Ковачким чекићем на лешник

СВЕДОЧЕЊЕ ФИЦРОЈА МЕКЛЕЈНА – Човек који је бомбардовао Србију (III део)

Недеља пацова била је највећа британска акција на страни партизана у српском грађанском рату

Београдски „крвави Васкрс“ 16. и 17. априла 1944. године није био крај већ тек прелудијум за оргију смрти коју је Србији припремао „велики савезник“.

ДИНИЋЕВ ИЗВЕШТАЈ Није помогао ни детаљан извештај о масовним цивилним жртвама који је сачинио Недићев министар Танасије Динић, а који је преко Турске прошверцован на Запад.

У извештају се, између осталог, наводило: „Оштећене су, пре свега, све болнице. У кругу Опште државне болнице највише је упропашћено дечије унутрашње одељење. У главној војној болници погођено је рендгенолошко и зубно одељење и било је мртвих. Жртве су били болесници, а и две болничарке теже су повређене. На болницу за душевне болести пало је такође више бомби, али није било жртава. Настрадала је такође болница за заразне болести, амфитеатар патолошког Института и Централни хигијенски завод. Ортопедски завод са болницом и Инвалидско одељење потпуно су уништени и ту се више не може обављати рад. Сем тога, демолиран је Државни дом за мушку децу и Дом слепих. Школа за нудиље је срушена и две сестре су погинуле. Берза рада је тешко оштећена, као и Главни уред за осигурање радника. Дом Српске заједнице рада добио је пуни погодак. Иако су биле тешко оштећене, све установе, изузев оних срушених, наставиле су рад, а многе га нису уопште прекидале, упркос бомбардовању. Пример у томе давале су Општа државна болница, Главна војна болница, Болница за душевне болести и Болница за заразне болести, која је под ватром успела да евакуише најтеже болеснике. Исто тако показало је велико пожртвовање Материнско удружење.“

Породилиште у Крунској улици такође је добило директан погодак и Београђани су неколико дана гледали језиве, апокалиптичне призоре раскомаданих беба, чији су делови тела висили по гранама околног дрвећа. (Када смо, недавно, гледали филм Балканска међа, у коме се приказује бомбардовање београдског породилишта у НАТО агресији 1999. године, нисмо могли да се не сетимо овог застрашујућег призора.)
[restrict]

ЛАЖНЕ ВЕСТИ РАДИО ЛОНДОНА Емигрантска влада у Лондону, која је све ово предочила британском Форин офису, предузела је и извесне кораке да се сулудим бомбардовањима цивилних циљева у Србији стане на пут.

„Би-Би-Си је нa Ускрс 1944. објaвио вест дa су сaвезници нa зaхтев мaршaлa Титa бомбaрдовaли Беогрaд. Нa то је сместa реaговaо Богољуб Јефтић, послaник југословенске влaде у Форин офису, и уручио демaрш због директног стaвљaњa сaвезникa нa једну стрaну у грaђaнском рaту. Јефтићу је усмено обрaзложено дa сaвезници бомбaрдују читaву Европу, пa ни Беогрaд није изузетaк. Међутим у белешци Форин офисa о том догaђaју пише: ’Нaмa би било дрaже дa Би-Би-Си није објaвио ту вест јер овaко имaмо непријaтну дужност дa објaшњaвaмо своју политику.’ У бритaнској влaди је несумњиво постојaлa подршкa Титовом покрету“, кaже проф. др Момчило Пaвловић, директор Институтa зa сaвремену историју Србије.

Одговор Форин офиса поводом васкршњег бомбардовања Београда био је, у ствари, скривени знак негодовања против Черчиловог плана разарања Србије, а које је понекад испољавао министар иностраних послова Ентони Идн. После рата, упитан шта му на крају каријере лежи на савести, Идн није оклевао да одговори: „Наша издаја Михаиловића.“ У дубини душе Идн је био дубоко противан целом Черчиловом предузећу на Балкану.

Форин офис је, на пример, гласно гунђао против лажног извештавања Би-Би-Сија, које је на званичном британском радио-сервису спроводио Черчилов штићеник Х. Д. Херисон још од почетка 1943. године. Тако је и британски диверзант Мајкл Лис беснео на свој државни радио што је демолирање пруге Београд–Солун од 30. септембра 1943, које је извршио он лично, разгласио као – успех партизана! Исто тако, дизање у ваздух моста код Вишеграда, које је крајем септембра извршио мајор Арчи Џек уз подршку 2.500 четника, када је погинуло 200 Немаца и то све пред очима бригадира Армстронга, шефа енглеске војне мисије код Михаиловића, Би-Би-Си приписује – Титовим партизанима!

У књизи Мајкла Лиза Силовање Србије – британска улога у Титовом грабљењу власти наводи се још примера тенденциозног деловања Радио Лондона у корист комуниста. (У суштини, цело извештавање британског јавног сервиса у току и после Черчиловог „великог заокрета“ 1943. и 1944. један је од раних примера технике fake news данашњег новинарства готово свих медија дубоке државе на Западу. Једна упоредна анализа, за коју овде немамо простора, показала би да корени данашњег „извештавања“ овог типа сежу управо до Херисонових емисија из 1943–1945, које је изванредно презентовао Станиша Влаховић 1985. године.)

БИТКА ЗА СРБИЈУ Херисова касапска бомбардовања сменили су ваздушни удари БАФ-а (Balkan Air Force – Балканске ваздушне снаге), снага које су званично формиране 7. јуна 1944. код Барија у Италији под командом вицемаршала РАФ-а Била Елиота. У близини се, због потребе тесне координације, од тог дана налазила позадинска база Маклејнове мисије мајора Питера Мура.

БАФ је био састављен од 15 најразличитијих типова авиона покупљених из Средоземне ваздушне флоте савезника, и имао је грчке, пољске, јужноафричке, енглеске, америчке, чак и совјетске и југословенске посаде. До маја 1945. извршио је више од 38.340 летова и на бивше југословенско тло бацио 6.650 тона бомби. Једанаест пута је бомбардовао Београд. У његовом домету нашли су се и цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине, Новог Пазара, Цетиња, Жабљака, Шавника, Колашина, Андријевице, Гацког, Билеће… Двадесет другог јула 1944. устремио се на воз који је превозио грађанство између Краљева и Чачка. Пошто му четири мртва и дванаест тешко рањених није било довољно, на станици у Краљеву убија још тридесет људи. У ноћи 11. августа 1944, разарајући Краљево, шест бомби баца на Дечији дом (установио га је Недић за ратну сирочад и децу српских избеглица из свих крајева бивше Југославије). Поред оваквог савезника непријатељ нам уопште није био потребан. Случај с путничким возом као „легитимном метом“ готово да се поновио у Грделичкој клисури 1999, у НАТО агресији на Србију; има још много овакве литературе за учитељицу живота.

У лето 1944. Тито је започео своју велику битку за Србију, кључни моменат у завршници рата. Као што му је Меклејн обећао, могао је у потпуности да рачуна са Черчиловом ваздушном и логистичком подршком. Историчари данас тврде да није било веће и конкретније савезничке подршке у целом Другом светском рату. Битка за Србију, окончана уласком совјетских тенкова у септембру 1944, почела је енглеском ваздушном кампањом неколико месеци раније, када је из Јужне Италије авионима БАФ-а у Јужну Србију допремљен нови партизански Главни штаб Штаб Србије са генералом Кочом Поповићем на челу (у ноћи између 10. и 11. јула), а смењен неспособни Петар Стамболић, чију је комплетну логистику (што је једино функционисало) водио Џон Хеникер Мејџор, са својим мисијама распоређеним по јужној Србији. Видели смо да је Коча одмах почео да тражи масивна савезничка бомбардовања. Био је то тренутак да се у битку укључи и бригадир Меклејн.

НЕДЕЉА ПАЦОВА „Већ раније сам имао на уму организовање једне ваздушне операције, коју сам назвао Недеља пацова (Ratweek)“, сећа се сер Фицрој. „Коначно се испунила моја жеља да одем у Србију и то управо у једном тако важном часу. Намеравао сам да се придружим Џону Хеникер-Мејџору, који се налазио у штабу Коче Поповића. Рачунао сам да ћу бити у доброј централној позицији. Тито је Кочи послао депешу да ћу му ускоро доћи, како би он преко мене могао координисати своје операције са налетима савезничке авијације, предвиђене Недељом пацова. Хеникер-Мејџор ми је јавио да се штаб Коче Поповића налази на обронцима планине Радан изнад града Лесковца, на прузи Београд–Солун, што је била идеална позиција.“ (Идеална утолико што је Недеља пацова званично требало да буде само акција ометања немачког повлачења с Балкана.)

У ствари, Недеља пацова била је највећа британска акција на страни партизана у српском грађанском рату. Елитну Титову Оперативну групу из Црне Горе под командом Пека Дапчевића одбацила је четничка формација јуришних корпуса Рачића и Кесеровића далеко на запад и Пеко је морао поћи у сусрет Совјетима преко Ваљева и Београда. Бројно слабе и сасвим немотивисане трупе Главног штаба Србије са Кочом Поповићем потерала је иста четничка групација далеко на југ, на Косово, одакле су морале да се врате због јаког отпора Шиптара. Немци не само да се још нису повлачили него су са задовољством посматрали како се Срби међусобно сатиру у котлу између Ибра, Топлице и Јабланице. Коча је летео тамо-амо по овом пакленом гротлу и вапио за помоћ, захтевајући „озбиљније бомбардовање Лесковца“. Био је прави тренутак да се нешто преузме, а Меклејн је већ имао одрешене руке. И остварила се његова Недеља пацова на „идеалном месту“, прве недеље септембра.

КРВАВО КОЛО ЛЕСКОВАЧКО „Док смо доручковали тог 6. септембра, стигла је депеша од Била Елиота да ће тачно у 11.30 часова Лесковац бомбардовати формација од 50 ’Летећих тврђава’“, причао је Меклејн. „Нападу тако великих размера нисмо се надали. Као кад би неко употребио тежак ковачки чекић да би разбио један лешник. Но било је очигледно да су Балканске ваздушне снаге одлучиле да свој први задатак у Недељи пацова изврше како доликује. Сакупили смо се на врху брежуљка и чекали. У крошњама дрвећа цвркутале су птице. Тешко је било замислити спокојнији призор.“

Затим је причао сер Фицрој о крекетању жаба из оближње баре и зујању инсеката из неког кукуруза, док је дебелим жарачем подстицао ватру у дворани свог замка у Страхуру, поред фјорда Лох Фајн, у Шкотској. Авети Лесковца нису му силазиле с лица.

Професор др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју у Београду, са Верољубом Трајковићем аутор књиге Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944. Студија и документи, наводи: „Цивилне жртве биле су неизбежне, а одговорност за њихово страдање лежи на команди Балканских ваздухопловних снага стационираних у Барију и на партизанском вођству, посебно на команданту Кочи Поповићу, који је нешто раније тражио бомбардовање, не посебних циљева у граду као у претходним захтевима, него, једноставно, града Лесковца… Стравично бомбардовање Лесковца Коча Поповић је са Меклејном посматрао са брда Петровац.“

„У једном тренутку се учинило као да је читав Лесковац одлетео у ваздух, у правом оркану прашине, дима и рушевина“, сведочи Меклејн. „До наших ушију допрла је страшна бука, тако јака, да се чинило да ће нам прснути бубне опне.“

„Било је језиво“, присећа се Јован Миљковић (84) из Лесковца, наставник у пензији. „Пошто је савезничко бомбардовање било и 31. августа, моја породица је од тог дана сваког јутра око осам сати бежала из града у оближње село Рударе. Нисмо, дакле, били у самом граду, али када смо се по подне вратили, Лесковца као да више није било. Пустош је реч која би најбоље описала оно што смо затекли. И хиљаде погинулих и рањених.“

Меклејн завршава: „Поново је завладала тишина, коју је прекидало само нарицање неке жене. Рекли су ми да је имала рођаке у граду. Остаци Лесковца лежали су пред нама покривени димом док је град обавио жестоки пламен. Чак су и партизани били потресени… Кад сам се окренуо, последње што сам спазио била је група победнички расположених партизана, који су играли коло око једне од многобројних ватри. Њихове црне силуете, оцртане пред пламеном, чиниле су ми се као паклени демони.“

Затим је додао још један трупац у ватру свог камина и сасвим заћутао. 

Слика Предрага Ристића

У свом рукопису Слово о Игору професор архитектуре др Предраг Ристић (за пријатеље популарни „Пеђа Исус“) сећа се како је предратни текстилни магнат Теокаровић ангажовао чувеног руског архитекту Григорија Самојлова (неимар Палате Београд и других знаменитих престоничких здања) дајући му вилу и фијакер у Лесковцу да му гради фабрике текстила.

„Самојлов је у фијакеру, на коленима, држао липову даску за цртање возећи се од једног градилишта до другог, и тако је био назидан ’српски Манчестер’ који је производио, без губитака, штофове светског квалитета.“

Тако су Срби и Руси две деценије градили Лесковац – „српски Манчестер“ – да би га за једно јутро , 6. септембра 1944. године, разорили Енглези и комунисти.

Мајкл Лиз: Поломљено срце Србије

„Подршка западних савезника била је одлучујућа не само у војничком него и у психолошком смислу. Бомбардовање Лесковца од стране БАФ-а поломило је срце Србије и показало да су Британци чврсто на страни партизана. Понављам да сам искрено убеђен да је британска сарадња била одлучујућа у комунистичком освајању Србије. Зар нас није срамота?“

Мајкл Лиз: Силовање Србије – британска улога у Титовом грабљењу власти 1943–1944, БИГЗ, Београд, 1991.

 

Крај

[/restrict]