Досељавање огромних размера из исламског света ка Европи представља један од савремених мегатрендова. Нису ретке процене да се ради о „Новој Великој сеоби“ и „муслиманској најезди“, а у геополитичком смислу о „миграционом џихаду“ ради заузимања простора демографски регресивне, декадентне, постхришћанске, деклинистичке Европе
Западни изасланици, нарочито бриселократски, често сугеришу Србима да забораве прошлост и окрену се будућности. У томе наилазе на безрезервно одобравање домаћих модернизатора и евроентузијаста, укључујући и самопроглашене политичке визионаре. Али гледају ли европски лидери у сопствену будућност? Сумња у опстанак ЕУ постаје све присутнија. Песимизам одавно провејава у погледима на економске перспективе, енергетске потребе, одржавање социјалног мира, очување тзв. европских вредности, безбедносне претње, етничке тензије и трајност граница. Посебно алармантно јесте питање демографских перспектива ЕУ у целини и њених појединачних чланица. Е, ту они који износе чињенице и упозоравају на могуће последице већ улазе у „забран“ тзв. политичке коректности, где могу лако да зараде етикету десничара, фашиста, расиста, шовиниста, екстремиста, популиста, ксенофоба… Тако се недавно провео аустријски вицеканцелар када је упозорио како у својој земљи неће дозволити „измену становништва“.
[restrict]
ЕТНИЧКА СУПСТИТУЦИЈА Досељавање огромних размера, махом из исламског света ка Европи, представља један од савремених мегатрендова. Нису ретке процене да се ради о „Новој Великој сеоби“ и „муслиманској најезди“, а у геополитичком смислу о „миграционом џихаду“ ради заузимања простора демографски регресивне, декадентне, постхришћанске, деклинистичке Европе. Еквивалентно Цвијићевој терминологији за балканска метанастазичка кретања становништва, јасно могу да се идентификују главне миграционе струје (блискоисточна, либијска и магребска), миграционе вратнице (егејско-босфорска, сицилијанска и гибралтарска), миграциони путеви, тј. руте (балкански, апенински, иберијски) и главне земље колонизације (Француска, Немачка, В. Британија, Белгија, Аустрија, Шведска). Сада је то већ прерасло у свеобухватан имиграциони „Велики потоп“, који с већ присутном, а релативно бројном, младом, високо репродуктивном, религијски искључивом и асимилацији (интеграцији) несклоном муслиманском популацијом, неминовно води ка идентитетском преобликовању Европе. Ако се садашњи трендови наставе, није тешко замислити њену будућност.
Адекватнији термин од „измене становништва“ дао је још 1990-их архитект Б. Крстић, дефинишући арбанашку експанзију на КиМ као „етничко запоседање територије“. У ствари, још прецизније би се тај процес могао назвати „етничком супституцијом“ аутохтоног српског становништва алохтоним арбанашким. Тај косовски образац управо се примењује да би се европски хришћани временом заменили досељеним муслиманима. Аналогије су јасно уочљиве:
У време моћне средњовековне немањићке државе у њеном косовско-метохијском језгру готово није било Арбанаса, као што ни у Европи, док су њоме управљали Европљани и њене државе имале статус великих сила, није било муслимана;
Са османском окупацијом, а посебно са слабљењем српског популационог присуства (услед сеоба), досељавао се и добијао привилегован статус исламизовани арбанашки етнички елемент, као што се у демографски регресивну Европу (услед ниског природног прираштаја) под трансатлантском влашћу САД „упумпавају“ афро-азијски муслимани који би требало да окончају Европу нација и претворе је у американолики melting pot;
Религијски, а потом и национално ригидно досељеничко арбанашко становништво не само да није србизовано већ је спроведено исламизовање и арбанашење Срба (Арнауташи), а слично се догађа у данашњој Европи, где покрштавања имиграната готово нема, док је исламизација на постхришћанском Западу све масовнија;
Када су Арбанаси достигли критичну демографску масу на КиМ, почели су да плански „преузимају територију“, као што сада махом муслимански имигранти чине с квартовима европских градова у којима успостављају своје законе и где власти често не смеју ни да приступе;
Упоредо, спроводи се систематско арбанашко насиље према преосталим Србима и отимање њихове имовине (приватне, црквене, државне) како би се „етничко чишћење“ и промена идентитета простора привели крају, а слично се догађа у европским државама у којима су напади све учесталији и где домицилно хришћанско становништво ради безбедности, као некада на КиМ, почиње да се понаша мимикријски (на пример: Немице почињу да покривају лице како би избегле могуће малтретирање);
Арбанашка агресивност наставља да се испољава према држави, њеним институцијама и органима власти у виду индивидуалног, па све организованијег и масовнијег тероризма, до прерастања у споља подржану оружану побуну, што се у Европи такође дешава засад на нивоу само привидно спорадичних муслиманских терористичких аката ради ширења страха, несигурности и неповерења, уз све учесталије обрачуне са полицијом;
Исход су (гео)политички захтеви за све већим људским и колективним правима који су у супротности с традицијом и статусом земље домаћина – Арбанаси у косовско-метохијском делу Србије стигли су до стварања сепаратистичке државолике творевине, а европски муслимани ће „испоставити рачун“ када остваре још већу популациону заступљеност и територијално се довољно прошире.
ДЕМОГРАФСКА И ГЕОПОЛИТИЧКА АНАЛОГИЈА Да ли ће демографску експанзију европски муслимани употребити као геополитички инструмент слично косовско-метохијским Арбанасима? Аналогију није тешко препознати. Према подацима угледног „Пјуа“ (Pew Research Center), муслимани су са 3,8% у укупном становништву ЕУ (плус Швајцарска и Норвешка) 2010. брзо напредовали на садашњих преко 5% и достигли цифру изнад 26 милиона. Изузимајући подељени Кипар са 25% (у северном, турском делу) и Бугарску са 11%, најзаступљенији су у Француској (9%), Шведској (8%), Аустрији (7%), В. Британији, Немачкој и Швајцарској (са по више од 6%). На будуће токове указује изразита старосна диспропорција – у контингенту 0–30 година, муслимана је 50%, а немуслимана 32%, док је међу старијима од 60 година, муслимана само 7%, а немуслимана чак 27%! Просечна старост муслимана у ЕУ је 30, а немуслимана 44 године (у Француској 27 према 43, а у Немачкој 31 према 47 година). Индикативни су демографски трендови на које ће пресудно утицати како висок природни прираштај, тако и веома позитиван миграциони салдо муслиманског становништва у ЕУ. До 2050. године, према мало вероватном „нултом миграционом сценарију“, партиципација ће им порасти на 7,4%. Реалнији је „средњи миграциони сценарио“, на основу кога ће их за само три деценије бити 11,2%, а не би требало искључити ни „висок миграциони сценарио“ који указује на чак 14% (готово 76 милиона). Можемо ли, у том случају, да замислимо у каквој ситуацији ће се наћи „локомотива ЕУ“ – у Француској ће муслимана бити два пута више (преко 13 милиона или 18% укупног становништва), а у Немачкој три и по пута (17,5 милиона или 20%). Истовремено, у Аустрији ће њихов број порасти три и по пута (на 2,1 милион или на 20%), у В. Британији три пута (на 13,5 милиона или на 17%), у Шведској готово пет пута (на 4,5 милиона или на читавих 31%)…
Иако популациона кретања некада могу да имају изненадне и непредвидиве токове, ако се овако настави очекивани резултат биће исламска Европа. Нови импулс може да уследи после 2070. године када ће бити пробијена психолошка граница, тј. када демографи предвиђају да ће број муслимана престићи број хришћана у свету. Врло лако то може да постане „време прелома“ – и геодемографског и геополитичког – као што се 1970-их догодило на КиМ. При томе, не би требало заборавити да хришћане у глобалној „игри“ не одржавају европски, већ они удаљени, прекоокеански – латиноамерички. Лидери водећих чланица ЕУ су одавно закључили да је идеја мултикултурализма пропала, христијанизација и европеизација муслимана је искључена, а у реверзибилан процес – њихове повратне миграције – тешко је поверовати. Неки би рекли: па шта, препустимо се, то је незаустављива фаза глобализовања Европе и најважније је само „сачувати мир и стабилност“. Али досадашње искуство сведочи о извесности конфликта. Да ли се може искључити верски сукоб у Европи? Шта би могао да буде његов резултат? Можда потискивање европских муслимана на Балкан, а потом „суочавање с реалношћу“, „компромис“ и „разграничење“ на Сави и Дунаву? Катастрофистички сценарио произашао из натегнутог паралелизма с „косовским случајем“? Не, од демографске до геополитичке „косовизације“ ЕУ је само корак.
[/restrict]