Почетна / Уводник / ТОМПСОНОВ ПОРЕДАК

ТОМПСОНОВ ПОРЕДАК

Више не постоји поредак успостављен после Другог светског рата, и због тога – у свету који се мења – Европа мора да се репозиционира и размотри свој положај и разумне политичке и друге одговоре на нову ситуацију.
Да ли је ово закључак неког од европских популиста, десничара, националиста и опсенара који непосредно уочи предстојећих избора за Европски парламент оштро ударају на савремене глобалне прилике?
Питање је колоквијално, будући да већина читалаца у наведеној реченици о епохалној промени послератног глобалног поретка препознаје недавно изречену мисао немачке канцеларке Ангеле Меркел, иначе једног од најеминентнијих стражара на осматрачницама кула савременог глобалног поретка.
Поменути луцидни тренутак, овај у којем је наводно геополитички прогледала моћна жена којој Срби – мешавином ироније и резигнације – тепају фрау Ангела, изазвао је разумљиву пажњу и већ је нашироко јавно коментарисан. Пажња је усмеравана на раван њених опаски да Европа мора да одговори на изазове које јој постављају три велика глобална ривала – Кина, Русија и Америка („Пред изазовима, почев од руских мешања у изборе до кинеског економског утицаја и монопола над дигиталним сервисима од стране Америке, Европа треба да буде боља када је реч о односу између држава“, упозорила је канцеларка). У овим околностима није међутим сасвим јасно да ли Меркелова, када помиње како се фундаментално изменио глобални поредак, циља на устројство хладноратовске равнотеже утемељене подизањем Берлинског зида, или пак на нови светски поредак, делом сазидан на шуту и рушевинама тог истог зида? И најважније – да ли је било неопходно да се створи ситуација у којој су „десничарски популизам“, те брегзит и избор Доналда Трампа приморали ЕУ на дефанзивно одступање, па да се Ангела прене из спокојства и призна велики (пре)лом? И да примети да је у планетарном цивилизацијском устројству страдало нешто изузетно важно, на пример безбедносна архитектура и сва договорена глобална правила чијим систематским рушењем САД ( Запад уопште) већ неколико деценија демонстрирају уверење да је суверенитет свих држава чија престоница није Вашингтон „превазиђена категорија“?
Канцеларкино признање да послератни поредак више не постоји значајно је, а изричитост њеног исказа својеврстан је напредак у грађењу политичке и идеолошке платформе са које она данас наступа. Нажалост, показујући критичку будност, а уистину закаснелу критичку свест о „промени светског поретка“, канцеларка истовремено демонстрира и пример снажне хипокризије и селективног колико и некритичког избора потеза у евентуалном репозиционирању, које би могло бити одговор на новонастале прилике.
Најпре која реч о трагичном кашњењу, односно мимоилажењу с геополитичким приликама минулих деценија, у чему Немица иначе није усамљена. (Класа чији је она еминентни припадник, чини се, колективно касни на састанак с историјом и суочењем с реалношћу промењеног света.)
У кључној тврдњи канцеларке не беше назнака могућих одговора на важна питања. Рецимо, било би занимљиво сазнати њено виђење – када је, којим догађањима и чијим деловањем престао да постоји поредак успостављен средином прошлог века!?
Ако је тај поредак икада заживео као стварност, а не тек као добро упаковани провизоријум, чији је задатак био да замаскира свесну намеру и стратегије будућих коренитих промена, да ли се заправо он распао поменутим рушењем у Берлину? Растакањем Совјетског Савеза? Чехословачке? Или крвавим грађанским ратом који је разорио Југославију, у чему је канцеларкина земља одлучујуће саслуживала? Поменути низ догађаја наравно није коначан. Када је реч о потпуном дисконтинуитету с поретком успостављеним пре више од седам деценија, у конкуренцији за назив најважнијег и преломног, један догађај чини се ипак нема премца: НАТО агресија на СРЈ, и ко зна које по реду у 20. веку бомбардовање Србије. Тај драматични историјски прелом без сумње је означио коначни крај светског поретка успостављеног окончањем рата и до тада незабележеног страдања човечанства. У том подухвату, агресији на СРЈ, земља Ангеле Меркел учествовала је спремно се одричући неких завета и одлука на које се била обавезала после трагичних историјских искустава управо из времена поменутог светског рата. Јесу ли за канцеларку злочини према Југославији препознати као судбински откуцаји којима је престао да постоји поредак успостављен после Другог светског рата? Чини се да Меркелова у овом смислу оцењује као неупоредиво значајнија збивања која данас одређују европску реалност од свих тада, 1999. године, учињених драстичних огрешења о међународно право, од прекршаја низа темељних међународних договора, конвенција, резолуција и протокола.
Рекосмо и да је за разумевање стварног смисла исказа којим је Ангела Меркел заинтересовала и изненадила ширу европску јавност битно и то како и којим гестовима потврђује да је одлучна да се репозиционира у новом поретку. Канцеларка није оклевала, па се јасно одредила пре свега поводом одлучујуће важних избора за ЕП, категорички тврдећи да неће допустити да Лига Матеа Салвинија сарађује са Европском народном странком (највећом транснационалном европском политичком странком) у Европском парламенту. „Европа је пројекат слободе и морамо радити да сви имају иста права и да очувамо мир и слободу. Национализам покушава да уништи Европу. Против тога се морамо борити.“ Ових неколико реченица откривају како најмоћнија европска, односно немачка политичарка одговара на промене које је у свету уочила и сама дефинисала као „крај поретка успостављеног после Другог светског рата“. Својеврстан куриозитет који (не)очекивано сведочи о мисаоним, идеолошким и политичким матрицама одлучујућим за лик и дело Ангеле Меркел чине место и време одабрани за саопштавање истина о Европи, слободи, правди, национализму… То место и ситуација су: прошлонедељни предизборни скуп ХДЗ-а у дворани „Цибона“ у Загребу, где је говорила поред бисте Фрање Туђмана.
Немачки медији, а међу њима и „Тагесшпигел“, објавили су да су њен наступ тада „засенили упадљиви националистички тонови песме ’Лијепа ли си’ Марка Перковића Томпсона који велича усташтво“. Да ли је Томпсонов поредак за канцеларку прихватљив? Како је „Салвинијев национализам“ неприхватљив, а национализам ХДЗ-а у реду?
Околност да Меркелова баш у Хрватској отвара душу није неважна за Србију. Као што није неважно да Србија разуме шта Ангела Меркел не разуме а тако лежерно демонстрира у овој апсурдној згоди са слободарским и европским ХДЗ-ом! Подсетимо, овде је реч о јавном показивању политичке воље личности која у европским границама још увек одређује стратегију у односима с нашом земљом. Личности која неодступно захтева да Србија потпише узајамно признање с једним својим делом као с независном државом. И као најважније – политичарки која није спознала (да ли – није?) да је управо Србија, својим страдалничким искуством, актуелним и историјским, убедљиви пример исправности њеног увиђања да више не постоји поредак успостављен 1945. године. О тој чињеници Србија је и те како власна да каже коју важну реч, а разлог њене надлежности је убедљив: тај поредак је гарантовао немешање у унутрашње ствари других земаља, неповредивост граница европских држава, немогућност да нека национална мањина добије нову државу ако већ има своју матичну државу, неширење НАТО-а на исток…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *