НАГРАДА ПЕЧАТ ВРЕМЕНА – БЕСЕДЕ ДОБИТНИКА

ПЕЧАТ ВРЕМЕНА за 2018. годину

Печатово годишње признање за стваралаштво – награде Печат времена за науку и друштвену теорију и Печат времена за књижевност – за дела објављена у 2018. добили су: Гојко Ђого за збирку песама Клупко („Православна реч“, Нови Сад), Живадин Јовановић за дело 1244 – кључ мира у Европи (Београдски форум за свет равноправних и СКЗ, Београд) и Владо Стругар за књигу Југословенски 1. децембар 1918. године (Завод за уџбенике, Београд). Награда је лауреатима уручена у недељу, 12. маја, у Југословенској кинотеци у Београду. О овој свечаности, посећеном и пажње вредном културном догађају, који је ове године одржан девети пут заредом, Печат је опширно известио у прошлом броју (569), где су биле објављене и беседе председника жирија – др Радована Радиновића (жири за награду у области науке и друштвене теорије) и др Јована Попова (жири за награду у области књижевности), као и обраћање добитницима и присутним званицама Милорада Вучелића, оснивача недељника Печат и награде Печат времена.
У овом броју објављујемо беседе награђених аутора.

Гојко Ђого

СРБИ СУ ГЕНЕТСКИ НАДРЕАЛИСТИ

Бисер настаје тако што се зрнце песка зарије у месо шкољке и она га седефом обавија, како би се одбранила од бола. И поезија настаје као бисер, посебна повојница парајезика обавија се око неког унутарњег зрнца које причињава чешће бол него радост.
Сваки човек, а поготово стваралац, у свом бићу носи неки каменчић који му је живот подарио и око кога рука судбине обавија своју пређу. У њој је упредено свеколико наше искуство, сва наша сазнања и осећања, оно што смо или нисмо разумели, у шта смо веровали и сумњали, што смо слутили и сањали, наша свест и подсвест.
Психијатри верују да су снови, ослобођени стега наше воље и разума, довољан доказ да је све што је у то имагинарно клупко замотано, на свој начин, живо и делатно, и да одлеже у нашем поимању света. Стога многи мисле да је свако значајно књижевно и уметничко дело нужно озрачено духом свог времена.
Човек природно покушава да, колико је могуће, своје поступке рационално усклади са реалношћу и осмисли свој живот у постојећим условима. Не разбија одвећ главу оним што не разуме или не може да промени. Тако најчешће мисле и они чија је задаћа да брину о друштвеним и државним интересима. Песник, међутим, реалност прерађују у песничку визију која је увек нереална, надреална или идеална. Поезија не подражава нити подржава било шта, поготово не оно што именујем као реалност. Уметност је одавно раскрстила са мимезисом. Песник претапа одраз у језички израз. Више верује свом осећању и предосећању него било каквом научном или емпиријско увиду. Штавише, поуздавајући се у профетску моћ језика, речима као удицом забацује у заумни простор, хотећи да разуме и оно што не разуме. Кадшто антиципирајући и време будуће, верују романтичари.
Из те искошене, ишчашене перспективе, поезија, на посебан начин, посведочује и оно што се око нас збива, веродостојније од повести. Песник није свилопреља.
Ко се мири са постојећим, напред се одриче сваког озбиљнијег стваралачког искорака. Само они што су веровали да може бити што бити не може помицали су границе сазнања и умећа, узлетали до стваралачких врхунаца и бивали превратници који су пресудно утицали на развитак цивилизације. И светска и српска историја то уверљиво потврђују.
Без оних што су трагали за немогућим, земља би још увек била плоча или лопта око које се сунце врти, у нашим домовима би уместо сијалице светлеле лојанице, турски паша би столовао на Калемегдану. Сва велика дела су настала у судару са реалношћу.
Ето и зашто, у прилици, подсећам на ово добро знана историјска и поетичка начела.
Наша је реалност: двадесетогодишњи крсташки рат против Срба и Србије, окупација Косова и Метохије, хашка инквизиција, нова школа за преумљење српске „хајдучке“ свести, чију школарину сами плаћамо, нови неолиберални кодекс људских и грађанских права за господаре и слуге, нови катехизис међународног права – једне од највећих лажи нашег доба…
Такву реалност утврђују сила и насиље. А наша историја и поезија казују да Срби силу не воле. Зато ми ни данас ту апсурдну реалност не можемо и не смемо усвојити, ма колико нас плашили црни пророци, туђи и домаћи. Срби су, као и њихови песници, генетски надреалисти. Оно епско, херојско начело да је ,,тирјанству стати ногом за врат (…) људска дужност најсветија“ ни у овом малодушном и бездушном веку ми нисмо заборавили.
Имали смо ми и тежих часова. „Прегаоцу Бог даје махове“, помози Боже и Свети Василије! Поздрављам вас „Печатовим“ поздравом: Догодине у Призрену!

Беседа добитника ПЕЧАТА ВРЕМЕНА за књижевност

Владо Стругар

Пресек кадровских снага политичке и војне елите

Радујем се што могу да поздравим сва окупљена лица на данашњој свечаности коју организује недељник сјајно одређен поднасловом „Лист слободне Србије“, и жалим што из здравствених разлога нисам у стању да вам се лично придружим.
Посебно сам почашћен што је моја књига „Југословенски 1. децембар 1918“ овенчана вашом годишњом наградом за науку и друштвену теорију чиме се осим угодности која се мени као аутору приређује скреће пажња стручне и шире јавности на важан датум из наше историје. Драго ми је и због лауреата који су награду добили раније, а међу којима су и моји блиски пријатељи а овде ћу споменути једног од њих, знаменитог историчара Милорада Екмечића. Још једном благодарим редакцији „Печата“ и жирију што својим избором доприносе да стогодишњи јубилеј стварања прве југословенске државе остане још неко време остане у видном пољу свеколике јавности. Данас, кад се из разних интересних разлога, пре свега спољних, мада нису за потцењивање ни отпори унутрашњег порекла неприродно повезани с иностраним, покушава извршити ревизија наше новије историје у смислу да је Југославија плод великосрпских хегемонистичких тежњи. У време кад се води прави рат за интерпретацију ратова, па и оних недавних, у којима је српски народ опет био страдалнички, историјска наука има посебну одговорност пред својим, али и будућим временима. Пишући књигу коју сте наградили имао сам жељу да буде нека врста читанке о мноштву стварних појединости, спомен првобитној одлуци ослободилачког државотворства, повест исписана на вишекратно проверене историјске чињенице, анализа друштвених, историјских, војних и културних околности у којима се рађала прва држава јужнословенских народа. Осврт на укрштај првих тешкоћа у животу монархије које је прате од почетака практично до самог краја, и пресек кадровских снага политичке и војне елите која је победничком мисијом српске војске и њене врховне команде омогућила остварење југословенске ујединитељске идеје. Узгред да напоменем, ако погледамо кадровски састав првих ујединитељских тема и органа, почев од Југословенског одбора из 1915. па надаље и упоредимо га с именима и делом оних који су удруженим снагама рушили Југославију, морамо се сложити с раширеним популарним судом да су југословенску државу стварали и водили најбољи умови, а да су је поткопавали и докрајчили најгори.
Има довољно разлога да се југословенска стварност и даље истражује и објективно осветљава, и верујем да међу млађим научницима постоји мноштво историчара дораслих овој теми. Уверен сам да ће и они имати пожељан степен друштвене и медијске подршке и да ће и они једног дана стајати на овом месту.
Поздрављајући вас још једном, допустите да изразим благодарност рецензентима који су читали и издавачу препоручили мој рукопис: уваженим академицима Василију Крестићу и Зорану Лакићу и књижевном историчару Миливоју Павловићу. Такође захваљујем љубазној госпођи из Завода за уџбенике, директору Драгољубу Којчићу и уредницима Урошу Шуваковићу и Небојши Јовановићу.
Дугујем захвалност и мојој кћери Даки Певац, професору универзитета, која је читала и језички уобличавала очево штиво, и која данас уместо мене преузима награду, доносећи вам моје поздраве најлепше жеље за стваралачки успех и добро здравље.

Писмо добитника ПЕЧАТА ВРЕМЕНА за науку и друштвену теорији прочитано на свечаности уручења

Живадин Јовановић

Геополитика Запада препрека одрживом решењу за Косово и Метохију

Дозволите ми да најискреније захвалим председнику и члановима жирија на одлуци о додели награде „Печат времена“ за књигу „1244 кључ мира у Европи“. Ова награда представља за мене неизмерну част и највеће признање. То што награду делим с уваженим академиком Владом Стругаром, великим српским историчарем и борцем за начела морала, истине и правде, чини ме поносним тим више што је академик Стругар рецензент моје књиге.
Награду не само да нисам очекивао, искрено говорећи, она ме је изненадила. Прво, иако већ подуго нисам (сасвим) млад, за награде и похвале ипак нисам стигао да развијем навике. А друго, кад понешто и напишем, на признања и не помишљам, важно је једино да се ослободим самонаметнуте обавезе и унутрашњег притиска. Зато сам и овог часа у неверици – да ли је могуће да моја књига доспе на исту блиставу листу дела досадашњих добитника „Печата времена“, чији су аутори великани српске науке и културе? Не усуђујем си ни имена да им изговорим јер ми се чини да би их повредио.
Цела садржина награђене књиге је у наслову.
Прво, ту је позив да се у свим преговорима, дијалозима или монолозима о Косову и Метохији вратимо основним принципима међународног права, резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244 и Уставу Србије.
Друго, у наслову је упозорење да једино решење засновано на праву и принципима отвара пут миру и стабилности не само на Балкану већ и у Европи. Наметнуто, неправедно решење било би корак ближе ка још дубљим поделама и неповерењу у Европи, ка дестабилизацији, напетостима и непредвидивим опасностима. Европа је једном, 1938. године у Минхену, тражила пут ка миру одузимањем Судетске области од ондашње Чехословачке. Тада је настојала да од тадашњег „преговарачког процеса“ изолује и одстрани СССР. Данас настоји да изолује Русију. Треба ли подсећати на „благотворни“ допринос Минхенског договора? Или је опортуније рећи да ситуације нису упоредиве? С којом основом и циљем се данас Србији нуди „модел две Немачке“, да ли зато што је упарен с моделом две албанске државе – први је био као корак ка уједињењу две Немачке, други се вероватно третира као корак ка уједињењу две албанске државе! Само што се то прећуткује.
Што се тиче позива за враћање основним принципима међународног права и резолуцији 1244 СБ УН, треба рећи да су то универзалне, цивилизацијске тековине, а не неки „балкански“, скоројевићки или меркантилистички изум. Тачно, има комесара, наткомесара и њихових следбеника, тамо и овде, који ће и даље тврдити да резолуција СБ УН није добра, да има недостатака, да је право у односу на силу, слаба утеха и ослонац. Немамо права да се поводимо за таквим и сличним „аргументима“.
Позивање на реализам не сме бити увод у дефетизам, „смањивање очекивања“ јавности Србије, промену свести нације и дисциплиновано спровођење знаних и незнаних листа захтева западних партнера. Ако општеобавезујућа, императивна одлука СБ УН о статусу Косова и Метохије као широке аутономије у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне следбенице, није добра, шта је то боље што нам нуде лидери водећих западних земаља? Колико је познато, они нуде само „дил“, односно трампу по моделу – признајте Косово у УН, сада, за обећање чланства у ЕУ онда када будемо оценили да је Србија испунила све услове! У сваком случају, не пре него што ЕУ себе нормализује.
Да ли је неко икада трговао тако неупоредивим вредностима као што су суверенитет, територијални интегритет, национални, културни и духовни идентитет и достојанство нације, на једној страни, у замену за чланство у ексклузивном ЕУ клубу, донације, инвестиције и „бољи живот“, на другој страни? Ако јесте, зна ли се како је прошао? Могу ли нам западни партнери рећи колико Србија треба да буде мала да би боље живела? Колико нових граница треба исцртати да би се створила „Велика Албанија“? У колико још делова треба разбити српску нацију да би се задовољили геополитички апетити елита и отуђених центара моћи неких земаља Запада?
Ако неко јавно, или „испод жита“ саветује Србији да се окане принципа, права, међународног или домаћег, свеједно, да заборави на резолуцију СБ УН 1244, јер то, наводно, у међународним односима мало вреди и истовремено захтева да Србија потпише с Косовом „свеобухватни правно обавезујући споразум“, поставља се питање – на основу чега би Србија требало да верује, да би било ко извршио обавезе из новог „споразума“ према Србији? Наравно, уколико би у њему било икаквих одредби о правима Србије? На основу досадашњег односа западних партнера према резолуцији СБ УН 1244, према Дејтонском споразуму, према Бриселском споразуму?
Питање статуса Косова и Метохије за Србију је принципијелно решено Уставом и резолуцијом СБ УН 1244. То је широка аутономија у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне следбенице. Преговори имају смисла као начин разраде и примене широке аутономије у пракси.
Резолуција СБ УН, као правни акт највише правне снаге и обавезности у међународном правном поретку, за Србију мора имати трајну вредност и значај до његовог потпуног извршења и примене у пракси. До тог документа се дошло мукотрпним преговорима на највишем нивоу између СРЈ, ЕУ, САД, Русије и ОУН, у најтежим условима непрекидне 78-дневне НАТО агресије. Документ је усвојен у СБ УН као најважнијем органу светске заједнице за питања мира и безбедности.
С глобалним променама и мултиполаризацијом светских односа, расте значај и утицај међународног права, а тиме вредност и снага одлука СБ УН. Наша је одговорност да то схватимо, да се одсад јасније и далеко одлучније позивамо на права државе Србије призната Повељом УН, Завршним документом ОЕБС-а и посебно Резолуцијом 1244. У свим будућим преговорима контактима дужни смо да захтевамо извршење свих обавеза према Србији. Резолуција СБ УН треба да буде минимум наших захтева и доњи праг попуштања. Паралелно, однос према Уставу Србије морамо подићи на далеко виши ниво не дајући никоме повода да помисли да смо спремни да га мењамо изостављајући делове о Аутономној покрајини Косово и Метохија.
Јер Европа и савремена цивилизација или ће се свесно вратити поштовању основних принципа међународног правног поретка и одлука СБ УН, или ће спавајући ушетати у хаос и катастрофу неслућених размера. Верујем да ће разум и одговорност победити. Србија својим јасним и одлучним позивањем на принципе, право, на правно обавезујуће одлуке СБ УН има велику прилику да у томе одигра важну улогу. За добро свог народа, Балкана, али и за добро успаване Европе. У таквом постављању и ангажовању Србија ће имати подршку моћних пријатеља. Та подршка ће бити још шира и снажнија уколико Србија буде јаснија и одлучнија да политиком и дипломатијом брани своје државне и националне интересе. Битно је да при томе одлучно одбија сва подметања, преваре и ултиматуме, да се не прихвата да је било ко третира као свог дужника или таоца геополитичких игара. Временска ограничења су неприхватљива, одбрана Косова и Метохије није ствар која се може везивати за мандате или изборне циклусе – ни у Србији, ни у Европи или САД.
Брисел је испољио очевидну немоћ и неспремност да заустави ескалацију удараца преко Приштине и Тиране против преговарачког процеса. Нагомилано је толико тешких препрека да је питање фамозних такса од сто одсто на робу из Србије и БиХ постало једно од лакших са становишта дугорочних последица по односе у региону. Од блокаде формирања ЗСО, прешло се на формирање војске тзв. Косова, узурпацију Комбината „Трепче“, усвајања тзв. Платформе са сијасетом оптужби против Србије, до плана за „национално уједињење Албанаца“, односно за стварање „Велике Албаније“. Постало је јасно да формат Брисела, односно ЕУ, отпочетка није формула за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења. Основна грешка те формуле је у томе што се тамо питају само земље које су признале илегално отцепљено тзв. Косово. Друга озбиљна грешка је учињена када је Србија прихватила садржину тзв. Преговарачког поглавља 35 којим је напредак у преговорима о чланству Србије у ЕУ директно и условљен исходом напретком у „нормализацији односа“ Србије и тзв. Косова. Водеће чланице ЕУ су то протумачиле као потврду да је Србија прихватила „погодбу“ и уцену да ће унедоглед попуштати све до прихватања и легализације насилног отимања Покрајине Косово и Метохија и амнестирања НАТО-а за злочиначку агресију 1999. године.
Имајући све то у виду, као и да је постало јасно да процесом у вези са статусом Косова и Метохије не управља ЕУ већ центри моћи изван ње, сазрели су услови за суштинску промену преговарачког оквира. Судећи по свему, чини се да би требало покренути дипломатске активности да се преговори врате на колосек УН и у оквире резолуције СБ УН 1244. У интересу напретка и уравнотеженог третирања питања статуса неопходно је директно укључивање у преговоре Русије, Кине, евентуално још неке од земаља растуће моћи које нису признале илегално отцепљење. Само структура преговора која обезбеђује, колико-толико, уравнотежено учешће земаља које су признале и које нису признале илегално отцепљење може произвести уравнотежено и одрживо решење. Остати заробљен оквиром који је отпочетка замишљен као механизам за наметање решења по мери геополитичких интереса Запада, другачије речено, које би било у функцији глобалне конфронтације с Русијом, значило би остати заглављен на путу без излаза, што не може бити рационално.
Ред је и на једно подсећање. Данашњи датум био је 50. дан НАТО агресије на нашу земљу пре 20 година. На Косову и Метохији убијени су четворогодишња девојчица Драгана Димић, Бошко и Јевросима Јанковић. Седмогодишњи Драганин брат Бојан тешко је рањен. Агресија НАТО-а је злочин против мира и човечности, зато се одговорност НАТО-а и земаља чланица не сме ничим умањивати, нити одговорни амнестирати од одговорности.
Даме и господо,
Као редовни читалац и повремени сарадник „Печат“ видим као јединствен лист слободне мисли, снажан ослонац истине, достојанства и напретка. Дакако, „Печат“ је најпре и највише посвећен Србији и српском народу, његовим легитимним националним и државним интересима, култури и идентитету српског народа, али и Балкану, Европи и глобалним кретањима. „Печат“ је укорењен на најбољим тековинама независне, критичке српске писане речи. Не сеје пометњу, дефетизам, не бави се маркетингом туђих интереса. „Печат“ бистри, осветљава и претходи. Као трибина која окупља најбоље српске и међународне ствараоце, која негује највише друштвене, научне, културне, моралне и духовне вредности „Печат“ је далеко више од часописа и новина. Зато је тако велика част бити добитник Награде „Печат времена“.
Време „Печата“ тек долази.

Беседа добитника ПЕЧАТА ВРЕМЕНА за науку и друштвену теорији