Почетна / Култура / Последња игра престола

Последња игра престола

Осам година серије „Игра престола“

Сведоци смо одласка у историји најнаграђиваније, најомиљеније и најутицајније телевизијске серије свих врeмена. Осма, завршна, сезона култне „Игре престола“ овог пролећа одушевљава милионе обожавалаца широм света обарајући наново сопствене рекорде у гледаности за које се чинило да више не могу бити оборени

У току је осма сезона вероватно и најпопуларније телевизијске серије у историји малих екрана, „Игра престола“. Наравно као таква постала је најнестрпљивије очекивани телевизијски производ икада и када је коначно дошла до своје публике поставила је ауторе и продуценте из компаније „ХБО“ на врх свих телевизијских збивања овог пролећа, као што је уосталом бивало и када су се премијерно приказивале све претходне сезоне. Додуше, вероватно је нестрпљење праћено са ипак највећим до сада очекивањима јер је реч о последњој сезони. Да, „Игра престола“ одлази у историју. А епизоде које управо гледамо требало би да размрсе компликовано клупко вишегодишњих сплетки око тога ко ће на крају бити победник и сести на крвави престо којим се влада читавим светом из маште бестселер аутора Џорџа РР Мартина, чије је штиво први пут објављено пре скоро четврт века и које је још тада било планетарни хит. Додуше, тада само на књижевном тржишту које је драстично мање од телевизијског, посебно овог данашњег. Иако је требало петнаест година да крволочна битка око власти у свету такозване епске-фантастике (или, још боље, „фантастичне историје“) Мартина добије своју екранизацију, испоставило се и то из неколико врло значајних разлога да се то десило на идеалном месту и у идеалном моменту.

Сопранови с мачевима

Да је, рецимо, „Игра престола“ добила филмску адаптацију, како је Мартин прижељкивао и, уосталом, крајем деведесетих година прошлог века у том смислу узимана у обзир од стране холивудских студија, мало је вероватно да би била ово што је данас – апсолутни светски културни и забавни феномен рекордног комерцијалног капацитета. Чак и да је „Игра престола“ као филмска франшиза успела да дође до статуса сличног Толкиновим „Господарима прстена“, сигурно је да не би уживала овако узвишени статус свеопште омиљености у коме се развијала током претходних осам година и с којим ће се свакако преселити у телевизијску историју. Телевизијска адаптација Мартиновог дела је производ једног од бројних доказа да се ствари понекад дешавају баш у најбољој могућој комбинацији тајминга и места. Јер да серијал Мартиновох књига које су освојиле поштоваоце епске фантазије нису постале омиљено штиво телевизијских писаца из тада још ни изблиза као данас афирмисаног и моћног кабловског студија „ХБО“, Ди Би Вајса и Дејвида Бениофа, тешко да би „Игра престола“ била ово што је данас. Али и исто тако ни „ХБО“ не би тако брзо израстао у ово што је данас без „Игре престола“. Један од првих састојака успеха ове серије је управо ова узајамно судбински корисна веза између Мартинових књига и „ХБО-а“. Друга је време почињања њихове љубави. Иако су права коначно откупљена пет година пре него што је 17. априла 2011. године емитована прва епизода „Игре престола“, чињеница да се куповина и почетак припрема продукције десила крајем деведесетих када је „ХБО“ био у незаустављивом успону према лидерској позицији у својој бранши захваљујући низу успешних серија које су заувек промениле телевизијску продукцију, на челу са култном „Породицом Сопрано“ која је на чудан али пресудно значајан начин поставила позорницу за настанак „Игра престола“ и њено уздизање до светског телевизијског феномена без премца. „Порода Сопрано“ је, тврде историчари телевизије, кључни производ нове телевизијске забаве који је утицао да се потпуно промене правила игре у свету најкомерцијалније телевизије, али је „Игра престола“ као необична њена надградња с којом тематски и жанровски није имала никакве везе, али јесте у продукцијом и посебно сценаристичком приступу „новој храбрости“ ономе што сме видети на малим екранима, врло брзо потпуно разрушила дотадашње оквире телевизијског писања. Није чудно да су „Игру престола“ у то прво време звали „Сопрановима с мачевима“, али су поређења врло брзо престала и обе ове серије су добиле своје историјске позиције јединствених предводника „после којих више ништа није било исто“. У оба случаја, мада код „Игра престола“ далеко израженије, публика је била изложена драстично другачијем квалитету рада на ликовима, али и потпуном непоштовању дотадашњих било каквих моралних кодова када је реч о понуди намењеној малим екранима. То што су нове моралне „слободе“ с којима су се подичиле ове серије (реалистична презентација најокрутнијег насиља, али, још више, код „Игре престола“ секса) дошле без проблема до милионске публике резултат је треће, једнако важне, околности – времена у коме су настале. А та околност је што је „ХБО“ био као кабловски оператер и испоручилац свог програма ван ограничавајућих цензура такозване мејнстрим телевизије. То што је „Игра престола“ врло брзо дошла до чак пет милиона гледалаца по епизоди није утицало да буде подвргнута цензурисању, а те је околност четврта важна ставка за њену експанзију дословно широм света. И за, разуме се, „ХБО“-ову.

Најбоље и најуспешније бекство од стварности

Има мишљења, додуше, да је оваква форма „Игре престола“, са најкрвавијим призорима и најпровокативнијим сценама секса, понекад и на ивици декадентности и порнографије, далеко мање допринела током времена без праве конкуренције освојеном статусу првокласног феномена који је надрастао свој медијум и постао културни и социјални феномен светских размера. По том ставу пресудно је било то што се „Игра престола“ са свим својим узбудљивим и изазовним сценама и непредвидљивом увек зато неодољивом драматургијом у суштини увукао у срца публике јер је као тако комплексан начин у суштини био врхунска забавна форма у врло незабавној стварности па је тако заправо био нека врста врло пријатног бекства од ње. Дакле по том ставу „Игра престола“ дугује славу чињеници да је у неизмерној понуди ескапистичких средстава којима масе траже утеху био најуспешнији. У суштини његова понуда у том смислу и није неки новитет. Добар део историје Холивуда обележен је успешним филмовима сличне форме, у којима су хероји решавали проблеме витлајући мачевима, а ера вестерна је исти концепт хероизма, још увек на коњима, надградила другачијим оружјем и специфичним локалним историјским концептом. Штиво Џорџа РР Мартина упаковано у серијал под називом „Песма леда и ватре“, је тај, дакле, постојећи и успешно разрађени концепт уткала у митски фолклор британске крваве историје вечних сукоба краљева и њихових неустрашивих витезова са истим таквим супарницима жељних крви, славе и моћи (Рат ружа) и са маштовитом надградњом Мартинове измишљене историје изродио драматуршку позадину комплексне неодољивости која је иако суштински старомодна постала најуспешнија еволуција оваквог начина бежања од стварности уз помоћ малих екрана. Да ли је ово мишљење тачно или не и није много важно. Свакако да је неодољиви ескапистички елемент присутан у њеном сложеном саставу али ни изблиза није једини део компликованог рецепта који стоји иза специјалитета под именом „Игра престола“. Зато је овај серијал стекао до сада најзагриженију, најбројнију и најоданију армију поклоника на свету. Чак ни они по у том смислу недосегнутом чувењу који стоје иза вечно култних филмских и телевизијских серијала „Ратови звезда“ и „Звездане стазе“ немају тако бројне обожаваоце. „Игра престола“ је, наиме, још пре три године постала врхунски феномен друштвених мрежа са верним пратиоцима и поклоницима који су још тада створили базу од скоро шест милиона обожавалаца регистрованих у разним маркетиншким понудама везаним за ову серију. Телевизијски живот ове серије је такође бележио рекордне успехе. Још пре две и по године „Игра престола“ је и званично постала најнаграђиванија серија у историји телевизије. На сличном нивоу се налази и када је реч о рекордно позитивном оцењивању ове серије како у стручном тако и у гледалачком ткиву њених пратилаца.
Свуда успеси, дакле, и само Мартиново штиво које он није још завршио па су се последње две телевизијске сезоне само ослониле на његову машту, али су радњу наставили други аутори, како се показало једнако прихватљиво што је, опет, показало да је „Игра престола“ чак успела да надмаши и сопственог творца и да постане нешто самостално, нешто што је као сваки културни и уметнички феномен купило вечност маштом не више свог аутора већ својих конзумената, у овом случају својих верних телевизијских гледалаца. Иако је питање свих питања у овом моменту како ће се серија завршити и ко ће се коначно домоћи трона свих краљевстава, због чега је текући осми серијал надмашио досадашње рекордне у гледаности, суштински то заправо и није битно. Ко год да буде изабран за победника неће ни на који начин утицати на феномен „Игра престола“ који је током протеклих година променио и телевизију и њене гледаоце. И поставио је чини се немогући задатак за евентуалне следбенике. У самој телевизијској индустрији, укључујући и „ХБО“ продукцију, далеко су бројнија мишљења да „Игра престола“ никада неће бити надмашена нити ће се било када створити нешто слично феномену који прати овај серијал. Уз све поменуте рекорде и посебности везане за њу у прилог феноменолошкој супериорности ове серије иде и податак да је „Игра престола“ једина серија у историји телевизије чија се свака епизода пратила симултано од поклоника широм света, као неки изузетни спортски догађај рецимо, без обзира, дакле на временску разлику! Тако нешто, као уосталом и било шта друго што чини ову серију, уверени су многи, нико више неће поновити.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *