Наш савременик Јозеф К.

СРБИ У КАФКИНОМ ПРОЦЕСУ

Пише Бранислав Ристивојевић

Није проблем што је држава дубока већ што је туђа, или – сви смо ми Владимир Д.!

Аутора овог текста није изненадила вест да и наш саборац и сапатник Владимир Димитријевић пролази кроз исту голготу Процеса коју је нас неколико већ искусило: клеветање, блаћење, потказивање, разапињање или мрцварење од стране дубоког чиновништва дубоке државе у Србији. (Јануара ове године повереник за заштиту равноправности Бранкица Јанковић донела је пресуду у случају Владимира Димитријевића, кога је тужила НВО „Да се зна“ да је, својим текстом „У одбрану природне породице“, дискриминисао „ЛГБТ популацију“ и наводно вређао достојанство особа другачије сексуалне оријентације!) Пре него што се објасни како тај процес тортуре изгледа, треба објаснити како се ствара и метастазира та кужна израслина на овој напаћеној земљи.

Генеза дубоког чиновништва

Дубока држава у Србији има различите нивое и гране дубоке власти. Од многобројних органа дубоке власти дубоке државе коју имамо у Србији треба поменути само оне који су значајни за заједничку битку коју воде (како каже Наполеон, „иако марширамо одвојено, бијемо се заједно“) господин Димитријевић и сви они који су учинили најтеже дубоко кривично дело против дубоке државе – деликт мишљења. То су они органи дубоке власти које је дубока држава створила да би дублирала правосудни систем у Србији. Речју, дубока држава је у Србији створила своје дубоко правосуђе које има све неопходне органе да би спроводила свој дубоки кривични поступак: своју дубоку полицију, своје дубоко тужилаштво и своје дубоке судије. Будући да је скупо и дуготрајно стварати овај дубоки поредак од нуле, дубока држава користи затечено чиновништво Републике Србије тако што га претвара у свој послушни инструмент.
Улога дубоке полиције која треба да потказује оне који слободно мисле и говоре додељена је страним НВО или домаћим које су под контролом дубоке државе. Улога дубоког тужилаштва које треба да подиже оптужнице против истих додељена је тзв. независним и самосталним државним органима (ордији којекаквих повереништава, заштитништава, комисија, агенција, управа … ређе класичним јавним тужилаштвима). Улога дубоких судија додељена је некад првобираним представницима претходно наведене ордије, некад „препарираним“ судијама редовног правосудног система, а у посебним случајевима чак обичној полицији (рецимо код насиља у породици). Они формално одлучују/суде за државу, али суштински испуњавају циљеве дубоке државе.
Као и свака држава, тако и дубока држава у Србији мора да има свој буџет. Он се зове дубоки буџет. Нема чиновништва које би зарад ничега било лојално држави, било дубокој, било редовној. Стога и они морају да буду плаћени. За разлику од редовног чиновништва које прима само плату из буџета Републике Србије, ово дубоко чиновништво (нека то буде генерички назив за разноврсне најамнике дубоког правосуђа) поред плате из буџета Републике Србије има и дубока примања из дубоког буџета дубоке државе у Србији. Та дубока примања из дубоког буџета састоје се од: пројеката, грантова, донација, хонорара, поклона, субвенција, бесповратних кредита, дечјих стипендија итд. Дубоке пензије и дубока здравствена књижица не постоје.
Тај новац је, у ствари, извор свих проблема које дубока држава у Србији прави Републици Србији. За разлику од редовне плате коју Република Србија исплаћује свом чиновништву, а за коју оно мора да полаже рачун о минимуму процеса рада истој (нпр. повереништва подносе извештај Народној скупштини, судије подносе извештаје председницима судова, а ови министру правде, полицајац подноси извештај начелнику итд.), за дубока примања које добија од дубоке државе дубоко чиновништво Републици Србији не полаже никакве рачуне. Штавише, за њих они и не плаћају порез Републици Србији, а рачун подносе само дубокој држави.
Када је неки државни чиновник плаћен од стране две државе, свако разуман може да постави питање којој од тих држава је лојалан? Једнако разуман може да претпостави да ће лојалност овог чиновништва лежати тамо где је веће примање. Да ли то значи да дубока држава обезбеђује да ово дубоко чиновништво буде добро плаћено? Онај ко то помисли живи у заблуди. Примања дубоког чиновништва у Србији су мала и бедна. Па како, дакле, дубока држава обезбеђује лојалност своје дубоке администрације? Једноставно. Оно то не ради тако што им даје велика примања из дубоког буџета, него тако што механизмима дубоког притиска на Народну скупштину издејствује доношење закона којим се обезвређују чиновничка примања из редовног буџета Републике Србије. Како је чиновништво Републике Србије редовним и законитим механизмима награђивања за свој рад потцењено, потплаћено и материјално понижено, није чудо да дубока држава може да купи њихову лојалност за само мало више пара. Та сума је и даље бедна, али је већа од још бедније којом их буџет Републике Србије понижава.
Да ли би лојалност те дубоке бирократије дубокој држави била трајнија и чвршћа када би била обезбеђена већим сумама новца? Не. Управо супротно. Наука о безбедности (а, кажу, и обавештајна пракса) учи да се издајници не праве с много, него с мало новца. Када се државни чиновник Републике Србије убаци у поступак претварања у дубоког чиновника, онда му се даје мало новца зато да би брзо морао да се врати по још. Мало новца не траје дуго. Након што се врати по још новца, сума се смањује, и сваки следећи пут када се врати, сума бива још мања. У току овог поступка преображаја чиновника у његовој души се ствара ефекат сличан апстинентској кризи код наркомана (ова криза се најбоље изазива дечјим стипендијама, дечјим пројектима, дечјим грантовима … када чека да прими овај део дубоких примања, дубоко чиновништво начисто излуди). Да би апстинент који кризира и стално тражи још опијата био претворен у наркомана, задовољство које му дилер пружа мора бити све мање у интензитету и све краће у трајању. Исто се поступа са чиновништвом у поступку преображаја. На крају поступка, када је оно сазрело као прави зависник, преображава се у пунокрвног и расног дубоког чиновника дубоке државе. Ово је кључни разлог из ког се дубоко чиновништво не осећа лојално Републици Србији. Болест зависности од примања из дубоког буџета ствара код њих душевни еквивалент религијског заноса преобраћеног језуите или искреног верског жара крсташа подно зидова Јерусалима. Болест их чини фанатично оданим дубокој држави. Оно своје везе са Републиком Србијом одржава само још на формалном нивоу. На суштинском оно је потпуно уплетено и увезано у дубоку државу. Она обучава и припрема ову дубоку бирократију за остваривање дубоких циљева, али не на факултетима већ на курсевима (дубока бирократија не треба да има добро образовање иначе би могла да схвати шта се дешава), од ње оно добија радне задатке (усмено, по ходницима амбасада, да не буде трагова и доказа), оно поступа према њеним дубоким законима који су неписани и необјављени (тако нико не зна како гласе, па могу да се мењају у сваком тренутку) и њој подноси извештаје (ритуално, у церемонијама, у сврху обнављања подаништва).
И тек сада се долази на везу са почетком овог текста. Сва голгота кроз коју пролази не само господин Димитријевић него и сви који су на силу увучени у Процес дубоке државе у Србији долази отуда што колико год она функционише у једном паралелном свету у односу на Србију, све последице њеног рада, нажалост, замишљене су да остављају трага на нашој отаџбини. То је, на крају крајева, циљ описаног поступка. Стварање дубоког чиновништва, оног које не подлеже правном поретку Републике Србије, не поступа по њеном законодавству и њој не полаже рачуне, али на њу у потпуности и пресудно делује, јесте сва сврха не само овдашње него сваке дубоке државе. Доносити кључне одлуке у некој земљи (рецимо Србији), а њој не полагати рачуне: то је опис дејства дубоке државе.

Последице необузданог оргијања дубоког чиновништва

Захваљујући постојању дубоког чиновништва дубоке државе у Србији могуће је да данас, у XXI веку, слободан човек у Србији пролази кроз Процес раван ономе који је тако бриљантно описао Кафка. У њега можеш да уђеш, али не можеш да изађеш. У њему имаш обавезе, али немаш права. У њега те не позивају него те смештају. У њему нема оптуженог него испљуваног. У њему нема оптужнице него медијске сачекуше. Он се не води у судницама него на киосцима. У њему нема записника него усмених обавештења. У њему се не виде судије него само дубоки чиновници. У њему се не изводи доказни поступак него се прештампавају клевете. У њему нема доказних средстава него наслова из новина. У њему нема коначних пресуда него само привремених решења. У њему се не кажњава него ставља под надзор. Надзор се не издржава, он је вечан. Процес дубоке државе никад не почиње нити се икад завршава: Процес траје.
Зато је и могуће да се у Србији пишу и подносе кривичне пријаве и када их ни МУП не сматра за основане и оправдане. То раде НВО као полиција дубоке државе. Такође је могуће да се „оптужнице“ подижу без контроле суда и „пресуде“ доносе без контрадикторног доказног поступка и без јавног изјашњавања „окривљених“, а све то од стране истог лица. То ради повереник за равноправност као „дубоки тужилац“ дубоке државе. Он може да покрене поступак за утврђивање постојања дискриминације и да донесе одлуку да дискриминација постоји („кадија те тужи, кадија ти суди“, каже наш народ), иако оног кога је „окривио“ није никад саслушао, дао му прилику да се непосредно и јавно суочи с доказима из „оптужнице“ или „сведоцима“ против себе и да се брани. Такође је могуће осудити непокорног казнама које кривичноправни систем Републике Србије не познаје већ скоро 30 година. То раде било повереник за равноправност било судије, када изричу санкцију која је по садржају еквивалентна злогласној и по злу чувеној мери безбедности забрана јавног иступања из кривичног законодавства комунистичке Југославије. Када дубоке судије одлуче да то ураде, тада се оптуженом такође не дозвољава непосредна, контрадикторна и јавна расправа и суочавање са доказима оптужбе, сведоцима и тужиоцем. Не. У случају аутора овог текста (у овоме се неће разликовати ни случај господина Димитријевића) дубоки судија је у пресуду унео посебне и дубоком чиновништву тако омиљене, тзв. дубоке чињенице. То су оне које уопште није утврђивао у дубоком поступку! Просто их је током Процеса дописао у предмет. То је редован и нормалан образац понашања дубоких судија. Што би рекао наш народ: „Може им се.“ У окружењу дубоког кривичног поступка дубоке државе могуће је још да се информације о току Процеса сазнају из интервјуа и новинских натписа, а не из списа предмета. (Тако сам из емисије РТВ-а сазнао да ћу бити оклеветан за дискриминацију пред Врховним касационим судом, када ће то бити, име дубоког судије који ће ме процесуирати, и на крају, као шлаг на торту, целокупна јавност је обавештена да је дубоки судија „дубоког“ повереника уверио да не треба да брине. Дубоки повереник ће креирати „судску праксу“.)
Паралеле између Процеса дубоке државе у Србији и Кафкиног Процеса су толико јаке, да се поређење господина Димитријевића са Јозефом К. у наслову текста нужно намеће. Верујем да је то будуће стање сваког слободномислећег човека у Србији, а то је свако коме је стало до њене добробити, а који то јасно и гласно каже. Молим да ми опросте сви они које овде нисам поменуо, а који деле судбину господина Димитријевића у Процесу. Просто, превише нас је. И са сваким даном нас је све више, а нема сумње да ћемо сви бити у истом положају. Наша имена ће нестати јер су она у Процесу небитна. Дубокој држави није битно како се зовемо већ да ли мислимо својом главом и слободно говоримо. Зато ћемо сви временом постати Владимир Д. Срећом па храбрих у Србији има напретек, тако да ће ускоро сва слободарска Србија бити талац Процеса у који ју је гурнула дубока држава. Тиме ће дубока држава само оснажити и попунити наше редове. Постаћемо армија оклеветаних али неукаљаних. Прогоњена али и даље високо уздигнутог чела, очеличена од искушења а ипак не сустала, озлојеђена али без горчине, оправдано разгневљена али без мржње, непоткупљива иако гладна, узорна и јака, једном речју – савршена. То не може а да не буде окидач за преокрет и преображај Србије. Што је Процес снажнији, то је више Владимира Д. Што је више Владимира Д., то је ближе ослобођење.
За крај, желео бих да скренем пажњу на још једну Наполеонову мудру изреку: „Не прекидај непријатеља када греши.“