ШТА ЈЕ НА КРАЈУ

На крају свих крајева увек је по један нови почетак. Крајеви се увек потроше, почеци трају. Почетак – ето шта је на крају!

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

ГДЕ НЕСТАДЕ ПУТ? Како ли се развијала Србија док није било великих страних инвестиција? Да ли је била сиромашна и заостала или овако напредна и развијена као што је данас?

Да ли су наши преци живели горе него што ми живимо данас, када смо окружени страним инвеститорима и инвеститоркама са инвестицијама и без њих? Зашто се јавно радујемо њиховом доласку, а потајно се припремамо сопственом одласку? Зашто они долазе к нама ако је код њих боље? Ако је код њих горе, зашто се ми радујемо одласку на горе место? Не верујем да су баш сви склони мазохизму, али ако у неком евроунијатском, још неотвореном поглављу стоји мазохистичка обавеза, ништа нас неће спречити да с тог пута скренемо. Још у доба једнопартијског комунизма ми, мало старији, наслушали смо се парола да са туђег пута нећемо скренути. Свој пут смо морали заборавити, али с туђег нисмо смели скренути. Чак ни онда кад тог друма по коме ходамо нестане и уместо да стигнемо до жељеног циља, ми се заплетемо у неку врзину, као пиле у кучину и почнемо запомагати: Где нестаде пут? Како нема пута кад нам ономад рекоше да само њим идемо и да ћемо на крају негде стићи. Кад стигосмо, мислећи да је то крај пута, ми упадосмо у некакву мочварну жабокречину где сем караконџула, чума и совиног хуктања ничег другог нема. Чини се да су они који су на обећаном рајском месту пре нас били, ако су некад и били, побегли одатле главом без обзира. Да су нас мамили – мамили су. Да су обећавали – обећавали су. И то одавно. Не од јуче. Маме нас и данас.

ЗАНАТИ И ЕСНАФИ Одувек су лепе приче приповедали, слике показивали, често из далеког света људе доводили да нам својим примером покажу како је свуда ван нашег места много лепше и боље. Како други знају оно што ми не знамо. Како код њих влада ред за разлику од нас који смо у вечитом нереду. Ваљда је зато у „демократској“ Француској ванредно стање и грађани се млате с полицијом. У Енглеској, том светионику права и законитости, нико не зна да л’ су у евроунијатској камори, или су из ње изашли како су на референдуму одлучили. О полицијском упадању у стране амбасаде и хапшењу особе која им није по вољи и какав је то злочин нек размисле пре него што почну другима да држе слово. Скот са својим баљезгаријама доказ је какве све последице убрзано школовање оставља на ментално стање човека.

Овакве су ми се мисли по глави врзмале, а питања сама од себе постављала док не налетех на књигу Занати и еснафи у Расини, од Станоја Мијатовића, учитеља. Књигу је објавила Српска краљевска академија у знаменитој едицији Српски етнографски зборник, у Другом одељењу које се зове Живот и обичаји народни, књига 17.

У књизи објављеној 1928. године, Станоје Мијатовић је дао попис заната у вароши Крушевац из 1910. и 1911. године. Тих година у вароши је било: 8 бербера, 10 тестераша, 6 рабаџија, 18 кочијаша, 20 сензала или самсара (претече данашњих брокера и берзанских радника, прим. Д. А.), 12 обућара, 2 бојаџије, 30 пекара, 8 абаџија, 3 мутавџије, 35 механџија, 4 воскара, 7 касапа итд. Укупно је аутор избројао 329 занатлија, односно занатских радњи. Станоје Мијатовић је додао и примедбу да у овај број нису урачунати дунђери, зидари, ћерамџије и калдрмџије који нису стални и долазе под путничко-печалбарски занат. Нису рачунати ни Цигани ковачи и свирачи, као и женске занатлије. Овим бројем, наглашава аутор, обухваћени су само занатлије мајстори. У ред заната убрајано је свако стално занимање сем трговине и земљорадње. 

Браћо Срби, и сестре Српкиње, имајте поверења у себе, у своју веру, у сопствено умеће. Чувајте своју државу Србију и своју Српску православну цркву. На великом су удару. Наши преци, уз Божју помоћ, све су препреке савладали, Србију и веру сачували. Будимо достојни наших предака. Све има свој крај, а Душко Радовић написа и шта је на крају: На крају неба, на крају мора, на крају пута… На крају свих крајева увек је по један нови почетак. Крајеви се увек потроше, почеци увек трају. Почетак – ето шта је на крају!

Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића, капетана Драгана. Молимо се за здравље Џулијана Асанжа. Помозимо нашој браћи и сестрама који живе на Косову и Метохији. Чувајмо Републику Српску. Догодине у Призрену.         

Један коментар

  1. Na kraju kraja pocinje novi pocetak. Nista nije izgubljeno, imama sve ako verujemou sebe i svoje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *