Почетна / Наша тема / Ни црни, ни црвени него – зелени

Ни црни, ни црвени него – зелени

Нису се остварила суморна предсказања и катастрофични сценарији на изборима за Европски парламент: Ултрадесничари јесу у офанзиви, али без спектакуларних резултата и шокантних изненађења, историјски успех зелених, а губитници су традиционалне (некад велике) партије левог и десног центра, чија ерозија се наставља

Шефица Зелених у Европском парламенту, Немица Франциска Ска Келер

Једно велико, и охрабрујуће изненађење минулих избора за Европски парламент, представља, заиста, историјски успех зелених: с нешто више од 20 одсто освојених гласова у „матичној“ земљи, Немачкој, дупло више него на изборима 2014. године.
А ту, у Немачкој, покрет „еколога“ први пут је пуштао корене као политичка странка. Крајње неконвенционална, у много чему „субверзивна“ и провокативна за тадашње поимање политике, с првим „министром у патикама“ – био је то Јошка Фишер, потоњи вицеканцелар и шеф дипломатије који је учешћем у агресији на СРЈ гурнуо Немачку у први рат од 1945, што су критиковали чак и немачки неонацисти – као чланом једне (у овом случају покрајинске) владе (Хесен).
Неспоран успех у Немачкој не би био, међутим, довољан да „учинак“ еколошке странке на изборима за Европски парламент добије такве, по многима изненађујуће и историјске, размере, да зелени талас није снажно запљуснуо бројне друге земље, превасходно на западу и северу Старог континента: Француску, Холандију, Белгију, Луксембург, Финску, Данску и Ирску.

Успех који охрабрује

Зашто је тај успех зелених охрабрујући? Пре свега што су га „изнели“, својим гласовима и практичним ангажовањем, млади, очигледно забринути за судбину наше планете због људске небриге (свеколика и забрињавајућа загађења), неодговорних политичара (нехајних или игнорантских према споразумима о клими попут оног париског) и драматичних временских промена (торнада, који су почели да харају и Европом, некад смо „сретали“ само уџбенички, као далеку егзотику): код гласача између 18 и 24 године, зелени су освојили рекордних 34 одсто гласова.
Издвајамо пример зелених као једино, и стварно, изненађење, управо због чињенице да је драматично најављивана поплава ултрадесничарских странака, готово равна потопу, уз суморна предсказање и катастрофичне сценарије, изостала: ултрадесничари (популисти и националисти) јесу у офанзиви, с Матеом Салвинијем у Италији и Марин ле Пен у Француској, али без спектакуларних и „шокантних“ резултата.

Пирове победе

Однос снага у Европском парламенту се, упркос офанзиви деснице, неће битније променити после ових избора – остају и даље, иако с Пировим победама најјаче, и водеће формације Европске народне партије и Алијансе социјалиста и демократа – али су, управо захваљујући том десничарском „освајачком походу“, ови избори, традиционално досадни и готово ефемерни (Европски парламент је дуго био „тигар од папира“), наједном постали интересантни и важни: о томе говори податак да је овога пута на биралишта изашло знатно више људи (нешто изнад 50 одсто, у Немачкој чак више од 60) него минулих деценија.
Оставимо, за тренутак, добитнике, нек трљају руке и с разлогом славе, како бисмо уступили сцену губитницима. Међу њима су се нашли и они с Пировом победом: немачки конзервативци (њихова политичка боја је црна) освојили су у сопственој земљи највише гласова (28 одсто), али су такође „освојили“ још један негативни историјски рекорд, готово седам одсто мање гласова него на претходним изборима.

Драма социјалдемократа

Резултат говори да се ерозија некад великих и традиционалних партија и у овој земљи наставља. Посебно драматично и драстично у случају немачке Социјалдемократске партије. Најстаријој немачкој странци, некад тако моћној, посебно у време Вилија Бранта, прети пад у безначајност, чак и нестанак с политичке сцене: после читаве серије тешких пораза на покрајинским изборима, и онима за Бундестаг, „црвени“ (социјалдемократе) и минуле недеље доживели су дебакл: освојили су само 15 одсто гласова (11 процената мање него 2014) и губитнички, први пут, препустили другу позицију у распореду снага зеленима.
Драматичан, незаустављив ход по мукама владајуће велике коалиције (уздрмани конзервативци и још уздрманије социјалдемократе) прети, после ових избора, њеном могућем крају. Расте температура у оба табора, с већ истакнутим захтевима са „црвене“ стране (лево крило СПД) да се овај политички брак, у којем се социјалдемократе гуше и губе идентитет, коначно раскине.
То би, наравно, значило расписивање превремених избора и неизбежан крај ионако предуге (већ 14 година) канцеларске каријере Ангеле Меркел. С таквим захтевом се оглашавају и неки овдашњи медији, традиционално наклоњени конзервативцима („Велт“) „препоручујући“ Меркеловој да уступи канцеларски трон Анегрет Крамп Каренбауер којој је, после серије изборних пораза, већ морала да уступи страначко кормило.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *