Селективно – у корист противника

Шта се жели постићи умањивањем значаја Резолуције 1244 као правне основе за одбрану виталних државних и националних интереса?

Пише Живадин Јовановић

У иступањима српских званичника о Косову и Метохији уобличио се врло необичан манир бирања, истицања па чак и конструисања искључиво оцена и теза које су отежавајуће за Србију и њену преговарачку позицију. Набрајање таквих „аргумената“ узело би превише простора. Чини се то у име реализма, ослобађања од митова и окретања ка будућности. Друга врста аргумената, оних које треба да користимо, за ојачавање преговарачке позиције, за одбрну легитимних државних права и интереса – није присутна. Осим, можда, аргумент да је Србија извршила све своје обавезе а други ни једну!
Новији показатељ дефетизма и селективног прилаза запажа се и у тумачењу садржине резолуције СБ УН 1244 (даље – резолуција СБ). У изјавама званичника и медијима «главног тока», готово искључиво, истичу се делови за које се верује да су против Србије а заобилази, изоставља све друго чиме се гради утисак као да у том документу нема баш ничега на што Србија може и треба да се позива. Износе се чак и неистине као што је теза да је Србија тим документом осуђена, ни мање ни више, него за тероризам. Објашњење је да се све то чини у име реализма, отрежњења и истине – а горе је и од полуистине. Раније су тај докуменат УН багателисали, нападали и тражили његово укидање представници «Квинте», «независни» аналитичари, поједини политичари, НВО – отворени заговорници хитног признавање једностраног, нелегалног отцепљеног Косова и Метохије, «ослобађање од терета Косова», напуштање политике «седења на две столице» и учлањења Србије у НАТО. Наравно, и пресвучени комнданти бивше „ОВК“.

[restrict]

РЕЛАТИВИЗАЦИЈА И ОБЕЗВРЕЂИВАЊЕ Новост је што су се однедавно, свесно или несвесно, у релативизацију и обезвређивање резолуције СБ укључили и државни представници. И они пажњу јавности настоје да концентришу само на одредбе које су неповољне за Србију или на оне које су писане у стилу тзв. „конструктивних нејасноћа“. Ни они се не позивају на делове резолуције који су битни за одбрану интереса Србије. Све то ствара утисак да је Резолуција 1244 не само небитна за одбрану српских државних и националних интереса већ и штетна. Повремено до јавности дођу и тако неодговорне и штеточинске изјаве као што је, на пример, да је резолуција СБ „мртво слово на папиру“. Са сличним ниподаштавањем говорило се и о Уставу Србије, односно о деловима који се односе на Косово и Метохију.
Треба подсетити и на изјаве у стилу – да смо све изгубили и да само покушавамо да спасимо што се спасти може, да живимо у митовима уместо у стварности, да смо окренути прошлости уместо будућности, да најрадије сами себе лажемо, да „друга страна“ има јасан циљ од којег ни по коју цену неће одустати и слично.
Све то, логично, изазива недоумице, пометњу, и отвара одређена питања. Да ли се тиме јача преговарачка позиција? Како такве поруке тумаче „друга страна“, њени покровитељи, а како наши пријатељи који сматрају да су резолуција СБ, принципи међународног права и Устав Србије битни, незаменљиви ослонци за одбрану интереса Србије? Понекад изгледа као да нас све то не занима, да чак од поменутих постоје неки бољи ослонци, само се не каже који? Да ли је пука случајност што су такве изјаве на линији порука и захтева Бундестага, Конгреса САД, Европског парламента, Европске комисије и других? Ко и шта су нам највеће препреке у преговорима – пресвучени бивши терористи са свакодневном ескалацијом експанзионистичких претњи и политичке агресије, или наша јавност, народ који наводно не разуме истину и реалност па га треба подучити, проевропски речено – едуковати!

ГРЕШКЕ БИВШИХ РЕЖИМА Да би се објаснила тешка позиција Србије, често се користе грешке „бивших режима“. Треба констатовати да је грешака, и то озбиљних, заиста било. Еклатантна, тешка грешка учињена је 2010. када је на иницијативу Србије преговарачки процес с колосека УН пренет на колосек ЕУ што је Србију лишило делотворније подршке Русије и Кине, а и других утицајних земаља које нису признале илегално отцепљење. Друга је била погрешно обраћање Међународном суду правде за саветодавно мишљење. Међутим, и због таквих грешака ондашње власти су замењене новим. Грешке претходника не треба да буду покриће или оправдање да се настави њиховим путем, или да се праве нове. Нисмо ли чули оцене да су нам у Бриселу претили, понижавали нас, преварили? Најзад, и резолуција Генералне скупштине УН (ГС УН) и мишљење Међународног суда правде (МСП) су саветодавног, необавезујућег карактера. Ако резолуцији СБ, документу императивно-обавезујућег карактера, налазимо недостатке, зашто прећуткујемо да кажемо да су ставови ГС УН и МСП необавезујућег, саветодавног карактера, зашто бар с једнаком посвећеношћу не констатујемо њихове више него очигледне недостатке, зашто јавности не изнесемо целину, уопште, зашто не афирмишемо аргументе ЗА, већ само оне ПРОТИВ?!

ДУПЛИ АРШИНИ Селективни прилази, двоструки стандарди и настојања да се промени свест српског народа дуго су познате одреднице политике западних центара моћи. Откако је Србија (СРЈ) извршила све своје обавезе из Резолуције СБ УН 1244, од часа када је на ред дошло да и сви други (тзв. међународна заједница, ЕУ, НАТО, тзв. ОВК, лидери косметских Албанаца) изврше своје обавезе, почело је систематско обезвређивање, извртање њене садржине и сејање сумње у њен значај и вредност. Ако се таква настојања одговорних за подршку тероризму и сепаратизму, за НАТО агресију и илегалну сецесију и могу разумети, доста је тешко разумети негативистички селективни прилаз српских државних представника према документу највише правне снаге у светском правном поретку, којим се потврђује суверенитет и територијални интегритет наше државе у периоду када је најгрубље нападнут! Шта се жели постићи умањивањем његовог значаја као правне основе за одбрану виталних државних и националних интереса? Заиста, по којем обрасцу и с којим циљем се бирају и јавности саопштавају само делови који, по њиховом мишљењу, нису добри, а не помињу се кристално јасни ослонци за одбрану интереса Србије, њених неотуђивих права као државе и права њених грађана?
Да ли је могуће да, на пример, председници Русије Владимир Путин и Кине Си Ђинпинг нису реални када, приликом посета Србији и иначе, истичу да је мирно, праведно и одрживо решење могуће једино у оквирима Резолуције СБ УН 1244, међународног права и Устава Србије? Да ли смо разумели да то није само пријатељска и принципијелна подршка, иако је, разуме се, то у основи, већ уједно, државни и национални интерес две сталне чланице СБ УН и глобалне силе? И не само Русије и Кине већ и многих других држава и нација растуће моћи.

ЗАПАДНИ ИНТЕРЕС Док је Запад (САД, ВБ, СРН, ЕУ, НАТО) имао интереса, дотле је захтевао примену резолуције СБ вршећи непрекидне притиске да СРЈ, односно Србија, изврше и испоштују све своје обавезе. Данас Запад врши сасвим другу врсту притиска: да се Србија не позива на тај докуменат, да не тражи извршавање неизвршених обавеза према Србији, да се одрекне резолуције СБ! Запад је замрзнуо конфликт тако што је у одређеној фази зауставио спровођење делова резолуције СБ који се не уклапају у његове геополитичке планове и интересе, а преговоре изместио на колосек консолидовања силом отете државне територије Србије. Парадоксално је да је Србију, њену политичку елиту, увео да сарађује у томе и да на себе преузме одговорност зато што је конфликт замрзнут. Стигли смо дотле да европску, демократску и мирољубиву опредељеност српске елите лидери водећих земаља Запада и њихових интеграција мере степеном њене сарадње у консолидовању нове албанске државе на делу српске државне територије, фазе у стварању тзв. Велике Албаније!
Запад дуже време покушава да наметне оцену да је резолуција СБ извршила своју улогу, да је треба укинути. На тој линији је оцена да више нису потребни ни извештаји УНМИК-а Савету безбедности. Захтеви да се, у складу с резолуцијом СБ, у Покрајину врате контингенти српске војске и полиције ради вршења предвиђених функција, или да се слободно и безбедно врате око 250. 000 протераних Срба и других не-Албанаца, по оцени Запада нису реални. За њих је питање статуса решено отцепљењем и стварањем још једне албанске државе. То што је отцепљење извршено једнострано, илегално, у току мандата УН, кршењем Устава, резолуције СБ, Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија, међународног права у опште, они би желели да се заборави, да Србија одустане од одбране својих права и интереса.
Захтеви са Запада да се резолуција СБ укине, да се СРЈ, односно Србија одрекне тог документа, јачају већ од 2005. Парадоксално да је шеф УНМИК-а Сорен Јесен Петерсон, иако на ту дужност постављен на основу те резолуције СБ, у интервју „Вечерњим новостима“ јануара 2006. износи захтев за њено укидање. Готово у исто време, албански шеф дипломатије Бесник Мустафа на министарској конференцији земаља југоисточне Европе у Атини 24. јануара 2006. тражи да се из завршног документа изостави позивање на резолуцију СБ. Представници бивших режима у Србији су спремно прихватали „поруке“ западних партнера, па су своју кооперативност и политичку зрелост исказивали избегавањем да се позивају на принципе права, одлуке СБ УН а на Устав ни у примисли. То је био њихов начин исказивања одговорности, предвидивости, проевропских манира политичара оријентисаних ка будућности и ЕУ као опцији без алтернативе.

СВЕОБУХВАТНИ, ПРАВНО ОПШТЕОБАВЕЗУЈУЋИ СПОРАЗУМ Сепаратизам и тероризам, злоупотребе тих феномена од западних центара моћи за ширење глобалне доминације враћа се Западу као бумеранг. Мир, стабилност и развој трпе због тога. Многе земље, укључујући и више чланица ЕУ, у великим су проблемима због праксе двоструких стандарда у третману тероризма и сепаратизма. Зато је истрајавање Србије на принципијелном, уравнотеженом решењу статуса КиМ на основама међународног права, у оквиру резолуције СБ и Устава, важна претпоставка за јачање и ширење међународне подршке. Нејасни ставови, удаљавање од принципијелних и правних ослонаца и тражење пречица у меркантилистичким „диловима“ пут су ка слабљењу подршке, дестабилизацији и привременом одлагању сукоба.
Ради се, дакле, о одлуци Савета безбедности УН, најважнијег органа за питања мира и безбедности у свету, о свеобухватном правно општеобавезујућем документу. То је документ о чијој садржини су вођени тешки преговори на највишем нивоу. Резолуција СБ треба за Србију да остане трајни, правно општеобавезујући документ којим се изричито потврђује њен суверенитет и територијални интегритет а статус Косова и Метохије дефинише као суштинска аутономија у оквиру Србије. Србија треба у свакој прилици да се позива на резолуцију СБ и да одлучно захтева њено поштовање и спровођење свих одредаба које нису извршене.

СУШТИНСКА АУТОНОМИЈА Недавни коментар једног „независног“ аналитичара у угледном дневном листу садржи и тезу да резолуција СБ гарантује суверенитет и територијални интегритет „Косова“ што, по њему, искључује све могућности или комбинације осим признања „Косова“ таквог како је. Њему је „промакло“ да се „Косово“ у целом тексту резолуције СБ, као и у анексима, третира искључиво као „суштинска аутономија“ (т. 10), „суштинска аутономија и самоуправа“ (т. 11), „суштинска самоуправа“ (анекс 2, т. 5 и 8), редовно уз додатак „у оквиру СР Југославије“. Ни у једној одредби преамбуле, оперативног дела, као ни у анексима не постоји било какав другачији третман „Косова“ осим као аутономије у оквиру СР Југославије, односно Србије као правне следбенице СРЈ. У низу одредаба се афирмише приврженост свих чланица УН суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије, односно Србије, дакле са Косовом и Метохијом у њеном саставу. Али „независни“ аналитичар је очигледно претерао схватајући своју „независност“ као право да види само оно што одговара геополитичким интересима Запада и да игнорише као непостојеће све што одговара легитимним интересима Србије.
То су, на пример, одредбе о праву избеглица и расељених лица, укључујући и 250.000 Срба и других не-Албанаца, на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове (преамбула, став 4, оперативни параграф 11, под к), одредбе о безбедном окружењу и јавној безбедности (оп. пар. 9, под ц. и д.), одредбе о праву на повратак договорених контингената наше војске и полиције, које би, поред других локација и дужности, биле распоређене и „на главним граничним прелазима“ (оп. пар. 5, као и тач. 6, алинеја 4, анекс 2). Зашто српски представници у преговорима и одговарајућим међународним форумима не одржавају сталну иницијативу ради извршавања ових правно обавезујућих одредаба рез. СБ УН 1244? Не може се порећи да су то важна питања.

СРЈ И СРБИЈА Разуме се, за Србију су најважније одредбе Резолуције СБ УН 1244 које се тичу суверенитета и територијалног интегритета Србије.
Прво, што с тим у вези истичу наши државни представници јесте да се у том документу УН нигде не помиње Србија већ искључиво СРЈ. Зашто у обраћањима српској јавности превиђају чињеницу да је Србија, у складу с међународним правом, праксом као и договором са Црном Гором, правна следбеница СРЈ и да се, сходно томе, све одредбе у тој резолуцији у којима се помиње СРЈ односе на Србију – није сасвим јасно. Уосталом, Народна скупштина Србије, а не Савезна скупштина СРЈ, усвојила је 3. јуна 1999. године документ Милошевић–Ахтисари–Черномирдин који је 10. јуна 1999. преточен у Резолуцију СБ УН 1244. Такође, Србија је постала чланица УН као следбеница СРЈ, и то с међународно признатим границама према којима је, разуме се, КиМ интегрални део Србије.
Друго, одредбе Резолуције СБ УН 1244 о потврђивању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне следбенице СРЈ, и о широкој, суштинској аутономији Косова и Метохије у оквиру СРЈ (Србије) садржане су у више одредаба.
Став 10 преамбуле одлуке СБ УН гласи: „Поново потврђујући приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава региона, како је наведено у Хелсиншком документу и анексу 2.“ Сличне гаранције садржане су и у низу других одредаба ове резолуције, као и у више претходних резолуција СБ УН, као и у закључцима Контакт групе и Г-8. Ово је кристално јасна потврда суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као неспорне правне следбенице СРЈ. Исти је смисао и одредаба о распоређивању договорених контингената војске и полиције на главним државним граничним прелазима према Македонији и Албанији.
Што се тиче позивања на анекс 2 у цитираном ставу преамбуле, важно је задржати се на тачки 8 тог анекса која у целини гласи: „Политички процес у циљу успостављања споразума о привременом политичком оквиру који ће обезбедити суштинску самоуправу за Косово, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља региона, као и демилитаризацију ОВК.“
Свако право је важно а право на суверенитет и територијални интегритет је егзистенцијално право државе. Када је оно, у драматичним околностима агресије најмоћније војне алијансе у историји, потврђено од најмоћнијих земаља света и преточено у свеобухватну, правно општеобавезујућу одлуку највишег органа за питања мира и безбедности – онда се за њено поштовање вреди одлучно и постојано борити. То је дужност која није орочена ни годинама ни изборним мандатима.
У одредбама оперативног дела резолуције такође се потврђује суверенитет СРЈ, односно Србије као правне следбенице СРЈ а за Косово и Метохију „ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије“ (оп. параграф 10), или „суштинска самоуправа“ (анекс 1, алинеја 6), у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне следбенице СРЈ. „Суштинска аутономија и самоуправа“ за Косово и Метохију још се наводе у оп. параграфу 11, под (а) и тачки 8 анекса 2.

СПОРАЗУМ ИЗ РАМБУЈЕА У изјавама државних представника, укључујући и оне поводом заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, указује се на то да одредбе Резолуције 1244 о потврђивању суверенитета и територијалног интегритета садрже позивање на „Споразум из Рамбујеа“ који наводно садржи одредбу „о референдуму после три године“. Контекст је да потврђивање суверенитета и територијалног интегритета од стране СБ УН није јасно и поуздано, а да јавност и они који се позивају на резолуцију СБ УН, у ствари, и не знају шта тамо пише. Иза свега остаје јасна, иако не директна порука, да се на резолуцију СБ не вреди позивати. Нема одговора шта је то боље од међународног права, одлука СБ УН и Устава на шта се вреди позивати и ослањати, или се ни на шта не треба позивати већ и даље ићи на брисани, принципима необележени терен – у погађање, у „дил“. Једно од многих питања која се намећу је – да ли су овим иступањима државни званичници желели да допринесу бољем информисању јавности и чланова неких националних институција, или се ради о отклону од резолуције СБ УН, или се ослобађа простор за нешто друго?
С тим у вези треба констатовати да текст тзв. „Споразума из Рамбујеа“ нигде не помиње референдум. Истина је да је државна секретарка САД Мадлен Олбрајт 22. фебруара 1999. делегацији Албанаца са Косова и Метохије у Рамбујеу упутила писмо у коме се, поред осталог, каже да ће САД сматрати „да одредба главе 8, члан 1(3) значи потврђивање права народа Косова да одржи референдум о коначном статусу Косова, после три године“.
Остављајући за тренутак по страни чињенице да циљ сазивача није био било какав споразум у Рамбујеу већ искључиво алиби за припремљену агресију, да тамо није било никаквих преговора нити је закључен било какав споразум већ алиби за агресију, треба подвући да писмо Олбрајтове није део тзв. „Споразума из Рамбујеа“, и да је имало тајни, интерни карактер преписке између Олбрајтове и делегације Албанаца.
Глава 8, члан 1, тачка 3, тзв. „Споразума из Рамбујеа“ гласи: „Три године након ступања на снагу овог споразума, биће сазван међународни састанак да одреди механизам за финално решење за Косово, на основу воље народа, мишљења релевантних власти, напора сваке стране у погледу примене овог споразума и Завршног документа из Хелсинкија и да обави свеобухватну оцену примене овог споразума и да размотри предлоге било које стране за додатне мере.“ (Архива Хашког трибунала бр. КО364665).
У вези са овом одредбом, с обзиром на различита мишљења и интерпретације у јавности, треба констатовати следеће:
У Рамбујеу није било ни преговора, ни разговора делегација. Српско-југословенска делегација није потписала текст који је у деловима нашој делегацији уручивао амерички преговарач, амбасадор Кристофер Хил, у име КГ, односно групе међународних преговарача (Волфганг Петрич у име ЕУ и Мајорски у име Русије). Српска делегација није потписала понуђени текст јер се његовим поглављима 5 и 7 захтева безусловно прихватање капитулација и окупација целе земље од стране НАТО снага. Руски представник Мајорски такође није потписао тај текст.
Према томе, тај непотписани текст заувек остаје то што јесте, покушај наметања ултиматума који је одбијен, а не споразум. Може сила тај текст, усмено и писмено, називати споразумом, може настојати да тамо предвиђене циљеве и замисли притисцима претњама и уценама намеће у пракси, али једноставно „споразум из Рамбујеа“ није потписан и не постоји. Бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер је одавно рекао да је то срамни докуменат који никада није требало да се појави и да је једина његова сврха била да оправда напад на Југославију. Сличну оцену дао је и бивши италијански премијер Ламберто Дини.
Сагласно томе, незакључени „споразум из Рамбујеа“ никад није ступио на снагу, нити је могао, нити је ико икада прогласио ступање на снагу тог диктата у покушају.
Независно од чињенице да „споразум из Рамбујеа“ не постоји, у цитату се помиње одржавање „међународног састанка“ (конференције) с низом претходних претпоставки и задатака, како су тамо наведени. „Воља народа“ као претходна претпоставка за одржавање „међународног састанка“ није утврђена, као што је остала непрецизирана територија на којој се воља народа утврђује. Познато је да изражавана воља народа канадске провинције Квебек за осамостаљењем није била призната као основ за отцепљење.
За Србију је битно да се на више места у резолуцији СБ изричито и безусловно потврђује суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно Србије, а за Косово и Метохију се предвиђа суштинска аутономија у оквиру Србије. Оне пак одредбе у којима се наводи „узимајући у обзир споразуме из Рамбујеа (8/1999/648)“, као на пример у оп. пар. 11, под (е), или у анексу 2, алинеја 6, сложеније су него што се јавности представља. Ради се управо о одредбама из категорије „конструктивних нејасноћа“. У тим одредбама се, пре или након помињања „споразума из Рамбујеа“, наводи обавеза поштовања суверенитета и територијалног интегритета СРЈ (Србије) и других држава у региону, Завршног документа из Хелсинкија, дакле категорија и докумената највише правне и политичке тежине. Непостојећи „споразуми из Рамбујеа“ никада се не могу поредити тежином Завршног документа КЕБС (ОЕБС) из Хелсинкија који не признаје насилну промену међународно признатих граница држава чланица. СРЈ, а од 2006. и Србија су пуноправне чланице ОУН и ОЕБС с међународном признатим границама у чијем оквиру је и Косово и Метохија као аутономна покрајина. И управо зато што Повеља ОУН и Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија не признају и не допуштају насилну промену међународно признатих граница, Запад врши притисак и уцењује Србију да такву промену призна потписивањем „свеобухватног правно-обавезујућег документа“ с Приштином. Тим чином насилна промена граница, односно насилно отимање дела суверене државне територије било би признато као ненасилно, правно и добровољно.

ПРЕСЕДАН С ГЛОБАЛНИМ ПОСЛЕДИЦАМА Резолуцију као међународно-правни документ највеће правне снаге треба поштовати и захтевати да се изврше све неизвршене обавезе према Србији. Одустајање од захтева за враћање 250.000 протераних Срба и других не-Албанаца у њихове домове и на њихова имања на Косову и Метохији значило би прихватање дискриминације српског народа и саглашавање с последицама етничког чишћења. Борба за поштовање основних принципа међународних односа, међународног права, Резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије свакако ће бити тешка и дуготрајна. Управо зато та борба мора бити јасна, упорна и одлучна, да не оставља дилеме ни просторе за било чије калкулације, уцене или нове преваре. То је уједно шанса да Србија, бранећи одлучно и принципијелно своје интересе, доприноси и миру и безбедности у Европи. Европа се тешко може окренути себи, својој улози у светским односима, свом идентитету и развоју држећи се постулата дубоко компромитоване политике Клинтон–Олбрајт–Блер.
Илегална сецесија Косова и Метохије одавно није „уникатни“ случај нити „локални“ проблем, нити се у то може насилном или преварном трансакцијом накнадно претворити. Јер ни илегална НАТО агресија 1999. у савезу с терористичком ОВК, из које се „породила“ илегална сецесија, није била „уникатни“, „мали косовски рат“ већ преседан с глобалним циљевима и глобалним последицама.

[/restrict]

2 коментара

  1. Upravo tako, postovani gospodine Jovanovicu, stopostotno ste u pravu u svemu sto ste napisali! Ja odavno vidim da nasa sadasnja vlast ne samo da ne koristi prave i jake argumente u odbranu naseg Kosova i Metohije nego minimizira ili ignorise sve ono sto nam stvarno ide u prilog, izlazeci sa tvrdnjama koje samo koriste teroristickim vlastima u Pristini i njihovim zapadnim pokroviteljima. Umesto da konsultuje Vas i Vase veliko diplomatsko iskustvo i mudrost, uvazeni gospodine Jovanovicu, nasa sadasnja vlast svojim izjavama i (ne)cinjenjem, udaljava nas sve vise od naseg Kosmeta. Iz neznanja ili pak namerno?

  2. sto gore to bolje

    Neki izgleda pokusavaju da nas ubede da je protivustavni Briselski sporazum bolji od Rezolucije 1244 iako nismo dobili ni sarenu lazu zvanu ZSO.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *