Почетна / НАГРАДА ПЕЧАТ ВРЕМЕНА ЗА 2018. ГОДИНУ / Награде Печат времена за 2018. годину

Награде Печат времена за 2018. годину

Добитници Печатових годишњих награда – Владо Стругар, Живадин Јовановић и Гојко Ђого

Печат времена, признање којим наш лист издваја и одликује књиге које су, током протекле календарске године, високим стваралачким дометом обележиле националну књижевност, односно области друштвено-историјских, културолошких, филозофских и ширих теоријских истраживања, сада је додељено девети пут заредом. И ове године у обе области за Награду конкурисала су многобројна дела високог квалитета, будући да су у минулој 2018. српска књижевна продукција, а и теоријско стваралаштво, били плодоносни и српској култури дали значајне разноврсне и вредне књиге које ће засигурно у времену трајати. Премда се о добитнику признања одлучивало међу остварењима која су квалитетом била равноправна – поготово када је реч о ужем избору дела у конкуренцији за награде – забележено је и да је избор лауреата за обе области био једногласан.
Одлуке о добитницима Печата времена за науку и друштвену теорију, на седници одржаној 5. маја 2019, донео је (једногласно) жири у саставу: проф. др Радован Радиновић (председник), проф. др Немања Поповић, Љубомир Кљакић, мр Драгомир Анђелковић и Милорад Вучелић, а одлуку о добитнику Печата времена за књижевност, на седници одржаној 4. маја 2019, донео је, такође једногласно, жири у саставу: Љиљана Богдановић, Верољуб Вукашиновић, др Владимир Димитријевић, Никола Маринковић и проф. др Јован Попов (председник).

 

  • ОДЛУКА ЖИРИЈА ЗА КЊИЖЕВНОСТ

ПОЕТСКО-ФИЛОЗОФСКО КЛУПКО ГОЈКА ЂОГА

Зналачки осмишљено и компоновано, Клупко евоцира препознатљиви свет ауторове песничке митологије, метафорички и симболички репертоар његове поетике

На седници одржаној 4. маја 2019. године жири у саставу Љиљана Богдановић, Верољуб Вукашиновић, Владимир Димитријевић, Никола Маринковић и Јован Попов (председник) једногласно је донео одлуку да се Награда Печат времена за књижевност за 2018. годину додели Гојку Ђогу за збирку песама Клупко у издању „Православне речи“ из Новог Сада.
Својом последњом књигом лауреат је заокружио песнички триптих започет још збирком Вунена времена (1981), а настављен збирком Црно руно (2002). Зналачки осмишљено и компоновано, Клупко евоцира препознатљиви свет Ђогове песничке митологије, метафорички и симболички репертоар његове поетике, обогаћујући их духовитим поетско-филозофским рефлексијама и меланхолично осенченим призорима урбане свакодневице. Остварено у прожимању архајског и модерног, националног и универзалног, традиционалног и индивидуалног, ово сажето, уметнички згуснуто дело представља највишу тачку дугог и истрајног успињања ка врху савремене српске поезије.
Како је у Печату једном приликом већ било речено, песничка књига Гојка Ђога Клупко припада целинама које својом брижљивом композицијом теже исказивању нечег ширег и обухватнијег, готово епског, што превазилази границе појединачне лирске (и не само лирске) песме. У том смислу, композиција књиге је осењена христоликом симболиком: пет целина (од којих се неке могу сматрати циклусима, неке само условно) уз уводну песму чине укупно 33 лирска текста укључена у ову књигу. Ова симболика тежи, отуда, и да самог лирског субјекта ове књиге начини христоликим, или макар да определи значење његове фигуре том правцу. Овај поступак је вишеструко оправдан: као код ретко којег српског песника друге половине двадесетог века, песничка и не само песничка биографија Гојка Ђога доминантно је обележена страдањем, које је заузело и битно место у његовој поетици. Чак се може рећи, с правом, да су Ђогове песме с тематиком страдања, личног и колективног, и међу најуспелијим поетским текстовима аутора Вунених времена…

  • ОДЛУКА ЖИРИЈА ЗА НАУКУ И ДРУШТВЕНУ ТЕОРИЈУ

СУЧЕЉАВАЊА СА ИСТОРИЈОМ КОЈА ТРАЈЕ

На седници одржаној 5. маја 2019. године жири у саставу: проф. др Радован Радиновић (председник), проф. др Немања Поповић, Љубомир Кљакић, мр Драгомир Анђелковић и Милорад Вучелић једногласно је донео одлуку да се Награда Печат времена за науку и друштвену теорију за 2018. годину равноправно додели академику Владу Стругару за дело Југословенски 1. децембар 1918. године и Живадину Јовановићу за дело 1244 – кључ мира у Европи.
У делу Влада Стругара су цитирана бројна документа из домаћих и страних архива и наведено преко две стотине имена страних и домаћих аутора разних струка: историчара, правника, филозофа, политичара, државника и великих војсковођа. Аутор говори о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, и то чини у спомен 100-годишњем јубилеју тог чина. О уједињењу Јужних Словена написане су целе библиотеке књига, тако да би се могло помислити да се ту нема шта више ни рећи, нити написати. Па ипак, дело академика Стругара у којем он обрађује уједињење као процес, а не као догађај, делује свеже и публицистички и књижевно, а емпиријски веома уверљиво и утемељено. У делу се на нов и оригиналан начин сучељавају друштвено-историјске околности у којима је дозревала ујединитељска идеја, са победничком мисијом српске војске и њене врховне команде у стварању услова за уједињење и за одбрану те идеје и тог програма од небројених изазова и сметњи које су им стајале на путу, од оних унутрашњих до оних спољних.
Иако је несумњиво био и остао горљиви поклоник идеје уједињења Јужних Словена, академик Стругар није остао и некритички заробљеник те идеје. Он је свестан чињенице да је, остајући верна уједињењу, Србија готово изгубила цео двадесети век, у којему је требало да жање плодове својих великих ратних победа, извојеваних на правој страни историје. Своју државност, велике ратне победе и тешке губитке Србија је поклонила Југославији, која ће се показати као илузија, па и заблуда и нестати у крви, највише управо оних који су је стварали. О свим екстерним и интерним контроверзама, слабостима и противречјима пред којима се нашла нова држава од њених првих дана, а који ће радикално ометати њено функционисање и стабилност, академик Стругар је писао садржајно, документовано и узбудљиво.
Други добитник овог престижног признања је Живадин Јовановић, каријерни дипломата, вишегодишњи амбасадор наше земље у неколико држава света, од Африке до Канаде. За време оружане НАТО агресије Јовановић је био министар иностраних послова наше земље. Његово награђено дело 1244 – кључ мира у Европи чине и текстови који су настали у време када су Запад и НАТО припремали агресију, као и текстови настали током агресије и за време њеног наставка другим средствима у протекле две деценије 21. века. У тим разматрањима дата су сведочења из прве руке, без ичијег посредовања и „фризирања“. Реч је о сведочењима аутентичног судеоника многих и најважнијих догађаја о којима он сведочи с једне од најзначајнијих државничких функција.
Централна тема ове књиге је Косово и Метохија. То родно место сваког Србина кроз векове и данас, ма где се он налазио и живео. Косово и Метохија је историјско, културно, цивилизацијско и идентитетско средиште наше државе и народа. Без Косова и Метохије ми Срби не бисмо били то што јесмо. Управо из тих разлога Живадин Јовановић се пита како не изгубити Косово да не бисмо изгубили себе; како га и у ком формату сачувати; како остати и даље истрајати на тзв. европском путу, уз сталне претње отимањем Косова и уз сталне уцене да је цена европских интеграција одрицање од Косова и Метохије.
У одговору на ова питања Јовановић нам нуди оно што нам је већ дала светска организација, а то је Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Та резолуција нам нуди суверенитет над Косовом и Метохијом. Позивом на тај документ светске организације једино смо ми власни да одбијемо сваки захтев, сваку уцену и претњу којима се тражи да пристанемо на губитак тог најзначајнијег дела наше државе. Залажући се за стриктно поштовање Резолуције 1244, Живадин Јовановић упућује оштре али добронамерне критике нашим властодршцима због континуираног ружења народа и понављања да смо Косово изгубили у рату, да оно није наше и да није увек кроз историју било наше. Јовановић с правом сматра да такво понашање слаби преговарачку позицију наше земље, у народ и у јавно мњење уноси збуњеност и конфузију у погледу тога што ми можемо очекивати да добијемо из преговора о решавању тако виталног државног и националног питања.
Јовановић се не задржава само на критици, већ сугерише и оптимално понашање и залагање. Он тврди да питање Косова није ни демократско, ни хуманитарно, ни економско, ни територијално, ни демографско, већ еминентно геополитичко питање. Зато се проблем Косова и Метохије не може решити изван глобалне геополитичке игре великих центара моћи који су одувек имали кључну улогу у замршеном балканском геополитичком чвору, у којем је КиМ централна територија. Аутор награђене књиге предлаже нашим преговарачима да боље него што су то досада чинили простудирају нова кретања на позорници светске моћи, на основу тих проучавања треба да уоче промене које су у току и које ће се наставити и даље, те да из тих анализа и проучавања на време закључе да светска кретања раде за нас и да нема потребе да се жури са изнуђеним решењима када је још увек однос на глобалном плану на нашу штету, а могао би ускоро да тај однос буде у нашу корист. Дотад се ваља чврсто држати Резолуције 1244 која нам гарантује суверенитет над целином наше државне територије.

НАГРАДА И УРУЧЕЊЕ

Награда Печат времена је годишња, установљена је 2011, а чине је Повеља и новчани износ од 250.000 динара. Уручује се, традиционално, 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког (покровитељ Печата времена). Новим добитницима признање ће бити уручено у недељу, 12. маја 2019, у 12 часова на свечаности у Југословенској кинотеци у Београду (Узун Миркова 1).

ДОСАДАШЊИ ДОБИТНИЦИ

Печат времена за књижевност добили су – Матија Бећковић (2011), Рајко Петров Ного (2012), Милован Данојлић (2013), Иван Негришорац (2014), Никола Маловић и Славица Гароња равноправно су поделили Награду 2015. године, Владимир Кецмановић (2016), а 2017. награду су такође равноправно поделили Лабуд Драгић и Мирослав Максимовић. Радован Бели Марковић прошлогодишњи је добитник овог признања.
Печат времена за науку и друштвену теорију био је додељен Милораду Екмечићу (2011), Чедомиру Попову (2012), равноправно Милу Ломпару и Славенку Терзићу (2013), Василију Крестићу (2014), равноправно Злати Бојовић и Слободану Вуковићу (2015), Миловану Витезовићу (2016) и Миломиру Степићу (2017), а прошле године Борису Булатовићу и Радославу Ђ. Гаћиновићу.

Један коментар

  1. Ранко Р. Спалевић

    Честитке „Печату“ и Печатовцима на трајању. Награђене књиге (и ствараоци) остављају трајни траг у времену. Нас, књигољупце и истинољупце посебно је обрадовало задржавање високих критеријума за избор и додјелу награда.




    3



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *