Почетна / Србија / Ратно другарство никада не престаје

Ратно другарство никада не престаје

Уз годишњицу НАТО агресије

Војници и старешине из 53. граничног батаљона су срчано, непоколебљиво, чврсто, одлучно, зналачки, беспоговорно и одсудно бранили државу и народ. Они су данас свуда око нас, скромни, тихи, горди, достојанствени и ненаметљиви. Када смо неке од њих питали да ли би поново бранили Србију, сви одреда су то потврдили

Пише Звонимир Пешић

Били су на првој стопи отаџбине. Више од једне године пре агресије одбијали су нападе терориста, не дозвољавајући да им отму ни педаљ територије. У граничне јединице упућивани су само војници прве категорије. Дакле, одабрани, као дрен здрави, психички стабилни, морално чврсти, непоколебиви, с најбољим људским карактеристикама…

МАРТОВСКА ГЕНЕРАЦИЈА 1998 Највећи терет у одбрани земље поднели су граничари мартовске генерације из 1998. године, који су на првој борбеној линији остали и после одслужења редовног војног рока. Ово је истинита прича о ратном другарству које је још једном потврђено при недавном сусрету граничара 53. граничног батаљона, те 1999. године распоређених на караулу, за чије име је везано јунаштво голобрадих младића и ратни подвиг који се препричава широм Србије и света.
Око 50 војника и старешина који су пре 20 година „на бајонет“ бранили и одбранили Косово и Метохију и Србију окупили су се у Ужицу да би обележили најљућу, најкрвавију и најдуготрајнију битку током агресије НАТО-а на Србију (СРЈ), која је трајала од 9. априла до 14. јуна 1999. године.
На 115 граничара (и 10 војника из 125. моторизоване бригаде) кренуло је тада између 1.500 и 2.000 терориста, страних плаћеника и инструктора. Заустављени су у операцији „Стрела“ која је требало да обезбеди пролаз за јаке снаге НАТО-а кроз Космет према унутрашњости Србије. Нису прошли јер су се испред њих поставили храбри, одлучни, истрајни, чврсти и родољубљем задојени граничари карауле „Кошаре“, који припадају 53. граничном батаљону Приштинског корпуса ВЈ.

ОЧИ ЗАГЛЕДАНЕ У ПРОШЛОСТ На договореном месту у заказано време, у предграђу Ужица, окупљају се јунаци наше одбране. Поздрављају се и грле ратни другови. Све делија до делије. Међу њима подоста двометраша. Неки насмејани, други нерасположени, трећи само ћуте. А очи тих јунака наше одбране, благе, чедне, загледане у прошлост.
Одазвали су се бивши војници Аћим Шаровић, Жељко Миљковић, Иван Остојић, Драган Вучковић, отац и сестра погинулог Драгана Милићевића званог Шумар, Иван Дражић, Ненад Голубовић, Миленко Марић, Часлав Радомировић, Миле Пантовић, Саво Косановић, Југослав Зорић, Дарко Симић, Небојша Џамић, Драган Кривокућа, Мирослав Маљах, Дарко Шмигић, Ненад Филиповић, Дејан Јовановић, Југослав Арсенијевић, Милорад Раушки, Димитрије Жупић, Бранко Ристановић, Иван Марковић, Бобан Николић, Перица Цонић, Радојко Равчанин, Милан Пророковић, Ненад Јовановић, Немања Сандић, Дејан Јовановић, Ивица Михајловић… Са њима су и старешине: пуковник Душко Шљиванчанин, командант 53. граничног батаљона, потпуковник у пензији Драгутин Димчевски, заменик команданта батаљона, заставник прве класе Дејан Агочевић, командир карауле „Кошаре“, заставник прве класе Саша Радојевић, заменик командира карауле, заставник прве класе Владан Аврамовић, командир одељења на караули и водник прве класе у резерви Томислав Рачић, командир минобацачког одељења.
Тече програм сусрета.
Одлазе јунаци са Кошара на локално гробље да би одали пошту Дарку Јокићу, коме се живот угасио 2010. године. Крај споменика војнику са карауле „Кошаре“ мајка Миленија и сестре Данка и Бранка.
„Заједно смо отишли у војску, заједно на караулу ’Кошаре’. Био је ведар, шаљив и позитиван тип. Онда сам ја добио прекоманду у интервентни вод 53. граничног батаљона. Он је остао на караули. Већ првог дана напада, на тачки Раша е кошарес, ранила га је минобацачка мина“, вели Веселин Ђокић, један од организатора сусрета граничара.
Брижна мајка и сестре имале су многа питања која су поставиле Дарковим друговима…

У цркви манастира Рујно одржан је парастос за погинуле хероје са Кошара

ВИТЕЗОВИ ЗА „ВЈЕЧНАЈУ ПАМЈАТ“ Манастир Рујно, у атару села Врутци, на десној обали истоименог језера. Отац Теодосије, који је доживео погром у Хрватској, са још двојицом свештеника служи парастос за све погинуле граничаре. Помињу се витезови „за вечнају памјат“. Дарко Бјелобрк, Миленко Божић, Иван Богосављевић, Предраг Богосављевић, Предраг Леовац, Драган Милићевић, Дејан Мисирлић, Мирослав Стојановић, Иван Васојевић и Славко Крунић.
Лелујале светлости свећа обасјавају лица, пред којима титрају слике тешких борби на Кошарама… Свештеници помињу и све мученике од Косовског боја до данашњих дана који су положили животе на олтар отаџбине.
Који минут касније, у гостопримници манастира, командант 53. граничног батаљона пуковник Душко Шљиванчанин бираним речима захваљује свештеницима, братству манастира и Српској православној цркви што вечно бдију над уснулим граничарима и вазда помињу јунаке да се не забораве.
„Не само да ценимо то што сте ви као младићи тамо урадили већ реч поштовање нејака је да искаже дивљење код нас истинских Срба. То је део наших срца и живота. Немојте мислити да је ваше страдање заборављено и да се не цени. Све је то ушло у светињу. Молимо се Господу и сваке недеље помињемо све борце који су се борили за нашу отаџбину и веру. Овде, у дому Светог Ђорђа, част је да можемо да угостимо вас који сте део српске историје. Косово је одувек било српско и тако ће и остати“, казао је између осталог отац Теодосије, игуман манастира.
По памћењу аутора овог текста, који је боравио у више наших манастира, када су у посети биле високе државне делегације, никада тако свечано, достојанствено и с толиким дигнитетом није дочекана једна група као што је то био случај са јунацима Кошара у манастиру Рујно…
Пут даље води на Златибор.
У вили „Мина“ госте ишчекује туристички посленик и власник више од тридесет апартмана Јанко Илић. Дуго се распитивао док није дошао у контакт са граничарима. Онда их је позвао да сви одреда, колико их год има, два дана буду његови гости.
„Много сам маштао да видим ко су ти људи. Да им се као грађанин макар мало одужим. Када смо те 1999. године били у резерви, причали смо о томе ко су хероји са Кошара. Знали смо да је реч о људима што имају велико срце“, каже Јанко Илић, који је граничаре дочекао уз ракију стару десет лета, тек печено прасе и јагње.
Газда Јанко наручио је јунацима и музику, да их мало разгали…
Сутрадан изјутра колона аутомобила вијугала је ка Сјеници.
Навиру сећања…

БРАНИЛИ СМО НЕЈАЧ И СВЕТИЊЕ „У одбрани Кошара првих 48 сати било је најтеже. Као у паклу, гађали су нас свим и свачим. Одолевали смо јер смо знали да су иза нас нејач и светиње. Нисмо ни помишљали на храну. Једина потреба била је да бранимо и одбранимо Космет. Најтежи тренутак за мене био је онај када смо, због нестанка муниције, морали да се повучемо на резервни положај. Наиме, били смо у својеврсној потковици. Немате рањеног ни погинулог, а морате да се повучете… Тамо смо дочекали крај рата, а непријатељ није успео да нас победи. Мајор Димчевски нам је говорио је да сваки метак не убија. Знао је да подигне морал. Ако одемо доле, у равницу, говорио је, поклопиће нас авион. Тешио нас је да ће нам доћи помоћ и појачање. И дошли су“, говори Саша Радојевић, тада водник и заменик командира карауле „Кошаре“, а сада активни заставник прве класе који ће ускоро завршити Факултет безбедности. Ових дана је предложен за ванредно унапређење у чин потпоручника. Срећни му били официрски дани.
На дружење је дошао Павле, млађи брат потпоручника Предрага Леовца, који је погинуо у покушају да заједно са својим војницима поврати положај на Ц-4 Маја глава.
„После терористичког напада 1998. године Предраг је био на лечењу у Пљевљима. Чим је чуо да је караула нападнута, спремио се да се врати у јединицу. Још је јео блендирану храну. Говорио је да мора међу своје војнике. И наш деда био је граничар… И ето, храбро је погинуо Предраг бранећи част и достојанство официра“, напомиње Павле.
Леовац је, како нам рекоше његови саборци, био спортски тип, није пио ни пушио. Предводећи јединицу 11. априла, покушао је да изађе на Ц-4 Маја глава. У жестокој борби ликвидирали су неколико терориста. Терористи упорно кидишу.
„Двојица војника, Симо Поповић и Радиша Илић, кренула су да донесу муницију и храну. Налетели на заседу и погинули. Потом се Леовац спустио у Батушу и тамо преноћио. Сутрадан се поново пребацује у рејон карауле Морина. Опет се враћају и крећу на Маја главу. Извукли су једног војника. Упадају у заседу. Враћају се на полазни положај. Леовац добија наређење да мора да заузме тачку Ц-4. Само је рекао да ће повести искусне борце. Раме уз раме с њим је кренуо Златко Костић. Онда је у љутој борби рањен. Извукао га је Златко. И пушку му је понео. Леовац је тешко рањен стигао до Батуше. Одатле је јављено да је преминуо од последица рањавања. После рата био сам у породици Леовац, отишао на његов гроб, запалио свећу. Једна улица у родним Пљевљима добила је његово име. И једна караула у Црној Гори према Албанији, такође. Био је изузетан старешина“, испричао нам је потпуковник у пензији Драгутин Димчевски.

РАТНИ ПЛАМЕН Томислав Рачић, из Крагујевца, чије је име у рату било Пламен, учинио је подвиг првог дана агресије. „Пошто ми је стигла замена на дужности командира минобацачког одељења 82 мм претходне вечери спустио сам се у Батушу. Чувши за напад, заједно са једним војником и једним резервистом, сели смо у трактор и кроз кишу мина пробили се до карауле. Уз пут смо два пута водом из потока хладили моћну машину јер је иначе по много чему неисправни трактор био на граници да прокува… Водника Владана Аврамовића затекао сам како, по задатим елементима, испаљује мине на албанске положаје. Нас двојица смо до јутра испалили још стотинак мина“, наводи тадашњи активни водник, а сада цивил Томислав Рачић.
Чуло се и то да су губици могли да буду и већи. Испресецано земљиште, а нарочито потоци, показали су се добром заштитом. Док би у потоку захватали воду или се умивали, око војника и старешина падале су мине агресорске, али би најчешће завршавале у води или песку, а да нису експлодирале…

ЈУРИШОМ РЕШИЛИ БОРБУ Колона стиже у Доње Горачиће. Тамо их дочекују отац погинулог Ивана Васојевића, званог Јагуар Грујо, супруга му Анђелија и ћерка Биљана.
Даље се морало пешке стрмином до врха оближњег брда, где се налази десетак споменика тамошњих Васојевића, међу којима и Иванов.
Нариче мајка Анђелија, помиње синовљеве ратне другове, тешку судбину и тескобу у срцу. Нико није остао равнодушан. Из очију ратника нехотице су се низ лица котрљале сузе… Чини се да томе нико није одолео. Минут ћутања. Јецаји. Запаљене свеће. Сећања…
На гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле, на 1.134 метара надморске висине) који је са 12 војника, 9. априла, бранио водник Иван Васојевић, преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВК (сви у црним униформама).
Васојевићу је наређено да се повуче стотинак метара уназад и да заузме растреситији распоред. Извршио је наређење. Потом му је наређено да се у случају озбиљнијег продора непријатеља повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео наређење.
Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу територију. Наређено му је да не предузима ништа осим већ наређених мера. Известио је да је разумео.
Десетак минута касније одједном се у радио-вези чуо његов глас. Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње инструкције за прави јуриш! У првом тренутку деловало је да се шали и да покушава да завара непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио-везу.
Међутим, убрзо је схваћено да је Васојевић случајно заглавио микротелефонску комбинацију у упртачу, чиме је несвесно омогућио да сви који су имали радио-уређаје, а то је стотине учесника а уз њих и око њих још 5-10 бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и осталих специјалаца.
Чуло се „Ураааа!“ као у најлуђим филмовима и кренула је невиђена битка! Битка која је неколико минута ишла уживо и у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи! Након петнаестак минута је уследило затишје…
Непријатељ се повукао, а у нашим редовима био је рањен само један војник.
„Био је двометраш, благе нарави, наочит, строг али правичан старешина. Када нам је наређено да повратимо Раша е кошарес, рекао сам воднику Ивану да желим с њим да идем у акцију. Одбио ме је речима – ти си јединац у мајке и оца, мораш овде да останеш. После његове храбре погибије сазнао сам да је и Иван био јединац“, испричао је своје сећање војник Трајко, који је замолио да му презиме не помињемо.
Нажалост, после два дана, на Опљазу, из једног „џепа“ привукла се група непријатељских специјалаца у нашим униформама и из непосредне близине отворила ватру. У тој борби смртно су страдали Иван Васојевић, легендарни Јагуар, и војници Предраг Богосављевић, Миленко Божић и Дарко Бјелобрк.
У том нападу страдао је и граничарски пас Листер који је кидисао на терористе, али је два пута пресечен рафалом…

СВИ СМО БИЛИ КАО ЈЕДАН Миленко Марић је из Остружнице. Напунио је 39 година. Ради као металостругар на сурчинском аеродрому. Отац и мајка му преминули. Остао је сам.
„Једном смо два дана водили борбу. На нас четрдесетак граничара кренуло је око 1.000 терориста. Замислите 25 на једнога. На Раса е кошарес. Са осматрачнице сам видео Тропоју, Бајрам Цури… Око 9 ујутру кренули су да гађају артиљеријом. Одбили смо први напад. Онда су наставили још жешће артиљеријом…“, вели Миленко и наставља: „Имао сам аутомат и снајпер. Бомбе, мине и метака – ко може колико да понесе. Били смо граничари. Гелер у ногу погодио колегу. Звао ме именом да ми саопшти како је рањен. А онда се огласио неки Албанац, обраћајући ми се презименом, да се предам… Они кренули, ја бацим две бомбе и чујем јауке… Сви смо били као један. И војници и подофицири и официри. Нису били односи као у касарни. Зависили смо једни од других. Шалили се о свему. Да су знали колико нас има, брзо би нас прегазили.“
Да ли би поново отишао на Кошаре?
„Волео бих да изађем бар још једном на Кошаре“, одговара Миленко.
Војник Милорад Арсенијевић рањен је од минобацачке ватре. О данима проведеним на караули говори помешаним осећањем. „Било нам је и тешко и лепо. Стекао сам добре другове и кума Југослава Зорића. Најтежи тренутак ми је био када сам у једном дану изгубио шест другова. Никада нисам размишљао да се не борим. Поново бих се борио када би нас неко напао“, подвлачи Милорад.
Захвалио је отац Грујо ратним друговима на гробу његовог сина Ивана, рекавши да је од две могућности ‒ да живи или да себи ускрати живот, одлучио да брине о синовљевом споменику и бди над успоменама о јунаку са Кошара, за којег другови кажу да је био један од најпопуларнијих старешина.
„Народ каже: време лечи рану! Ову рану време не може да излечи. Вама хвала свима што сте посетили вечну кућу мојег сина. Да сте вашим мајкама и очевима живи и здрави и да Бог да ратова више никада не буде“, тихим гласом рекао је Грујо.

ПОСЛЕДЊИ ДАН НА КОСМЕТУ Пред растанак, граничари су се присетили последњег дана на Косову и Метохији. Био је 14. јун 1999. године. Колона од око сто возила спремна за марш. Један аутобус био је резервисан за граничаре. Укрцало се њих четрдесетак. Остали су или били на лечењу или на неком другом задатку.
„Колона је кренула, а аутобусу у којем смо били пукла је сајла за гас. Колона када крене, нема више стајања. Зачас је војник Бобан Радојевић крампом отворио задњу хаубу и за крамп привезао сајлу. Затезао ју је на глас возача и отпуштао је. У аутобусу је владала мучна тишина. Тако смо се возили све до Бруса, где је аутобус поправљен“, присећа се потпуковник Драгутин Димчевски, заменик команданта 53. граничног батаљона.
Умало да дође до ратне несреће!
Па ипак, срећа прати храбре.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *