Почетна / Култура / НОВИ САД У БЕОГРАДУ

НОВИ САД У БЕОГРАДУ

УСПЕШНО МУЗИЦИРАЊЕ НА КОЛАРЦУ

Младе музичке снаге Новог Сада приредиле су у априлу одличан концерт у Београду

Симфонијски оркестар и Хор Академије уметности из Новог Сада, појачан Војвођанским мешовитим хором, под управом Андреја Бурсаћа, са солистом Кемалом Гекићем, наступили су с ретко извођеним програмом 18. априла у Коларчевој задужбини. Као увод изведен је концерт Герника за клавир и оркестар савременог америчког композитора Фредрика Кауфмана инспирисан трагедијом баскијског села. У Шпанији је 1937. беснео грађански рат између шпанских нациста, предвођених генералом Франком, и републиканаца, да би у априлу немачка и италијанска авијација бомбама сравнила Гернику, тадашњу престоницу Баскијаца, који су подржавали легитимно изабрану републиканску владу. Градић је сравњен са земљом, као пример, а страдало је много људи. Исте године је шпанска републиканска влада наручила од тада већ познатог Пабла Пикаса слику која ће на предстојећој светској изложби представити Шпанију, а он је насликао Гернику, вероватно једну од најпознатијих слика на свету. Први пут је изложена у јуну 1937. на великој међународној изложби у Паризу, како је и било предвиђено. Једна анегдота описује долазак немачког официра у Пикасов атеље. Угледавши Гернику официр је упитао: Јесте ли ви ово урадили?, на шта је сликар одговорио: Нисам ја, ви сте!

Кауфманов концерт је написан као поруџбина за Чешке симфоничаре и Кемала Гекића, који су дело премијерно извели и снимили 2013. Има три става – Трагедија Гернике, Оплакивање, Васкрсење, у којима се бука и бес у виду клавирске агресије, кроз прогресију кластера и пасажа, смењују са контемплативним одсецима, у којима се тонално аутор повезује и са својим јеврејским пореклом. Кемал Гекић, који никад није имао проблем са звучношћу клавира, у солистичку деоницу унео је и своју личност. Ипак, најлепши је био лагани и смирени став. Такође, било би добро да је у штампаном програму наведен краћи податак о самом концерту, који је у Београду доживео премијеру, уместо предугих биографија и фотографија. Композитор је био присутан на концерту, добио је највећи аплауз, а тиме се објашњава и присутност америчког амбасадора.

Варијације на Хајднову тему Јоханеса Брамса се ретко изводе, па су и очекивања публике била висока. Међутим, велики оркестарски ансамбл није искоришћен у потпуном потенцијалу, у пристојном и неинспиративном вођењу диригента Бурсаћа. Млад оркестар требало би пустити да се, с времена на време, иживи кроз звук и моћ заједничког свирања, што се овде није десило. Све је било тачно, прецизно, наштимовано, али досадно.

Кемал Гекић се за Бетовенову Фантазију за клавир, хор и оркестар у це-молу пресвукао из психоделичног црно-белог сакоа у богато украшен прслук преко црне кошуље, да би и визуелно предочио прелазак из минимализма 21. века у раскош предромантизма. Политику пресвлачења међу мушким извођачима увео је Иво Погорелић, и док је он црни смокинг замењивао белим, Гекић је цео перформанс одвео корак даље. Кад смо код облачења, потребно је у младом оркестру који свира вечерњи концерт у престоници увести кодекс дугачких сукања, јер могуће је утицати и на укус док су млади, као и на технику свирања инструмента. Да се не деси да неукусно севају ноге у разним позицијама виолинисткиња у оркестру. Једино код Ђуђе Ванг голотиња не делује јефтино, али једна је Вангова…

Сматра се да се Бетовен Фантазијом за клавир, хор и оркестар спремао за Девету симфонију са хором, али је истовремено експериментисао и с дијалозима клавира и оркестра, где се пијаниста понекад добро чује (увод), понекад је пратња пасторалним дувачима, понекад се само види, јер је оркестар много јачи. У свакој од ових варијанти Бетовен је заокружио чаробну епизоду, која је лабаво, али асоцијативно, везана за целину. Фрагментирани профил композиције омогућио је Кемалу Гекићу да прикаже широк дијапазон свог пијанистичког умећа. Ипак, врхунац дела је био вокално-инструментални, када се укључио хор с прекрасним гласовима солиста, уједначеном бојом деоница, које су се савршено уклопиле у оркестарски предложак. Ретко извођено Бетовеново дело засијало је пуним сјајем под управом Андреја Бурсаћа, да би последњи део Фантазије поновили на бис. Примећујемо да се симфонијски оркестри наших музичких факултета и академија у квалитету опасно приближавају професионалним ансамблима истог профила. Етаблирани, позор, млади долазе.   

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *