Србин, господине

Како су Срби заволели слободу (2)

Светосавско наслеђе с оне стране Дрине: Саборна црква у Сарајеву

Национална свест код босанскохерцеговачких Срба, дуготрајна и веома отпорна, заснивала се на свести о јединственом српском народу

Пише Јован Б. Душанић, аутор је редовни професор Универзитета у пензији

У књизи Културна упоришта политике (аутора Ненада Кецмановића, Ђорђа Вуковића и Бојана Вранића) нарочито је занимљив део Националне политичке културе и подељена друштва – студија случаја Босне и Херцеговине. Аутори истичу да коегзистенција различитих вера и нација на одређеном политичком простору сама по себи не мора да буде узрок непријатељства – не постоје расне разлике, линија социјално-класних разлика није пролазила између народа него кроз њих, не постоје ни језичке баријере које би отежавале комуникацију и сарадњу. Ипак, у легендарном босанском „богатству у разликама“ уживали су путописци и туристи, док су локални народи, како би то психолози објаснили, патили од „нарцизма малих разлика“.

НЕПОСТОЈЕЋА СВЕСТ О БОСАНСКОЈ ДРЖАВИ Средњовековна босанска држава дефинитивно пада у турско ропство 1463. године и тиме се завршава владавина српске династије Котроманић, која је владала средњовековном босанском државом од 1254. до 1463. године.

Стефан Томашевић Котроманић, последњи владар средњовековне босанске државе, у утврђеном граду Кључу (1463) пристао је на преговоре о предаји под условом да му се дозволи слободно напуштање града. После договорa са султановим изаслаником предаје град и потписује наредбу заповедницима осталих утврђених градова да се предају. Изведен је пред султана Мехмеда II који га није хтео ни погледати већ га је одмах дао да му се одруби глава.

За разлику од средњовековне српске државе Немањића, где је сачувана свест о њој и њеним владарима кроз цео период турског ропства (и држава поново створена почетком XIX века), свест о босанској држави и њеним владарима није постојала и не постоји. И данас и најмање образован Србин из Босне и Херцеговине зна када и где је пропала српска држава и који су њени средњовековни владари, а о средњевековној босанској држави и владари­ма мало шта зна или не зна ништа. Мало шта (углавном ништа) о томе зна и обра­зованији део било којег од припадника (српског, хрватског и бошњачког) народа дејтонске Босне и Херцеговине.

Српска национална свест код босанскохерцеговачких Срба, дуготрајна и веома отпорна, заснивала се на свести о јединственом српском народу и сећању на моћ и сјај средњовековне немањићке државе, на страдања и патње за време турског ропства, и на спремности да се истраје и опстане ма колико било тешко, те да се бори за заједничку будућност са својим народом. Та свест је сачувана кроз све векове турског ропства.

Артур Еванс, светски славни археолог који је открио Минојску цивилизацију на Криту, 1875. уочава да је српски народ, упркос свему, сачувао моћан и сјајан дух

СВЕДОЧЕЊЕ АРТУРА ЕВАНСА О томе сведочи и путопис (Кроз Босну и Херцеговину пешке током побуне августа и септембра 1875) Артура Еванса (светски славни археолог – открио Минојску цивилизацију на Криту) који уочава да је српски народ, упркос свему, сачувао моћан и сјајан дух. Он у Усорском крају присуствује великом годишњем вашару – прослави, где се окупљају хришћани – римокатолици и православци (или Срби како се они поносно називају, наглашава путописац).

Вече пред ту прославу окупљају се сељаци и логорују у породичним групама. Чим је пала ноћ, цео планински гребен осветљен је великом ватром око које су се окупили сељаци, „а у средини тог кружног скупа засео је босански певач на неотесаном пању, и пошто је подесио своје гусле, започео је да излива једну од великих сага своје расе… (које) из генерације у генерацију одржавају свете народне традиције. У данима робовања оне су биле поносито наслеђе српског народа од Јадрана до Дунава. Српски дух је стално освежаван из непресушног извора епске поезије. Код српског народа, раздвојеног религијом, природним баријерама и људском пакошћу, ова је национална поезија одржавала народну свест и подсећала га на заједничко братство, бодрећи га да окрене своје духовне очи од садашње раздвојености ка заједничкој прошлости. Она тако храни народни полет сећањима на оно доба када је изгледало да ће један из реда њихових краљева уграбити палу круну Византије и наместити је на своје чело (…) Ја сам посматрао гомиле око слепог старца певача и сваки образ био је орошен сузама; речи су њих узбудиле, а не музика… а кад сам негде скоро око сунчева изласка пошао на одмор, певач је остао још и даље декламујући.“

БУНЕ И УСТАНЦИ Током ХIХ века избијају сталне буне и устанци српског народа у Босни и Херцеговини за ослобођење и уједињење. Када су устаници ослободили велики део територије, на Видовдан 1876. године усвајају Проглас о уједињењу Босне и Херцеговине са Србијом и Црном Гором. Међутим, одлукама Берлинског конгреса (1878) велике силе су одлучиле да Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину, па прво српско уједињење није остало запамћено у колективној свести народа.

Када је Аустроугарска извршила окупацију, у Босни и Херцеговини је живело православно, муслиманско и католичко становништво. Национална свест је била изражена једино код православног српског народа. Познати хрватски историчар Вјекослав Клаић (Босна, Податци о земљопису и повиести Босне и Херцеговине) у то време (1878) пише да се у Босни хрватско име „мало чује, јер је народна свиест у народу замрла“, а високи аустроугарски чиновник у Сарајеву Аделберт Шек је забележио: „Када се српском (православном) сељаку постави питање шта је, он самосвесно одговара: Србин, господине, а када се то исто питање постави католичком сељаку, он стидљиво одговара да је католик. Од једног босанског сељака никада нисам чуо да је Хрват.“

АУСТРОУГАРСКА НАСТОЈАЊА У напорима да угуши српску националну свест аустроугарске власти почињу да раде на стварању и ширењу босанске националне идеологије, вештачким стварањем босанске нације и босанског језика. Она настоји да јој муслиманско становништво, код кога је слабо развијена национална свест, буде главни политички савезник у покушају изградње јединствене босанске нације. Прво се настоји да се међу њима афирмише босанска национална идеологија – бошњаштво, да би се она после постепено ширила међу римокатолицима и на крају православцима. Упоредо са стварањем и ширењем босанске националне идеологије окупаторске власти се усредсређују на гушење српске националне свести, како би сузбиле јаке покрете српског становништва за ослобађање од окупације и уједињење с матицом Србијом.

Аустроугарске власти покушавају на све начине да потисну српско име – за народ и језик који користе. Избегава се јасно национално опредељивање народа који живи на окупираној територији. За народ Босне и Херцеговине у почетку се користи назив наш народ, а Србе називају источно-православни или грчко-православни. Непосредно после окупације аустријске власти језик Босне и Херцеговине називају различито – најчешће земаљски или босански земаљски језик, да би се на крају одлучили за босански језик. Окупационе власти форсирају латинично писмо, а уместо ћирилице користе назив босанчица (све повеље и писма босанских средњовековних владара писани су ћирилицом, а и за време турског ропства у Босни и Херцеговини и православци, и католици и муслимани писали су само ћирилицом). После окупације аустроугарске власти мењају чак и име насеља Србац у Свињар.

Поред тога, систематски се ради на отежавању сарадње домаћих Срба с народом у суседним српским државама Србији и Црној Гори. Дуж границе се граде војни коридори који треба „да прекину стални контакт између становништва и изазову слабљење заједничких осећања блискости између сродних племена по крви и вери“.

Плански се спроводи политика масовног досељавања странаца из Немачке, Аустрије, Мађарске, Чешке, Словачке, Пољске, Украјине и Италије на територије где живи компактно српско становништво, али и уз границу са Србијом и Црном Гором. Настају нова насеља (око 20 немачких сеоских колонија) као што су: Кенигсфелд и Виндхорст код Нове Тополе, Рудолфштал код Александровца, Вучијак и Нова Вес у прњаворској општини, Францјозефсфелд код Бијељине и друга. Због колонизације се мења етничка структура, пошто су међу досељеницима доминирали римокатолици и протестанти, али је било и бивших православних (унијата, односно грко-католика). Према првом званичном аустроугарском попису у Босни и Херцеговини из 1879. године, римокатолици су чинили 18 одсто, а према попису из 1910. године 23 посто од укупног броја становника.

Окупационе власти су строго контролисале и често забрањивала штампу и књиге које стижу из Србије, са образложењем да заступају „штетне националне тенденције“ или због изражавања „великосрпских тенденција“, те „промицања погубних националних тенденција“. Отежава се и одлазак младих на школовање у Србију и Русију пошто окупационе власти не признају дипломе и они не могу да се запосле у државној или јавној служби.

БРАТ ЈЕ МИО КОЈЕ ВЕРЕ БИО Почетак интензивног рада на ширењу босанске националне идеологије обично се везује за покретање политичког листа Бошњак што су иницирале и финансирале окупационе власти. Ти покушаји власти су једнодушно одбијени од православног, али су и код католичког и муслиманског становништва наишли на хладан пријем. Ширење босанске националне идеологије једино прихвата релативно мала група муслимана око листа Бошњак.

У исто време бројни муслимани, нарочито интелектуалци (као што су Осман Ђикић, Мехмед Али-паша Ризванбеговић, Авдо Карабеговић Србин, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Дервиш-бег и Јусуф-бег Љубовић, Мехмед-бег и Риза-бег Капетановић, Адем Бркић, Омер-бег Сулејманпашић, Осман Мазхар-паша Ченгић, Авдо Сумбул, Халид-бег Ресулбеговић, Мехмед-бег Јајчанин, Бећир-ага Бихорац, др Хамид Сврзо, Омер-ага Плава, Емин-ага Травничанин, др Мурат Сарић, Фехми-ефендија Шабић, Шефкет-ефендија Алићехајић, Сулејман-ефендија Фалаџић и многи други), преиспитују прошлост и сећају се српског порекла, те јавно исказују своја српска опредељења.

Велика заслуга за то што је знатан број муслимана (али и део католика) јавно изражавао српско порекло и опредељење, сигурно припада Друштву Свети Сава које је основано 1886. године и које је рад заснивало на широко схваћеном појму српства, по коме вера не мора бити основни предуслов припадности српској нацији. Друштво је радило под начелом: Брат је мио које вере био. Аустроугарске власти су упорно покушавале да то неутралишу тезом да српства нема изван православља, коју су на суптилан начин стално пласирали. Нажалост, историјски догађаји који су наступили после Првог светског рата и стварање заједничке југословенске државе потиснули су идеју српства и у први план избацили југословенство, па су многи босанскохерцеговачки католици и муслимани српског опредељења своје српство утапали у југословенство.

ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА АУТОНОМИЈА Политика босанске националне идеологије усмерена је, пре свега, на промене у црквеној и просветној области. Код православног народа у Босни и Херцеговини, још из турског периода, наслеђена је институција црквених општина и црквено-школских одбора који су имали широка аутономна права о питањима цркве и школе (њихове изградње и издржавања, избора свештеника и учитеља, школских програма). Да би свештенство учинили лојалним, нове окупационе власти га чине потпуно подређеним себи. Цар је именовао митрополите, а држава уводи и наплаћује од верника верску таксу из које плаћа свештенство. Држава онемогућава отварање народних српско-православних школа него отвара своје школе у којима се спроводи политика босанске националне идеологије у којој нема места за српски језик, културу и историју.

Како се аустроугарска власт учвршћивала у Босни и Херцеговини, тако је и растао притисак на ове институције, а Срби су у црквеним општинама и црквеношколским одборима видели једину преосталу могућност да на миран и легалан начин штите своја угрожена права и одлучују о својој судбини. Када је тај притисак постао неиздржив, представници српског народа крећу (1896) у организовану борбу за црквено-школску аутономију. Уместо властима у Сарајеву, обраћају се директно у Беч – заједничком министру финансија (у чијем ресору је била управа над Босном и Херцеговином), па и самом цару.

На темељима ове борбе, после једног столећа, настаће и Република Српска. Она је створена захваљујући јединству и одлучности српског народа у изузетно тешким међународним околностима

Ту борбу предводи око 60 угледних Срба који су били на челу црквених општина из свих делова Босне и Херцеговине. Не могу их поколебати ни репресивне мере аустроугарске окупационе власти. Наши преци, са скромним формалним образовањем, у преговорима са елитним представницима моћне Аустроугарске монархије показују невероватан дипломатски такт, умешност, одговорност, зрелост и одлучност, и на крају успевају да дођу до Уредбе о црквено-просвјетној управи српских православних епархија (митрополија) у Босни и Херцеговини коју ће цар Фрањо Јосип 31. јула 1905. године прогласити у форми закона. Овом уредбом изборили су се за право да народ сам уређује и управља црквено-просветним стварима – гради цркве и школе, бира и издржава свештенике и учитеље, усваја наставне програме с неопходним верско-националним садржајима и сл.

То је учврстило самопоуздање и јединство српског народа, те довело до одлучног и масовнијег отпора окупатору на разним пољима. Ристо Грђић (Борба за црквено-школску аутономију у Босни и Херцеговини) истиче како је ова борба била и велика школа. „Српски народ је издржавао своје школе, школовао своје ђаке, стварао своје самосталне новчане заводе, апстинирајући од свега што је долазило од туђинске власти. Све што је српско било, слило се у једно. Успех појединца био је успех општи.“ Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, које су Срби сами организовали и финансирали, од оснивања до почетка Првог светског рата (1902–1914), дакле за 12 година, стипендирало је укупно 507 студената (од тога 59 муслимана и 34 католика) и 1.360 ученика средњих школа. У периоду аустроугарске окупације до оснивања Просвјете (1878–1902, за 24 године) гимназију је у Босни и Херцеговини завршило 188 ученика, од којих трећина странаца – деца аустроугарских чиновника, а само 24 Србина су завршили високе школе.

Међутим, борба за црквено-школску аутономију имаће и далекосежне последице. Политизовала је српске масе и развила политичку свест да се мора борити за своја права, без обзира колико им тренутне околности не иду наруку. На темељима ове борбе, после једног столећа, настаће и Република Српска. Она је створена захваљујући јединству и одлучности српског народа у изузетно тешким међународним околностима када је српски народ (а поготово прекодрински Срби) у западном свету био сатанизован и када је дошло до директне војне интервенције НАТО снага, предвођених САД, на положаје војске Републике Српске.

ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ Главни креатор и реализатор босанске националне идеологије, на прелому ХIХ и ХХ века, био је Бењамин Калај, аустроугарски заједнички министар финансија (1882–1903) у чијем ресору се налазило и управљање Босном и Херцеговином. У исто време за хрватског бана именован је гроф Карол Куен Хедервари који је, као и Калај, владао двадесет година. Историчар Владимир Ћоровић (Политичке прилике у Босни и Херцеговини и Историја Југославије) пише: „Калај и Куен поделили су улоге, али им је циљ био исти; ослабити сваку идеју споразума између Срба и Хрвата (…) никад се код нас није очигледније и са више злурадости проводило оно архипознато начело: Завади па владај.“ За Куенова „времена сукоб између Срба и Хрвата почео се претварати у огорчену борбу и прелазити у мржњу (…) превласт над Србима и Хрватима могла се осигурати само тако ако они остану крвно завађени. Срби су сачињавали више од четвртине становништва на целом подручју Хрватске и Славоније. Власти су српску мањину у Хрватској помагале са планом, исто као и хрватску мањину у Босни, да појачају противности између Срба и Хрвата и гуше једнодушне одлуке већине.“

Исто начело страни мешетари користиће и у временима која су уследила. То, нажалост, још траје. Босна и Херцеговина је и данас протекторат и о њеној судбини пресудно одлучују странци (од којих су, случајно или не, многи са простора бивше Аустроугарске) који уместо да доприносе смањењу „нарцизма малих разлика“ (између у суштини једног народа истог порекла и језика, те сличних нарави и обичаја), чине све да до тога не дође.           

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *