Почетна / Интервју / ЉИЉАНА НИКШИЋ – Од витезова Реда змаја до српске дипломатије данас – 800 година касније

ЉИЉАНА НИКШИЋ – Од витезова Реда змаја до српске дипломатије данас – 800 година касније

Српска дипломатија баштини традицију од преко 800 година немањићке дипломатије светосавског пацифизма, јер је то извориште српске дипломатске традиције. Просветитељска, државотворна и дипломатска улога Немањића је несумњива и стога и представља корен српске дипломатске школе

Уочи обележавања Дана српске дипломатије 29. маја разговарамо с амбасадорком Министарства спољних послова др Љиљаном Никшић, која на изванредан и неупоредив начин поставља традиционалну „српску дипломатију светосавског пацифизма“ на бедем пред ревизијом „културе сећања“ ради очувања „културе мира“. Не може се преценити заслуга др Никшић у успостављању академске и дипломатске сарадње с колегама из Израела на заједничким активностима у циљу заштите културе сећања на страдање Срба, Јевреја, Рома и антифашиста у Јасеновцу и НДХ и постигнутим резултатима у које спадају представљање прве о Јасеновцу и највеће изложбе у УН свих времена, са седам тона опреме, као и објављивање прве компаративне анализе Јасеновца и Аушвица у светској историографији: „Јасеновац – Аушвиц Балкана, Усташка империја окрутности“ коју је написао експерт за Аушвиц и фабрике смрти др Гидеон Грајф.
„Бити каријерни дипломата српске дипломатије данас, у условима неравноправне и непринципијелне борбе у дипломатској арени, значи више од уобичајене стручне спреме и обучености“, каже Љиљана Никшић на почетку разговора за „Печат“.
„Данас, као и у време Немањића, неопходно је да каријерне дипломате буду ’витезови реда змаја’, посебних начела, издржљивости и личних одрицања. Бити каријерни дипломата Републике Србије значи бити спреман на ванредне и изненадне ситуације и околности и бити прави ’змај – огњени вук’ који има гвоздену вољу и спреман је да ’остане и опстане’ у тешкој служби која само наизглед има низ бенефиција. Каријерни дипломата мора да буде ментално и физички спреман да се у сваком тренутку бори у изузетно сложеним ситуацијама.
Иво Андрић је говорио грешка при избору занимања се нигде тако скупо не плаћа као у дипломатији, јер од вештине дипломата некада зависе веома важне одлуке у центрима одлучивања. Такође, важно је напоменути да је од 1945. године до данас било чак 86 диверзантско-терористичких напада на дипломатску мрежу и да је погинуло више од 100 дипломата и службеника.“

Како бисте, као координатор очувања традиције српске дипломатије, дефинисали смисао и значај српске „дипломатије светосавског пацифизма“ у време великих изазова за вас и ваше колеге у каријерној дипломатији?

Након распада Југославије све дипломатије бивших република окренуле су се формирању свог новог идентитета. Северна Македонија је увела Дан своје дипломатије пре Србије и обележила више од две деценије. У свету, на пример, руска дипломатија слави Дан дипломатије, има своју заставу, химну, а амбасадори и данас носе престижне дипломатске униформе, док немачка дипломатија има и обавезно полагање заклетве.
У том смислу Министарство спољних послова Србије се такође окренуло свом изворишту традиције. Тако је ППВ и МСП Ивица Дачић 2015. године на предлог нас неколицине дипломата подржао увођење Дана српске дипломатије, што је 7. маја 2015. и потврдила Влада Републике Србије на чијем челу се тада налазио Александар Вучић. Од тада се сваког 29. маја обележава Дан српске дипломатије која баштини традицију од преко 800 година немањићке дипломатије светосавског пацифизма, јер је то извориште српске дипломатске традиције. Просветитељска, државотворна и дипломатска улога Немањића је несумњива и стога представља корен српске дипломатске школе.
У Музеју српске дипломатије чувају се неки трофеји српске каријерне дипломатије, као на пример аутентични предмети Бранислава Нушића, генералног конзула, затим писаћа машина „Ремингтон“ са ћириличном тастатуром из 1923. и један од првих кобалтних телефона из 1922, као и дипломатска каса из 1870. марке „Теодор Вис“ из Беча. Наравно, ту су и аутентичне дипломатске униформе из прошлог века, као и реплика Нобелове награде Иве Андрића и његов персонални досије. Организујемо интерактивне радионице за омладину и децу по програму „Кад порастем бићу дипломата“ и „Дипломатија мој прави избор“.
Ове године српска дипломатија обележава 180 година прве Књажевске канцеларије иностраних дела из 1839. године, 830 година од сусрета Фридриха I Барбаросе и Стефана Немање у Нишу 1189. Понос српске дипломатије и вредан „дипломатски трофеј“ свакако је и реплика средњовековног записа који показује да је прва српска дипломатска мисија била 1188. године на царском двору у Нирнбергу, као претходница сусрета Фридриха Првог Барбаросе и Стефана Немање 1189. у Нишу, о чему је писао и бискуп Дитполд из Пасауа, а оригинал рукописа је доступан и данас у Минхену. Ове године ћемо обележити с Амбасадом Немачке 830 година од тог значајног сусрета. Иначе, 2015. године обележили смо „Дане јоргована“ немањићке Србије у част 765 године српско-француских савезничких веза, од склапања брака Уроша I Немањића и Јелене Анжујске у Краљеву, Београду и Лиону, а ове године је за 19. мај планирано да се настави с традицијом обележавања „Дана јоргована“ у Београду и Краљеву у сарадњи а Амбасадом Француске, Градом Београдом и Градом Краљевом.

Академски, војни и политички дискурс савремене ратове назива „хибридним“, а основна полуга моћи постала је информациона и војна технологија која се заснива на употреби различитих стратегија обмане. Да ли постоји разрађена дипломатска стратегија за заустављање ове савремене ратне машине за производњу и пласман дезинформација, ревизионизма и намерне замене теза где се жртве проглашавају за злочинце, а злочинци за жртве, а српски народ проглашава за „геноцидан“? Каква је у том контексту моћ „дипломатије светосавског пацифизма“ у бори за заштиту интереса српског народа?

Дипломатија мора да верује у своју мисију, чак и када се чини да је мисија готово немогућа. Али никада ништа није готово, док све није готово.
Ево примера неких акција:

НЕ-КОСОВО-УНЕСКО
НЕ-СРЕБРЕНИЦА- САВЕТ БЕЗБЕДНОСТИ УН
НЕ-КОСОВО- ИНТЕРПОЛ
ДА-СРБИЈА-ЕУ
ДА-ЈАСЕНОВАЦ-УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ

Дакле, у Уједињеним нацијама 26. јануара 2018. представљена је прва о Јасеновцу и највећа изложба свих времена, са тона тона опреме – када су преживела деца логораши први пут говорила у Уједињеним нацијама после Другог светског рата.
ППВ и МСП води и даље акцију за повлачење признања тзв. независног Косова, доказујући да признање „Косова“ није бесповратни процес, јер је својом дипломатском вештином успело да већ 14 земаља света повуче признања и бескомпромисно наставља акцију и у 2019. години.
Српска дипломатија је подсетила свет да је прва страна застава у историји која се вијорила на Белој кући, 28. јула 1918, била српска застава. Наредбу је издао велики амерички председник Вилсон, пријатељ највећег српског лобисте свих времена Михајла Пупина, у знак поштовања према српској жртви, хероизму и војничком стоицизму.
Још један пример борбе против „хибридног мрежоцентризма“ је и српско-јеврејска сарадња. Академска и дипломатска сарадња с колегама из Израела на заједничким активностима у циљу заштите културе сећања на страдање Срба, Јевреја, Рома и антифашиста у Јасеновцу и НДХ и постигнути резултати, прва и највећа у историји УН изложба, прва компаративна анализа Јасеновца и Аушвица у светској историографији коју је написао експерт за Аушвиц и фабрике смрти др Гидеон Грајф и сада коначно и разговори с проф. Емиром Кустурицом да се српско-израелска сарадња крунише холивудским филмом са звучним светским именима кинематографије, представља подстрек и јача уверење да се може одупрети ревизионистичким трендовима, али мора се много труда улагати и то у континуитету. Акције не смеју бити кратког даха и за једнократну употребу. Свети Сава је 1229. ишао на своје прво ходочашће у Јерусалим, прошле године је било 888 година од тог чина, а ове је 800 година од аутокефалности СПЦ, тако да је монашка дипломатија светосавља и светосавског пацифизма уткана у темеље српске дипломатије и то је опредељење и спољно-политички интерес Србије – очување мира као предуслова за развојни пут српског народа.

Мало коме су промакле речи израелског премијера Нетанијахуа који је у више наврата истицао да „пријатељство јеврејског и српског народа сеже хиљадама година уназад, још из доба Римске републике. У модерном добу наши народи су били уједињени у заједничкој борби и патњи током ужасних година Другог светског рата“. Како ви, као координатор српско-јеврејске академске сарадње, разумете и декодирате овако јасно и прецизно изречене ставове израелског премијера?

Да ли може постојати јача веза између два народа од духовне везе која се тиче њихових осећања према светим местима која чине нераскидиви део њиховог верског идентитета? Срби и Јевреји деле и друге дубоке везе које су део матрице њиховог идентитета и вере и оне су у случају оба народа разлог због којег су историјски заједно пролазили и кроз мучеништво. За Србе, ову посебну, праисконску духовну везу с Јерусалимом успоставио је српски архиепископ Свети Сава. Он је купио земљу на Сионској гори и оставио задужбине и на другим местима. Купио је кућу Јована Богослова, познату под именом Сионска Горница, у којој се налазила соба која се сматра местом где је одржана Последња вечера. Ово место је веома важно и за јеврејски народ, јер је Сионска Горница изграђена изнад гроба краља Давида и сматра се другим најсветијим местом за јеврејске ходочаснике, после Зида плача.
Речи премијера Нетанијахуа изречене су, дакле, зналачки и утемељене су на историјским чињеницама и изузетним везама које повезују наша два народа, а то што се премијер и министар спољних послова Израела тога сећа и јавно о томе говори приликом сусрета са шефом наше државе говори о томе, у дипломатском смислу, да се поштују и дубоко уважавају ове специјалне везе Срба и Јевреја.

Проф. др Гидеон Грајф готово увек истиче рад еминентног израелског стручњака, покојног др Менахема Шелаха и његову студију „Историја Холокауста – Југославија“, у којој истиче да се „српске жртве мере стотинама хиљада“. Кажите нам више о Шелаху и његовој студији која никада није преведена на српски језик. Да ли се можемо надати њеном превођењу и објављивању у Србији?

Менахем Шелах, израелски историчар, написао је 1990. године књигу „Историја Холокауста – Југославија“ коју је објавио „Јад Вашем“. Проф. др Гидеон Грајф је своја истраживања о Јасеновцу базирао на њој и често каже да је она за њега „закон“ и „Библија“, јер др Шелах у Израелу слови за једног од највећих познавалаца Холокауста свих времена на простору Југославије.
На страни 188 Менахем Шелах каже: „Током четири године постојања у Јасеновцу се одиграло убиство на стотине хиљада људи. Поред тога што је био концентрациони и радни логор, он је био и логор истребљења.“ Осим констатације да је на стотине хиљада људи убијено у Јасеновцу, др Шелах на страни 189 своје књиге указао је на следеће: „Године 1974. један југословенски историчар израчунао је број убијених у Јасеновцу. Његова калкулација од 700 хиљада жртава може се сматрати реалистичном.“ На тој истој страни он закључује: „Злочини почињени у Јасеновцу спадају међу најстрашније злочине у историји човечанства.“
Професор др. Грајф радио је 31 годину у „Јад Вашему“ и био је колега покојном Шелаху, који је прерано преминуо и посветио је своју књигу „Јасеновац – Аушвиц Балкана. Усташка империја окрутности“ превасходно њему, јеврејском народу и свим јасеновачким мученицима. Студија др Шелаха није досад преведена на српски језик. Наравно, постоји велика шанса да ће након обнављања Лектората за хебрејски језик на Филолошком факултету, чија процедура је у току, бити могућности да се преведе ова драгоцена студија на српски језик, али и на енглески, како би подаци били доступни свима у свету.

Истраживали сте и писали о вишевековној традицији српске дипломатије још 2014. године: 830 година дипломатских односа с Русима, 825 с Немцима, 765 с Французима, 180 с Британцима, више од 135 са САД. У организационој јединици којом руководите посебно се бавите културом сећања на страдање српског народа. Како сагледавате у научном смислу ову дипломатску традицију и на који начин би културно-историјско наслеђе из ближе и даље прошлости могло да допринесе постизању спољнополитичких циљева Србије данас?

Србија има, досад, у 40 земаља света регистрована 572 српска војна меморијала и места страдања из Првог и Другог светског рата. На некима се редовно обављају државне комеморације у организацији Министарства рада, социјалних питања и ветерана и Министарства спољних послова.
Српска дипломатска традиција и те како може да буде у функцији постизања важних спољнополитичких интереса. Обележавање важних јубилеја, попут 100 година од Великог рата, затим 100 година Балфурове декларације, а посебно обележавање 100 година од када се вијорила српска застава на Белој кући, показали су да културно-историјско наслеђе и традиција српске дипломатске школе није само део „прашњаве архиве“ и грађе која остаје заборављена или позната само у кругу академске елите већ може да постане средство „меке дипломатије“ и жива супстанца „преокрета“ у дипломатским односима, чак „отопљавања“ у ригидним односима између држава у тренуцима када постоје и различити погледи по неким од политички деликатних питања, ту пре свега мислим, на пример, о српско-америчким односима, који су по својој природи одувек били традиционално савезнички. Зато су годишњице важних јубилеја изванредна прилика да се партнери у дипломатској арени подсете на савезничке везе са Србијом и у складу с тим дају шансу својим администрацијама да погледају неке ствари из другачијег угла. У том смислу, када је ППВ и МСП И. Дачић у марту прошле године уручио помоћнику државног секретара Стејт департмента, др Весу Мичелу аутентични чланак из архиве „Њујорк тајмса“ из 1918. године где Вудроу Вилсон каже „Славите Косово као дан части“, била је то прилика да се и једна и друга страна подсете на ставове великана попут Пупина и Вилсона.

У Министарству спољних послова бавите се и питањем дијаспоре. Српска дијаспора броји преко пет милиона људи, а то је више него што многе државе имају становника. То такође значи да скоро половина српског народа живи изван матице. Да ли је по вашем мишљењу неопходно вратити Министарство за дијаспору? 

Све државе које имају велике дијаспоре, као што су Руска Федерација, Италија, Француска и друге, унутар дипломатског система и мреже својих представништава остварују заштиту интереса својих милионских дијаспора. У свету је данас око 5.000.000 Срба у око 100 држава, неки се окупљају у око 1.130 клубова и удружења, а Министарство спољних послова преко своје мреже покрива резиденцијално и нерезиденцијално око 178 држава од укупно 193 чланице УН. Дакле, 365 дана у години. Формирање Министарства за дијаспору било је део коалиционог договора једне од Влада, међутим, након више од деценије деловања чији се свакодневни рад, по природи ствари, ослањао на рад кроз дипломатску мрежу, ингеренције су враћене Министарству спољних послова, одакле је питање дијаспоре и било измештено. Не треба много да се закључи да треба учити од великих дипломатија и уз специфичности нашег поднебља и наших потреба користити и применити најуспешније моделе организовања рада са дијаспором кроз систем спољних послова. Након укидања Министарства за дијаспору постојала је Канцеларија и затим Управа за дијаспору, која је на крају инкорпорирана, тј. враћена у саставни део Министарства спољних послова Србије што би требало да оснажи и обједини деловање према дијаспори и помогне њеном умрежавању преко дипломатске мреже која јој стоји на располагању и покрива 178 земаља света.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *