Почетна / Друштво / Како су Срби заволели слободу

Како су Срби заволели слободу

Пише Јован Б. Душанић

Елементи културе – попут традиције, обичаја, васпитања, сећања, институционалних правила и сл. – обликују веровања и ставове људи у додиру с политиком

Крајем прошле године издавачка кућа Чигоја објавила је књигу Културна упоришта политике тројице политиколога – доцента Бојана Вранића, ванредног професора Ђорђа Вуковића и редовног професора Ненада Кецмановића. Ово изузетно вредно и занимљиво дело резултат је вишегодишњих разговора проф. Кецмановића и његових некадашњих асистената на ФПН у Београду и Бањалуци о поглављу из његове књиге Елементи владавине, a посвећеном националним политичким менталитетима. Књига је и актуелна и инспиративна.

ПАМЋЕЊЕ И ИДЕНТИТЕТ Амбиција аутора је била да истраже како елементи културе – попут традиције, обичаја, васпитања, сећања, институционалних правила и сл. – обликују веровања и ставове људи у додиру с политиком. Разматрања постају сложенија, али и занимљивија, кад се са индивидуалног нивоа пређе на колективни, односно национални. Као што појединци памте, тако и нације имају историју, митове, хероје, издајнике, традицију и обичаје, специфичне менталитете људи.
На бази историјског памћења формирају се културни обрасци који обликују национални идентитет. У процесу стварања културних образаца народа долази до кристализације колективног историјског наслеђа у дугом трајању и стварању чворних тачака које су пролазиле кроз векове и преносиле се с поколења на поколења, премошћавајући епохе и идеологије.
Национално памћење, у суштини, јесте избирљиво сећање на оно што је добро речено и учињено, те издржало проверу кроз вековно искуство предака, као нешто вредно памћења, неговања и поштовања. Кроз њега се кристалишу најбоље вредности народа и као такво оно је поучно, инспиративно, оријентишуће и заштитничко. Уз помоћ културних образаца може се лакше разумети и проживети садашњост, а будућност учинити предвидљивијом и бољом.

СРПСКИ КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ У формирању културних образаца пресудну улогу имају велики догађаји из прошлости. У историји српског народа то су збивања из средњовековне српске државе која су обликовала наш национални идентитет. Српски идентитет чине, пре свега: светосавско православље, немањићка државничка традиција и слободарски косовски завет (који чине Лазарево опредељење – за духовно у односу на материјално – и подвиг Милоша Обилића – јединствен случај у вишевековној историји моћне Отоманске империје када је на бојном пољу погинуо турски султан). Кроз векове је заштитник националног идентитета била Српска православна црква, а његов носилац епска народна књижевност. Тако смо опстали и поред вишевековног ропства и свих искушења којима смо били, као народ, изложени.
Успостављени културни обрасци преживљавају ропства и окупације. Кад се појединцу, услед ограничености овоземаљског постојања, чини да је стање у коме живи неиздржљиво и да је све изгубљено и безалтернативно, тај притисак се уз помоћ културних образаца може транспоновати у културни и симболички смисао егзистенције и претворити у тачку отпора, са уверењем да ће опстати и одржати духовне и културне везе са прецима и тако дочекати (ако не он, а онда његови потомци) слободу. Генерације и генерације су вековима имале на уму шта треба чинити да би се могло часно, на оном свету, изаћи пред претке (али и пред Светога Саву и остале Немањиће, цара Лазара и Милоша Обилића), а у овом свету оставити аманет за потомство. Све док заједница негује културни образац, може се очекивати васкрс и остварење националних тежњи, а без њега прети јој нестајање.

ОСЛОБОЂЕЊЕ КАО ЦИЉ Почетком ХIХ века Србија почиње са ослобађањем отаџбине. После вишевековног ропства Срби дижу устанке иако су моћне западне силе на страни Отоманског царства. По извојеваној слободи Србија има слободне сељаке, док, у исто време, широм Европе (са изузетком Француске и још неколико земаља) и даље постоји кметство. Србија ће убрзо (1835) донети устав и имати Народну скупштину која ће на миран начин сменити владара (1842). Срби ће себи из својих редова изабрати владара, док ће осталим народима, који се на Балкану ослобађају турског ропства (Румунија, Бугарска, Грчка и Албанија), за владаре поставити странце из династија Западне Европе.
После Првог светског рата српски народ је доживео ослобођење и уједињење на целокупном простору на коме живи. Краљевини Србији се прикључују Краљевина Црна Гора, затим Банат, Бачка и Барања, те Држава Словенаца, Хрвата и Срба. Ствара се заједничка јужнословенска држава са српском династијом Карађорђевић на челу.
Остваривање вишевековног сна довешће до првих озбиљних дисонанци у српском културном обрасцу. Он бива у извесној мери занемариван пошто се чинило да је ослобађањем и уједињењем српског народа испуњен национални циљ.

Слободан Јовановић је упозоравао да су полуинтелектуалци (завршили високе школе, а остали без културног и моралног обрасца) „болесна друштвена појава“ јер „он не зна ни за какве више и општије циљеве“ и све подређује личном успеху, схваћеном у материјалистичком смислу

ЗНАЦИ КВАРЕЖИ НАРАВИ Будући да су културни обрасци слабили, како је то истакао Слободан Јовановић (Један прилог за проучавање српског националног карактера), онда су и „знаци кварежи нарави стали да се јављају. У те знаке спада и појава полуинтелектуалца који се у све већем броју сретао у јавном животу“. Он је упозоравао да су полуинтелектуалци (завршили високе школе, а остали без културног и моралног обрасца) „болесна друштвена појава“ јер „он не зна ни за какве више и општије циљеве“ и све подређује личном успеху, схваћеном у материјалистичком смислу. С. Јовановић наглашава да запостављени истински интелектуалци, по правилу, постају опозиционари, а да због одсуства културног и моралног обрасца „није случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте“. Доласком на власт комуниста после Другог светског рата српски културни образац није само занемариван него је негиран.
Међутим, он се одржао и у временима ропства и окупације, па је преживео и дисонанце које је у њега унело југословенско и комунистичко искуство. Јован Цвијић у време анексионе кризе 1908. године (Анексија Босне и Херцеговине и српско питање) пише: „Векови борбе са завојевачем однеговали су у српском народу национални понос и национално јунаштво, и вршена је селекција, које у тој мери није било ни код једнога балканског народа. Кад им се чине националне неправде, они тада осећају у себи нешто што је јаче од њихове снаге и од разлога, који им саветују уздржљивост. Морални мотиви су у широкој народној маси по правилу претежнији од материјалних.“

ОТПОР НАТО АГРЕСИЈИ Отпор српског народа НАТО агресији 1999. године је јасно показао да је српски културни образац, и поред дисонанци, жилав и да и даље постоји.
У време униполарног света (са САД као једином супердржавом) Србија је одолевала 78 дана најмоћнијој војној сили (од земаља чланица НАТО-а Грчка је једина одбила да учествује у агресији) предвођеној САД. За та два и по месеца у пролеће 1999. године НАТО је извршио 261.000 авио-полетања, испаливши 415.000 пројектила укупне масе од преко 22.000 тона, од којих је шест тона уранијума-235 (поређења ради бомба бачена на Хирошиму имала је 35 кг уранијума-235). Погинуло је више од 2.500 људи, међу којима су већина били цивили. Од НАТО бомби погинуло је 249 војника, 22 полицајца и три руска добровољца.
Када је Савет безбедности УН донео Резолуцију 1244, српска војска је напустила Косово и Метохију. Тајмс је писао (16. 6. 1999) о изненађењу НАТО посматрача када су видели повлачење великог српског конвоја (према британским изворима њега је чинило 250 тенкова, 450 оклопних возила и 600 комада артиљеријског наоружања). Испоставиће се да је огромна војна НАТО машинерија са интензивним бојевим дејствима на Косову и Метохији за тих 78 дана уништила само седам (!) тенкова и многобројне макете. Агенција Франс прес (2. 7. 1999) у репортажи са терена описује једну од тих макета: „Издалека то изгледа као тенк који прелази мост у близини Приштине. Али изблиза то је пут прекривен црном пластиком на коме је подигнут лажни картонски мост. Тенк је од дрвета, платна и пластике“.
Отпор НАТО агресији једна је од светлих страница српске историје. Србија је пре тога, током 1990-их, била економски исцрпљена западним санкцијама, а српски народ медијски сатанизован. Упркос свему, нисмо поклекли пред ултиматумом него смо бранили право на слободу, част и достојанство, као што су то чинили и наши преци. Наши непријатељи су наставили са сатанизацијом српског народа, а преко компрадорске касте коју брижљиво негују у Србији настоје да и нама наметну свој наратив везан за НАТО агресију.

Јован Цвијић у време анексионе кризе
1908. године пише: „Векови борбе са завојевачем однеговали су у српском народу национални понос и национално јунаштво… Морални мотиви су у широкој народној маси по правилу претежнији
од материјалних“

Једна релативно мала али веома агресивна и добро умрежена група људи – полуинтелектуалци, како би рекао С. Јовановић – (углавном су то бивши комунисти или њихови биолошки потомци, који су „преко ноћи“ постали ватрени неолиберали, европејци и НАТО лобисти) на јавној сцени Србије покушава да нас убеди како смо сами криви за НАТО „хуманитарну интервенцију“ јер нисмо прихватили споразум из Рамбујеа. Требало је да будемо реални и да прихватимо понуду моћника и тиме избегнемо узалудне људске жртве и страшна разарања. О каквој понуди се ради, довољно је подсетити само на један члан (8 анекса Б) тога споразума: „Особље НАТО-а, са возилима, бродовима, авионима и опремом, имаће право слободног и безусловног кретања по читавој територији СР Југославије, њеним ваздушним простором и територијалним водама, имаће право на постављање кампова и касарни, право на коришћење свих подручја или услуга потребних за подршку, обучавање или операције. Особље НАТО-а ће уживати имунитет од сваког облика хапшења, истраге и притварања коме би приступили органи СР Југославије, а грешком ухапшени или притворени припадници НАТО-а морају одмах бити предати надлежним телима НАТО-а.“
Отпор НАТО агресији пружили смо због – одбране отаџбине, части и достојанства народа, што је наш дуг према прецима, али и обавеза пред потомцима. А овај догађај, који је веома важан у нашој вишевековној бурној историји, означиће и тачку прелома и имати велике последице на односе у свету. После пада Берлинског зида наступила је ера униполарности у којој су САД биле неоспорни хегемон у свету. Агресијом на нашу земљу, без одлуке Савета безбедности УН и кршећи међународно право, САД су желеле да покажу да могу да чине што хоће на било ком делу земаљске кугле, те да потенцијалним ривалима (пре свега, Русији и Кини) демонстрирају где им је место у новом светском поретку. Подсетимо се да је током авионског лета у званичну посету САД, премијера Русије Јевгенија Примакова потпредседник САД телефоном обавестио да почиње бомбардовање наше земље. Пошто нису успела убеђивања Примакова да се од тога одустане, руски премијер је над Атлантиком одлучио да се његов авион врати за Москву. У Београду је НАТО пред поноћ 7. 5. 1999. бомбардовао Амбасаду НР Кине у којој су погинула три кинеска држављанина и више њих рањено. Управо је ова НАТО агресија отрежњујуће деловала на Русију и Кину, те је њихово војно (Русије) и економско (Кине) снажење допринело стварању мултиполарног света.
НАТО агресија из 1999. године додатно је учврстила наш културни образац, а сада исте оне земље које су ту агресију извршиле од Србије траже да се добровољно одрекне Косова и Метохије. Без обзира на јачину притисака којима је изложена, власт у Србији мора бити свесна да на то не може пристати (не само због себе самих него и због дуга према прецима, али и обавезе пред потомцима) јер би српски народ то доживео као огромну националну неправду. Како у таквим ситуацијама реагује српски народ, могли смо да сазнамо и од Јована Цвијића кога сам претходно цитирао.

Аутор је редовни професор универзитета у пензији

Крај у следећем броју

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *