Почетна / Наша тема / Страх од избора

Страх од избора

НАША ТЕМА – ИЗБОРИ ЗА ЕВРОПСКИ ПАРЛАМЕНТ

Шта ће донети, и колики ће потрес изазвати, предстојеће гласање за посланике Европског парламента

Први пут од њеног формирања имамо непријатеље Европе, људе који би да униште Европу, о томе се ради у том популизму. Тако је Француз Пјер Московици, актуелни европски комесар за економска и финансијска питања, за „Јуроњуз“ у једној јединој реченици објаснио суштину – шта је главни проблем који већ дуже време тишти Европску унију. А каква ће бити будућа Европска унија, зависи, пре свега, од резултата предстојећих избора за Европски парламент.

ПРЕДИЗБОРНЕ ПРОГНОЗЕ

Предизборне прогнозе не обећавају светлу будућност, бар што се тиче судбине ЕУ. У Великој Британији тек формираној „Брегзит партији“ Најџела Фараџа у изгледу је да на изборима за Европски парламент освоји бар 34 одсто гласова, а истраживања јавног мњења широм ЕУ најављују солидне резултате и другим „суверенистичким“ странкама и покретима, од Италије до Мађарске. Заједнички именилац свих тих партија јесте отпор „централним“ институцијама ЕУ, пре свега отуђеној и елитистичкој Европској комисији.
Уједно и леве и десне партије, иако из различитих разлога, повећавају број својих присталица. Леве странке јача европско уређење које је терет економске кризе и штедње у највећој мери пребацило на терет радника, док десница политичке поене сакупља преко леђа миграната, који од 2015. године наовамо непрестано хрле у државе чланице ЕУ.
Није се, тик уочи „свеевропских избора“, све завршило баш толико лоше по ЕУ, као што је изгледало у јеку брегзитске кампање. Неодлучност службеног Лондона и проблеми које је створио процес изласка Велике Британије из ЕУ, допринели су хлађењу идеје о разним другим, потенцијалним „сепаратним напуштањима“ Уније. Пример Британије показао је да је цена за то велика, а изгледи за добит – мали.
С друге стране, јачање „суверенистичких покрета“ већ дуго изједа преосталих 27 држава ЕУ (28 минус Британија). И баш када се чинило да ће те партије после избора однети превагу унутар ЕП, догодила се аустријска „афера Ибица“, која је раскринкала како је потпредседник аустријске владе Хајнц-Кристијан Штрахе „трговао утицајем“ са лажном рођаком наводног руског тајкуна, и довела до тога да не само у Аустрији спласне рејтинг крајње деснице већ су пољуљани темељи и других сродних, популистичких партија у Француској, Италији, Холандији…
Али како год да се заврше предстојећи европски избори, извесно је да новоизабрани састав ЕП неће у битном променити општи тренд политике ЕУ. Уколико већину освоје популистичке странке које заговарају „мање Европе“, дакле децентрализацију улоге Брисела уз јачање аутономије националних држава које чине Унију, јасно је да би таква ЕУ убудуће још теже доносила заједничке одлуке. Због чега ће се ЕУ унедоглед бавити сама собом и унутрашњим конфликтима. А оно што занима Србију – проширење ЕУ, које се досад чинило бар достижно, иако далеко, постаће према очекиваном, новом распореду снага унутар ЕП мисија немогуће.

ДВЕ БУДУЋНОСТИ ЕУ

Чињеница је да је Европа већ годинама окренута сама себи и својим унутрашњим трвењима, који су је дубоко поделили. Кључан је избор њеног будућег уређења, а избор се, више-мање, свео на две могућности. Присталице јаче централизације и „федералистичке ЕУ“ тврде да је више заједничког одлучивања, заједно с новим финансијским изворима ЕУ, непосредним бирањем председника ЕУ, можда чак и заједничком војском – једини пут да ЕУ преживи, суочена с другим великим силама, пре свега Кином, Русијом и САД.
Француски председник Емануел Макрон и, у мањој мери, немачка канцеларка Ангела Меркел поборници су такве Европе, али у последње време веома брзо губе савезнике. Љути противници су им државе које припадају Вишеградској групи (Мађарска, Словачка, Чешка и Пољска), уз Италију и Аустрију које се све више окрећу моделу према коме би ЕУ требало више да личи на конфедерацију, с већим правима аутономних националних држава, него на федерацију. То су „популисти“ против којих диже глас садашњи европски комесар Московици. „Ако се ти популисти уједине, и ако буду разједињени они који су проевропски оријентисани (…) онда ће то бити прва победа популиста“, песимистички описује Московици будућу Европу.

СПОЉНИ НЕПРИЈАТЕЉ(И)

Разлике су велике и у погледу „спољног непријатеља“, дакле против кога би ЕУ морала да се уједини. Немачка канцеларка Ангела Меркел је изненадила многе када је протекле седмице као противнике ЕУ, уз Русију и Кину, прозвала и Сједињене Америчке Државе. Слично као Меркелова резонује и Макрон.
А опет, потези администрације садашњег америчког председника Доналда Трампа, увођење нових, виших царина, трговински рат не само с Кином, притисци Вашингтона на Иран и одустајање од споразума о разоружању који су протеклих деценија били гаранција мира, окренули су ЕУ ка јачању привредне сарадње с Пекингом и тражењу пречица за пословање с Техераном и Путиновом Русијом… Тој политици ЕУ супротстављају се, уз Пољску, и земље Балтика, које о питању Русије вазда солирају јер у њој виде свог главног непријатеља. Зато можда није ни чудно да су управо земље које припадају Вишеградској групи, уз Словенију, означене као државе у којима је, по правилу, катастрофална излазност бирача на изборима за Европски парламент, за који махом кандидују политичаре којих су сити код куће, па их шаљу у далеки Брисел, што даље од домаће политике. Што сведочи и о (не)заинтересованости Вишеградске четворке за идеју „више Европе“, дакле јаче, централизоване Европске уније.

ИНТЕРЕСИ У ПРОЦЕПУ

„Немачкој је потребна ЕУ и као тржиште за њену робу и услуге, али проблем је што се Унија нашла у процесу економске и политичке фрагментације“, упозорава аналитичар Џорџ Фридман. И док Велика Британија полако али неминовно клизи из ЕУ, распламсава се спор Брисела с владом у Риму због превеликог буџетског дефицита, а уз то Европска комисија води љуту битку и са осталим неподобним државама, у првом реду с Пољском и Мађарском. Спор с те две земље тиња пре свега због њиховог одбијања да прихвате своју „квоту“ блискоисточних избеглица које су потражиле уточиште у државама ЕУ, бежећи од ратних сукоба које је у њиховим државама потпирио НАТО. Није, међутим, политика према мигрантима из Азије и Африке једини камен спотицања унутар ЕУ. Спорно је и ограничавање слободе говора, уништавање независних медија и подређивање новинара државној политици (пример Мађарске), као и нарушавање принципа правне државе због мешања владе у рад судства (ту је апострофирана Пољска).
Све то су проблеми који изнутра нагризају некада монолитнију Европску унију; отуда и толики страх пред овогодишње изборе за Европски парламент. Чак нема консензуса ни да избори буду свуда на исти дан. Тако европске посланике прво бирају у Холандији, где су избори заказани за 23. мај. У осталим државама је гласање распоређено до недеље, 26. маја. Гласачи бирају 751 представника који ће у наредном петогодишњем мандату заступати њихове интересе у Европском парламенту. Занимљиво је да ЕУ није јединствена чак ни по бирачком праву – у већини држава право да гласају грађани стичу са 18 година, али у Аустрији и на Малти није тако. У те две државе је праг за излазак на биралишта спуштен на 16 година старости, док је у Грчкој 17 година.
Мерење пулса јавног мњења показује да ће Европски парламент (ЕП) у наредних пет година готово сасвим извесно састављати три подједнако снажна блока – левица, десница и евроскептици. При чему ЕП није попут неког националног парламента, с обзиром на то да се добар део одлука усваја на нивоу савета министара и влада, иако је без подршке европарламентараца све теже спровести све већи део таквих одлука, због чега Европски парламент постепено добија на значењу.

ГЛАСАЊЕ КАО ОБАВЕЗА

И влада Терезе Меј је, иако истрајава у намери да Велика Британија још колико ове године напусти Европску унију, због кашњења брегзита морала да списка милионе фунти на организовање избора за ЕП, на којима грађани бирају 73 британска посланика Европског парламента, што је безмало десетина његовог састава. Број посланика је одређен према величини појединих чланица, а у случају одласка Велике Британије из Уније, тај број ће се смањити на 705 (преосталих 27 британских места биће подељено између 14 мање заступљених земаља).
Занимљива је и разлика у погледу обавеза бирача; излазак на биралишта у Белгији, Бугарској, Кипру, Грчкој и Луксембургу је обавезан. У Чешкој, Ирској, Малти и Словачкој власти својим грађанима не дозвољавају да гласање обаве из иностранства. За све чланице ЕУ ипак важи једно јединствено правило, а то је да ниједна држава не сме да објави резултате избора док нису завршена гласања у свим чланицама Уније.
Што се излазности тиче, она веома варира од земље до земље. У Словачкој је, на пример, 2014. године забележена најнижа излазност од само 13,05 одсто, док је у Белгији, где је гласање обавезно, била највиша, чак 89,64 одсто. Међу државама у којима избори нису обавезни, највише гласача је изашло на биралишта на Малти – 74,8 одсто. Европски избори су занимљиви и стога што се ради о другим највећим изборима на свету, на којима у творевини коју чини 28 држава и која броји 512 милиона грађана, право гласа има 360 милиона бирача. Испред Европске уније и избора за ЕП је у том погледу само Индија.

ВРАЋАЊЕ У ТРИДЕСЕТЕ

Овогодишњи избори су посебни и зато што на њима учествују и потомци оних који су у прошлом веку завили Европу у црно. То су, пре свега, унука и праунук италијанског фашистичког диктатора Бенита Мусолинија. Дучеова унука Алесандра Мусолини (56) ведрила је и облачила већ у сазиву досадашњег ЕП, док је њен рођак Гај Јулије Цезар Мусолини новајлија на европском паркету. Кандидовала га је радикална десница – странка „Браћа Италије“.
Није само нови успон Мусолинијевих разлог што све више аналитичара упозорава на опасну сличност данашње Европе и оне из тридесетих година прошлог века, уочи Другог светског рата. Опет се буде стара ривалства, рецимо, између Француске и Велике Британије, што је испливало на површину и приликом сукоба њихових рибара и рата за шкољке у морском појасу који дели Острво од европског континента.
Спектар тема око којих су политичари из различитих држава водили огорчене битке током предизборне кампање за освајање лукративне фотеље у ЕП није мали. Од наоко баналних (лова шкољки), преко неспутаног раста сиромашних слојева становништва и прекаријата у свим државама ЕУ, до евергрин тема међу којима предњаче миграције. При чему су као најпроблематичније истакнуте чињенице да је ЕУ, као целина, протеклих година водила неозбиљну и лошу спољну, као и одбрамбену политику. Због чега је у одмеравању моћи са светским суперсилама (САД, Русија, Кина) постала друга виолина. Штавише, Брисел је солирање о питању „заједничке“ спољне и одбрамбене политике ЕУ у целини препустио појединим чланицама Уније, при чему су највеће – Велика Британија и Француска – орно подржале ратове САД, иако су разорили Блиски исток.
Последично су таласи избеглица „запљуснули“ обале ЕУ, одневши на ђубриште историје и добар део влада које су биле благонаклоне на тему миграција. Зато управо питање миграција сада прети да прекомпонује будући састав Европског парламента, при чему се очекује заокрет удесно, уколико тај процес не омете поменута аустријска „афера Ибица“, која баца љагу на сву радикалну десницу широм Старог континента, раскринкавши је као прорачунату, лажљиву и коруптивну.
О тој „клопци левице за десницу“ посланички кандидати укрштају копља у предизборним окршајима откако је аустријски потпредседник владе Хајнц-Кристијан Штрахе поднео оставку у суботу, после чега су му се у понедељак придружили и министри из Слободарске партије Аустрије (ФПО).

ПОЗИЦИЈА АМЕРИКЕ

И док се десница и левица гађају дрвљем и камењем, све је јасније да владајуће гарнитуре, али ни опозиција у државама ЕУ нису свесне кобних грешака и штете које су протеклих година починиле. Јер док расправљају о сузбијању мигрантске кризе, на пример, водећи политичари из ЕУ држава и даље слепо подржавају америчке интервенције од Ирана па до Венецуеле, уместо да схвате, како упозорава и Финијан Канингем у „Спутњику“, да је наопако уопште и говорити о „америчкој спољној политици“.
„Америчка спољна политика није ништа друго него рат ниског интензитета против читаве планете. Њена спољна политика није ништа друго него непрекидан програм психолошких операција. Важан елемент те огромне покварене политике јесу такозвани амерички медији, који играју кључну улогу у прикривању и пропагирању психолошких операција… Америчко понашање је понашање хегемона и тиранина, који не трпи приговоре“, оцењује Канингем.
Чак и (нео)конзервативни аналитичари, попут Роберта Кејгана, упозоравају да је партнерство САД и Европе – у које и даље полажу све наде бројни како садашњи, тако и будући европосланици – дефинитивно завршено и да Вашингтон спрема „мајку свих олуја“ за Европу. Да се Европској унији заиста не пише добро, и да јој о глави ради њен деценијски савезник и патрон с друге стране океана, указује и чињеница да је нетом чак и немачка канцеларка Меркел први пут оквалификовала Америку, заједно с Кином и Русијом, као супарницу, односно противницу јаке и јединствене Европске уније.
„Поред подстрекивања десног популизма и распада централних европских институција, Трампова администрација се окренула и против слободне трговине која одржава европску и немачку политичку стабилност. При томе је председник Трамп циљао пре свега на Немачку због њеног великог трговинског суфицита и претио царинама на увоз немачких аутомобила, поред већ постојећих на челик и алуминијум“, истиче Кејган.
Све немилосрднији сукоб између ЕУ и САД би ускоро могао да изврне суштину и такозваних „евроатлантских односа“. Необично је да се током предизборне кампање за посланичка места у ЕП о свему томе није много зборило, иако се тај сукоб ни по САД, али ни по ЕУ, према Кејгану, неће завршити добро: „Широм Немачке је још увек много неексплодираних бомби (из Другог светског рата). Једна је пре неколико година експлодирала у Готингену и убила човека који је покушавао да је деактивира. Замислите Европу као неексплодирану бомбу, са још увек делујућим детонатором и активним експлозивом. Ако је то згодна аналогија, онда је Трамп дете са чекићем које раздрагано и непажљиво удара по њој. И шта би уопште могло да крене по злу?“
Кејганово цинично размишљање о Европи објављено је у есеју о „немачком питању“ у часопису „Форин полиси“. Што нас враћа на Московицијеву тезу да Европа има непријатеље. Врли европски комесар, међутим, погрешно суди пријатеље и непријатеље. Како ствари сада стоје, највећи проблем ЕУ је да су њени традиционални пријатељи у међувремену постали њени највећи непријатељи. Важи и обрнуто – управо су Русија и Кина, које ЕУ смешта међу „непријатеље“, током времена постали њени партнери, чак пријатељи. Ту чињеницу већина европосланика не схвата, нити види. Схватиће, нема сумње, када Трамп својом чекић-политиком тресне упаљач (неексплодиране) америчке бомбе у Европи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *