Почетна / Дух времена / Наменско разарање Србије

Наменско разарање Србије

СВЕДОЧЕЊЕ ФИЦРОЈА МЕКЛЕЈНА – Човек који је бомбардовао Србију (други део)

Психолошко сламање наше земље дошло је на ред већ почетком 1944, када је Меклејн распоредио своје „очи и уши“ од Косова до Опленца, Џона Хеникера послао на југ Србије, а подмаршал Бил Елиот већ окупио респективну ваздушну флоту у на југу Италије. Меклејнов усмени и писмени извештај од 7. новембра 1943. године („Maclean’s blockbusting report“), после само шест недеља у Титовом штабу у Босни, а да Србију и сам рат ни омирисао није, сасвим му је одрешио руке и он је Титу у правом тренутку „предложио“ да поведу заједнички рат за Србију: савезници из ваздуха, а партизани на њеном тлу

Упркос наређењу главнокомандујућег на Средњем истоку, генерала Мејтленда „Џамбо“ Вилсона, Фицрој Маклејн је преконоћ постао не саветник него главом шеф Савезничке војне мисије код Тита! По Черчиловој изричитом наређењу није морао да одговара ниједној енглеској војној, цивилној или обавештајној служби, осим директно њему, Черчилу

Новопеченом бригадиру Фицроју Меклејну хиљаду мисли јурило је кроз главу када је напуштао Черчилову резиденцију у Чекерсу. Те бурне јулске ноћи 1943. године, гвозденом вољом свог партијског заштитника и пријатеља, прескочио је све официрске чинове и постао нешто попут генерала, што је касније наводио као једини такав случај у целом Другом светском рату. Упркос наређењу главнокомандујућег на Средњем истоку, генерала Мејтленда „Џамбо“ Вилсона, Маклејн је преконоћ постао не саветник него главом шеф Савезничке војне мисије код Тита! По Черчиловој изричитом наређењу није морао да одговара ниједној енглеској војној, цивилној или обавештајној служби, осим директно њему, Черчилу. Наравно, све то под условом да се строго држи директива која је добио те ноћи, о којима је имао да ћути и да их извршава како зна и уме. Слична наређења имао је још један Черчилов човек од личног поверења, професор Вилијем Дикин, који се већ налазио код Тита. Дикин је био први кога је Черчил посветио у своје планове, док су радили на биографији војводе од Марлбороа, Черчиловог директног претка. Поткован историчар, кембриџски „дон“ и перфектан литерарни стилист, Дикин је – искрено говорећи – био прави аутор књиге о Марлбороу. (Сличну улогу добио је Дикин после рата, као писац и главни редактор Черчилових ратних мемоара, окруњених Нобеловом наградом. Тихи и повучени професор „иза бршљановог зида“ играо је, дакле, веома важну светску улогу о којој, наравно, није много говорио до краја живота, што је Винстон Черчил, као и у Меклејновом случају, умео да награди.) Трећи члан најближе Черчилове околине био је Черчилов син Рандолф, коме је „Стари поморац“ већ био наложио да се спрема код Тита, додуше, тек као симболична и вазда накресана икебана.

„Стари поморац“ води игру

Меклејн је, дакле, морао што пре Титу и Дикину. Чему оволика журба? Због прецизног рока који је те ноћи у Чекерсу поставио Черчил. Прво, да најдаље до новембра срочи и достави извештај о Титовој борби на живот и смрт против Осовине, а о Дражиној неактивности, чак и сарадњи с окупатором. Ово је био најважнији задатак, јер је Черчил планирао нешто што Меклејн још није знао: да овај извештај у датом тренутку извуче из џепа на конференцији Велике Тројице у Техерану и добије пристанак преостале двојице за промену савезничке политике на Балкану, што му је, коначно, и пошло за руком (Стаљина није морао много да убеђује, а Рузвелт се није нарочито противио; о томе други пут). Друго, да припреми ваздушну „кампању на Србију“ у којој су Тито и комунисти од повлачења на Запад 1941. имали врло слаба, готово никаква упоришта. Требало је целу Србију обухватити мрежом обавештајних пунктова, која ће служити директном ангажовању нове, значајне ваздухопловне формације, намењене директном дејству у Србији. Циљеви су били вишеструко повезани и требало је да постану извршни у тренутку савезничког искрцавања на Сицилији. Као што му је премијер нагласио у Чекерсу у ноћи Мусолинијевог пада: Балкан је постао нови приоритет.
Меклејн није оклевао и већ је у часовима капитулације Италије падобраном долетео код Тита у околину Мркоњић Града, између Бањалуке и Јајца. Пре тога је у Каиру грозничаво формирао своју мисију, ангажујући што је могао више активних, професионалних официра (јер сам није био неки нарочити стручњак за војна питања) – као што је био пуковник Вивијен Стрит – или добре обавештајце, као свог бившег колегу из Форињ офиса Џона Хеникер-Мејџера, сада у чину мајора, коме је смислио нарочито важну мисију у Србији. Претходно је, у духу Черчилових упутства, направио скандал и срушио за собом све мостове у каирској централи СОЕ (Управа за специјалне операције – британска полувојна, обавештајно-диверзантска служба), која је дотад држала све конце у Југославији, показујући да не само што јој се неће подређивати него је неће ни обавештавати о својим намерама. Представио се генералу „Џамбо“ Вилсону у новој улози и добио благослов. Упознао је младог подмаршала авијације Вилијема Била Елиота, коме је Черчил доделио команду над будућом балканском ваздушном флотом и с њим почео да кује планове о заједничком раду на терену. Договорено је да иницијатива формално потекне од Маклејна, као шефа Мисије, али је Елиот већ увелико опремао ту Балканску ваздухопловну снагу (Balkan Air Force), којој је била намењена главна улога на српском небу. Док се ово кувало, бомбардовањем Србије и даље је руководио маршал „Bomber Butcher“ Херис, са својим мешовитим саставом британских „велингтона“ и америчких „либератора“, који су на Србију сручивали своје смртоносне товаре.

Каква је унутрашња сила гонила „старог Београђанина“ Кочу Поповића да сладострасно планира разарање свог родног града можда никада нећемо успети да објаснимо, али се његов прилог Черчиловом пакленом науму може доказати чињеницама

Небо је прокључало

Први после Београда био је на реду Ниш. У среду, 20. октобра 1943, у 13 часова и 3 минута, небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера. С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се с потмулим експлозијама, које се чују са свих страна. Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Највише из најсиромашнијих делова града смештених око железничке станице, из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Шиптарске, Гвоздене и Бањалучке улице… Немачки окупаторски објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења. У присуству неколико хиљада Нишлија већина жртава је, после опела, сахрањена у заједничку гробницу. На сваку хумку пободен је крст, а на средину заједничке гробнице стављен је велики чамов крст на коме су крупним црним словима исписане речи: 20. октобар 1943. Али ово је био само почетак нишке трагедије. У трећем бомбардовању Ниша, 30. марта 1944, већ потпуно уништен и разорен град англоамеричко удружење поново бомбардује. Бомбардују чак и – гробље. Градско гробље било је потпуно разорено, споменици, крстови, гробнице оскрнављени. Од бомби које су бацали Енглези и Американци у ваздух су летели и посмртни остаци оних које су ти исти убили у неком од претходних налета. Нису дали ни мртвима мира. Сахрањујући своје суграђане поред оних страдалих пре нешто једва више од пет месеци нишки окружни начелник Јован Барјактаревић од њих се опростио овим речима: „Ја бих разумео бомбардовање Ниша да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом.“
Добро је разумео стари начелник оно што дуго нису могли да схвате наши највећи умови, напосе они који су се духовно везали за Енглезе, као што је био истакнути књижевни критичар Богдан Поповић. Пишући о његовој тврдоглавој вери у Албион, један други професор, Владимир Димитријевић наводи како је Поповић дуго одбијао „саму помисао на то да би Енглези могли да бомбардују српски народ, који је 27. марта 1941. толико учинио за савезничку ствар. Аутор Антологије новије српске лирике тврдио је да он одлично зна Енглезе“ (написао је и чувену расправу Шта Срби имају да науче од Енглеза?, прим. Б. З.), а када је доживео београдски „крвави Васкрс“ 1944. рекао је „да више не жели да живи у једном таквом свету… Све илузије су се срушиле… Заиста, те године Поповић и умире, не дочекавши да види Титов улазак у Београд, који су омогућила, између осталог, англоамеричка бомбардовања и Стаљинови тенкови“.

Психолошки рат за Србију

Стари нишки начелник је тачно прозрео смисао бомбардовања, али није знао да су Тито и Меклејн већ детаљно разрадили Черчилов план одмах после Техерана 1943, када је „Стари поморац“ добио сагласност Стаљина и Рузвелта за свој salto mortale на Балкану. Други приоритет, психолошко сламање Србије, дошао је на ред већ почетком 1944, када је Меклејн распоредио своје „очи и уши“ од Косова до Опленца, Џона Хеникера послао на југ Србије, а подмаршал Бил Елиот већ окупио респективну ваздушну флоту у на југу Италије. Меклејнов усмени и писмени извештај од 7. новембра 1943. године („Maclean’s blockbusting report“), после само шест недеља у Титовом штабу у Босни, а да Србију и сам рат ни омирисао није, сасвим му је одрешио руке и он је Титу у правом тренутку „предложио“ да поведу заједнички рат за Србију: савезници из ваздуха, а партизани на њеном тлу. Тито је једва дочекао оваj предлог. Практично, он му је омогућавао да се врати у Србију „на велика врата“, као савезнички командант, и тако потпуно сруши свог главног ривала Дражу Михаиловића. У позадини ове операције стајао је, наравно, Черчил који је одлучио да на први поглед препусти Србе Стаљину, а у суштини постави Кремљу замку у виду Јосипа Броза, што се, дугорочно, испоставило као мудра игра (наравно, на српски рачун). „Меклејнов предлог“ је одушевљено прихваћен. Броз је 5. фебруара 1944. упутио наређење свом Главном штабу за Србију (којим су тада руководили Петар Стамболић и Мома Марковић, отац Мире Марковић) у коме представља мајора Хеникера и прецизно одређује његову улогу: Енглез је овлашћен да прими све њихове жеље и означи циљеве бомбардовања, о којима ће непосредно одлучивати Тито и Меклејн (читај: Черчил). У наређењу се дословно каже: „Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он (Хеникер, прим. Б. З.) ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу. Врховни штаб пак ће одлучити да ли ће предложени циљ да се бомбардује са обзиром на општу војну ситуацију у Југославији“ (види факсимил документа). Јасније није могло да буде. Тито је наређивао разорна бомбардовања Србије и Црне Горе, која су тражили његови главни команданти. Двојица су се нарочито истакла у томе: Пеко Дапчевић и Коча Поповић.
„Треба тражити да савезници бомбардују Никшић“, тражио је Пеко, а одговор је дошао већ после недељу дана: овај поносни српски град 7. и 8. априла је „сравњен са земљом. Градоначелник Никшића Јеврем Шаулић писао је тада Међународном црвеном крсту у Женеви: „Под рушевинама је нађено 500 мушкараца, жена и дјеце, што мртвих, што рањених, док су други дијелови становништва без крова и помоћи. Савезнички авиони не само да су засули град бомбама најтежег калибра него су још гађали цивилно становништво из машинских пушака и ватреног оружја.“ Сутрадан је Радио Лондон јавио: „Приликом напада британских ’велингтона’ на Никшић бачене су на разне објекте блок бомбе од 2.000 килограма. Никшић је бомбардован на тражење маршала Тита.“ Ово је подвучено и јавно речено да се зна „ко су сада газде“, како је ствар формулисао Мајкл Лис. Мајор Данило Салатић, поводом бомбардовања Никшића, јављао је Дражи: „Народ доноси закључак: што Павелић са Немцима није успео да уништи српски живаљ, то ће докусурити Тито са Енглезима“.
Пеко и Митар Бакић даље захтевају: „Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу.“ Титов одговор стиже из ваздуха: 5. маја 1944. на Подгорицу је кренуло 120 четворомоторних бомбардера, који су иза себе оставили пакао. Пола Подгорице је сравњено са земљом. Од 15.000 житеља, 4.500 деце, жена и стараца је теже или лакше рањено. Енглеске и америчке бомбе убиле су сваког шестог житеља Подгорице. Убијено је 2.500. Немци су имали само 15 мртвих.
Циљеве у Србији таргетирао је, тада још из Рима, Титов нови командант ГШ Србије, генерал Коча Поповић. „Поповић је одређивaо циљеве, a дa уопште није био у Србији. Он трaжи дa се бомбaрдује Беогрaд, чaк и одређене улице: ’Захватити женску учитељску школу и гимназију у Краљице Наталије улици, Народну скупштину, ул. Краља Александра, па Трговачку академију, ул. Жоржа Клемансоа па Палату Албанија, па школу Краља Александра на Топчидерском брду, па југозападну страну гробља на Бановом брду…’“ Као што се види, ниједан од ових циљева нема војног значаја, нити је имао икакве везе с повлачењем Немаца. Било је то заумни план разарања грађанске и културне Србије. Каква је унутрашња сила гонила „старог Београђанина“ Кочу Поповића да сладострасно планира разарање свог родног града можда никада нећемо успети да објаснимо, али се његов прилог Черчиловом пакленом науму може доказати чињеницама. Бомбардери нису летели довољно ниско да би прецизно гађали женску школу у Краљице Наталије или несрећно гробље на Бановом брду (!), али су теписи бомби „касапина Хариса“ масивно покривали српске цивилне циљеве као крвава предигра за Дрезден и Келн.
Али најгоре је тек имало да дође: ваздушна операција „Недеља пацова“ („Ratweek“) Меклејна, Елиота и Тита: паклени финале Лесковца и авај – поново Београда.

Крај у следећем броју

Један коментар

  1. Душан Буковић

    СЛУЧАЈ ВЕЛИКОХРВАТСКОГ ФИРЕРА И АНТИСРБИНА ЈОСИПА БРОЗА ТИТА

    Полазећи од чињенице да је Папа Павле Шести за циљеве римске католичке цркве именовао Броза „почасним Каноником“ цркве Св Јеронима у Риму:

    “… Но то још није све! Папа, у духу екуменизма и мирољубиве коегзистеције, са жељом да
    нормализира Католичке цркве у Југославији, именпвао је друшкана Тита –
    ‘ПОЧАСНИМ КАНОНИКОМ’ – цркве св. Јеронима у Риму. Тиме му је подијелио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском…” (Види: Католичка црква у Југославији, Хрватски тједник „Даница“, Chicago, Ill., U.S.A., 29. рујна/септембра 1971).

    Није ми намера да се свестраније и детаљније упуштам у опсежну библиографију и литературу у вези бившег југословенског робовласника Јосипа Броза Тита, крвавог диктатора по избору европских и америчких тријалиста-империјалиста, поклоника Св. Госпе Фатимске, Папиног хаџије, Пилигринског фратра, Малтешког витеза, почасног Каноника цркве Св. Јеронима у Риму, наци-фашистичког и усташког сарадника у току Другог св. рата, који је био еконмски успешан у реализацији марксистичко – економског вишка вредности, када је морао продати милионе незапослених радника и стручњака капиталистичком западу, од којих су на нашу жалост великим делом били понижени, обесправљени и потлачени Срби (Види: Фински политичар – Јосипу Брозу, “Слобода”, Oрган СНО у Амирици, бр. од 9. септембара 1970, Chicago, Illinois, U.S.A; „Tages anziger“, Zürich, Швајцарска од 30 марта 1971; Hrvatski tjednik “Danica”, Chicago, Illinois, 29. rujan/September 1971; Аnte Jeric, “Svice”, No. 135, New York, 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 100; Владимир Дедијер, Иза закључаних врата – Случај „Илекове торбице“, „Дуга“, Београд, бр. од јула-августа 1987; Stephen Clissold, Whirlwind, London, 1949).

    О Брозовој повезаности са Хитлеровим АБВЕРОМ годинама пре нацистичке окупације Југославије, позната је изјава чувеног немачког обавештајца Бернарда Емскоттера на судском процесу у Хамбургу 1946. године, која дословно гласи:

    „Тито је био наш агент. Зато је Отсек за Балкан, Министарства спољних послова Трећег Рајха, убацио Тита Преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и српске династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The Chicago Tribune, 6. June, 1946; The New York Evening Sun, 12. June, 1946).

    Поменули бисмо и један податак, који нам је добро познат, да је виши официр Хтлеровог Абвера Курт Валдхајм учествовао у злочинима над србским цивилним живљем на подручју Поткозарја. Као злогласни ратни злочинац уживао је заштиту самопроглашеног великохрватског „маршала“ Јосипа Броза Тита. Сасвим је могуће да су се добро познавали јер су обојица радили за Хитеров Абвер.
    Благодарећи пријатељским везама са Хитлеровим агентом Јосипом Брозом Титом, Валдхајм је ослобођен од оптужбе за почињене злочине над србским цивилним становништвом и избегао заслужену казну у јулу 1948. године, када су југословенски троцкисти –комунисти прекинули судски поступак против њега – “… Once again, however, Waldheim was lucky. By July 1948, the Yugoslav had decided that it was no longer in their interest to pursue his case…” (Види: Robert Edwin Herzstein, Waldheim – The missing years, New York, 1988, стр. 210).

    Имајући у виду Брозове особоите везе са госпођом Harisson Williams, као и са извесним западно-европским и америчким империјалистима-тријалистима што нам потврђује између осталог и податак, који је објавио Arthur Conte у својој књизи “Yalta ou le portage du monde” ( Напомена: Постоји скраћено и фризирано хрватско издање Conte-oве књиге “Jalta ili podela sveta”, коју је објавила “Матица Хрватска” у Загребу 1968, у време тзв. Чехословачке кризе и уочи Брозовог тзв. „Хрватског прољећа“ 1971. године у којем овај податак није објављен, – м.н. ), где дословно стоји:
    “Јосип Броз, речени Тито, син је хрватског сељака, бившег наредника у Хабсбургшкој војсци… Исто тако он зна добро да се снађе у својој новој ситуацији. Недавно се са невероватном ноншалантношћу сликао у свечаној маршалској униформи на степеницама сркве Св. Петра у Риму… Видели смо исто тако како се понаша на талијанском острву Каприју, на једном коктелу, који је у његову част приредила веома богата американка, госпођа Harisson Williams… Он је знао да сретне генерала Донована, па и Черчила … Он често вечера или иде у лов с маршалом Тољбухином…” – “Josip Broz, dit Tito, fils d’un paysan croate, ancien sous-officier dans l’armee des Habsbourg… autant il sait evoluer tres naturellement dans sa nouvelle codition et c’est avek une extraordinaire aisance qu’il s’est fait recemment photographier, lors de son sejour a Rome, sur les martches de Saint-Pierre, en grand uniforme de marechal, entoure de gardes du corps brandissant des mitraillettes, ou qu’on l’a vu evoluer a Capri dans un cocktail servi en son honneur par la richissime americaine Mme Harisson Williams, en sa villa de reve. Il a su rencontrer le general Donovan, meme Churchill, d’egal a egal. Il a les meilleures vins et les plus beaux chevaux de la region, ill soupe souvent ou chasse avec le marechal Tolboukhine…” ( Види: Arthur Conte, Yalta ou le portage du monde, Paris, France, 1964/74, стр. 178-179).

    Такође, што се тиче Броза, он је познат као вишеструки агент међународних тајних и јавних подземних покрета и организација. Користио је преко двадесет псеудонима, од којих бисмо поменули само неке: Валтер, Загорац, Руди, Петар, Ото, Викторов, Клањчанин, Драгомир, Георгијевић, Јовановић, Спиридон Мекас, Тито… Уочи Другог св. рата послат је из Париза преко Немачке у Југославију у својству енглеског обавештајца са фалсификованим канадским пасошем број 32829, под именом натурализованог Канађанина – Спиридон Мекас (Види: Stevenson, William. A man called intrepid – „Човек звани неустрашиви“, New York – London 1976); Др Перо Дамјановић, Јосип Броз Тито, НИН, Београд, бр. од 25. маја и од 1. јуна 1975).

    Није само проблем у великохрватском фиреру-диктатору Јосипу Брозу „Титу“ који турне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у интернационалистичком Београду-Јосипграду, где му се и данас извесни полтрони клањају на срамоту јуначке Србије и обесправљеног, пониженог и потлаченог нашег несрећног србског народа, него и у извесној „српској“ интернационалистичкој елити, прошлој и садашњој.

    Такође имајући на уму заверу и сарадњу „српских комуниста“ са хрватским усташама о чему је отворено писао у својим мемоарима Милован Ђилас, познати Глајзеов, Валдхајнов и Павелићев гост у Загребу 1943. године, Брозов доглавник и лични сарадник и пријатељ хрватског усташе Јуце Рукавине, где дословно стоји:

    “…He accepted the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had ceased to be Serbs…” – „Он је прихватио србске комунисте само зато што је сматрао да су они постајући комунисти престајали бити Срби…“ (Види: Milovan Djilas, Memoir of a revolutionary, New York, 1973, стр. 220).

    У овом контексту, цитирали бисмо на овом месту и један елаборат Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, који је објављен под насловом „О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета“, где дословно стоји:

    „Читав међународни комунистички покрет чини у идејном, организационом и акционом погледу једну целину – Комунистичку Интернационалу. Коминтерна има своје секције скоро у свим земљама света. И наша Комунистичка Партија Југославије јесте секција Коминтерне. Конгрес Коминтерне на које шаљу делегате све секције највише је тело међународног Комунистичког покрета. Од Конгреса до Конгреса радом Коминтерне руководи Извршни Одбор Комунистичке Интернационале, који бира Конгрес. Извршни одбор није стално на окупу, он се састаје с времена на време и одржава своје пленуме. Пленум бира Президум који води послове од пленума до пленума. Президиум из своје средине бира Секретаријат. Генерални секретар Коминтерне је познати раднички и антифашистички борац, бољшевик Ђорђе Димитров, типографски радник. Одлука Конгреса и руководства Коминтерне обавезне су за све секције. Водећа секција Коминтерне јесте Свесавезна Комунистичка Партија (бољшевика). У извршни одбор Преизијума од стране бољшевика Партије улазе другови: Стаљин, Молотов, Мануилски и др. Друг Стаљин учествује у решавању свих најважнијих питања Коминтерне. Он је као највећи живи теоретичар марксизма-лењинизма и стварни вођа међународног пролетеријата и Коминтерне… Комунистичка омладинска Интернационала је секција Коминтерне. Омладинска Интернационала има своје секције свуда где има Коминтерна… (Види: „О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета“, Издање Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, 27 фебруар 1942).




    3



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *