МИХАИЛО МИША ЈАНКЕТИЋ (1938–2019) Маштовит глумац прецизног и јасног израза

Сценски опус овог уметника остаће трајно у сећањима свих који су га гледали и уживали у његовој уметности

Стара је и добро позната истина према којој позориште заборавља оне који су га стварали брже од иједне друге уметности. У наше време та неправда само донекле је ублажена постојањем радија, телевизије и филма и могућностима дигиталног снимања и емитовања. Али опште позната је чињеница да претакање позоришног чина и преношење у сфере друге, такозване седме уметности, у суштини представља знатно осиромашење његове самобитности. Зато је трајање глумачке уметности омеђено уметниковим животом и препуштено сећањима оних који су га гледали и имали прилике да о њему оставе писана сведочанства у виду позоришних критика, есеја и мемоарских записа. То су, истина, документи из друге руке, али су драгоцени будући да других нема, осим фотографија и остварења ликовних уметника у виду портрета реализованих на различите начине. Зато су позоришни музеји, који чувају фотосе, звучне и видео снимке креација знаменитих глумаца вишеструко значајни, јер чувајући документацију о сценском стваралаштву глумаца продужују трајање њихове уметности…
Недавно, 15. маја, напустио нас је Михаило Миша Јанкетић, првак Југословенског драмског позоришта у Београду. Већ на почетку каријере истакао се тумачећи улоге младих људи, који, у сукобу са околином, ангажовано бране своје ставове и погледе на свет, испољивши при томе вибрантан темперамент, ентузијазам и борбеност као непосредан израз властитога сензибилитета. Истакао се бројним улогама у класичном и модерном репертоару. „Миша Јанкетић играо је Стенлија Ковалског са много више простудираних психолошких и физичких прелива, непосредно и упечатљиво, без својих опасних маниризама лирског и неодољивог Адониса, али (што није његова кривица) и без преко потребне вирилности. (…) Ипак, његова улога била је заокружена, зрела и озбиљна глумачка целина, иако се није поклапала сасвим са оним што је Тенеси Вилијамс хтео да Стенли Ковалски буде, и што ми од њега очекујемо да буде“, писао је Јован Христић у часопису Књижевност после премијере комада Трамвај звани жеља.
Можда свој највећи сценски успех остварио је Михаило Јанкетић 1971. године тумачењем Раскољникова у представи Злочин и казна Достојевског, у режији Мирослава Беловића. „Глумећи строго и сажето, с економичношћу у изразу која напросто фасцинира, Јанкетић је оцртао једног Раскољникова у чијем лику нема ниједне романтичне црте. У његовој интерпретацији Раскољников је имао привремен, контрадикторан карактер, калеидоскопску и као дуга шарену душу, пролазио је кроз најразличитије емотивне и моралне мене. Јанкетић је обликовао једног располућеног човека, с нездравим претензијама, чија је слобода од самог почетка побеђена тајном унутрашњом болешћу: његовом самовољом. У суштини Јанкетић нам је приказао историју остваривања слободе из које проклијава семе смрти“, истакао је у својој критици насловљеној Заражени слободом Владимир Стаменковић.
У представи Колубарска битка, приказаној крајем 1983. у ЈДП-у, на основу драматизованог поглавља из Времена смрти Добрице Ћосића и режији Арсенија Јовановића, Јанкетић је наступио као војвода Мишић. „Јанкетић је играо у великом распону од блиставог војсковође до ’народског човека’, и савладао је тај распон. Његове реплике зачас су могле да се претворе или у патетичне тираде, или у лажне мелодрамске поетичности, или у усиљени пастиш народне мудрости. Што се то ниједног тренутка није догодило, заслуга је Јанкетићевог сигурног владања улогом чија је опасна места непогрешиво умео да избегне“, уочио је Јован Христић. И заиста, Јанкетићева креација имала је пуно обележје темељне студије лика прослављеног војсковође, што је публика одмах уочила и поздравила громогласним аплаузима.
Награђен 2003. највишим глумачким признањем „Добричиним прстеном“, одиграо је Миша Јанкетић више од стотину улога на сцени ЈДП-а, али и на позорницама других београдских театара, као и у Црногорском народном позоришту у Подгорици. Указали смо само на три његова извођачка врхунца мада би се могло говорити о десет пута више значајних глумачких остварења као што су: Гиле у Нашим синовима В. Јовановића Марамбоа, Љуба Врапче у Кад су цветале тикве Д. Михаиловића, Иго у Сартровој драми Прљаве руке, Алесандро ди Медичи у Де Мисеовој драми Лоренцачо, Благоје у драми Путујуће позориште Шопаловић Љ. Симовића, Гавриловић у Стеријиним Родољупцима, Мајор Божић у Сеобама Црњанског, Градоначелник у Гогољевом Ревизору, Газда Јеврем у Нушићевом Народном посланику, Импресарио у драми Виде Огњеновић Дон Крсто, Марко Миљанов у истоименом комаду Н. Килибарде, Обрад Ђорђевић у Нушићевој драми Тако је морало бити… Сви наведени и многи други драмски и карактерно-комични ликови што их је Јанкетић уверљиво оживљавао на нашим позорницама остају златним словима уписани у историји српског театра, јер је реч о изузетно значајним и непоновљивим врхунским глумачким достигнућима. Улогом Фјодора, коју је веома волео да игра, у Браћи Карамазов у режији Владимира Лазића у „Славији“, Михаило Јанкетић заокружио је свој сценски опус који ће трајно остати у сећањима свих који су га гледали и уживали у његовој уметности.