Како је историјско право враћено на „кров света“

ПЕЧАТ У РИГИ НА СВЕТСКОЈ КОНВЕНЦИЈИ ПОДРШКЕ ДАЛАЈ-ЛАМИ

„Кинеско-тибетански конфликт морамо посматрати као нерешени међународни сукоб који изазива легитимну међународну забринутост, као конфликт узрокован незаконитом анексијом Тибета и који захтева хитну пажњу и решавање“, поручио је др Мајкл ван Валт ван Праг, саветник далај-ламе

У Риги, главном граду Летоније, прошле недеље је одржана Седма светска конвенција парламентараца који подржавају далај-ламу и Централну администрацију Тибета у егзилу, у званичној организацији Међународне мреже парламентараца за Тибет, Скупштине Тибета у егзилу и Парламентарне групе за подршку Тибету која делује у летонској скупштини. Скуп је окупио садашње и бивше посланике, те утицајне људе из девет земаља: домаћина Летоније, САД, Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, Велике Британије, Француске, Румуније и Италије.

Да Рига није насумице одабрана за домаћина овог скупа, видело се већ првог дана, током обраћања Холанђанина, др Мајкла ван Валт ван Прага, иначе саветника далај-ламе, председника организације Kreddha и експерта за међународно право и односе. Он је том приликом саопштио да је СССР окупирао Летонију, Естонију и Литванију и да, будући да се, по њему, радило о озбиљном кршењу међународног права, ниједна држава није требало да призна суверенитет СССР-а над поменуте три земље.

По Ван Прагу, три чињенице су током пола века совјетске, како он каже, окупације биле важне: прибалтичке републике истрајале су у противљењу совјетској контроли; правно нису престале да постоје и нису пренеле суверенитет на СССР зато што само слободно изражен пристанак народа то може да учини; довољан број влада, парламената и представника цивилног друштва стао је уз прибалтичке републике у време када је то било потребно, суочени са огромном снагом СССР-а.
[restrict]

ПОЗАДИНСКА ПОДРШКА Данас је, тврди Ван Праг, слична ситуација с Тибетом: „Кина је незаконито окупирала и припојила Тибет без историјског права да то учини.“

Пратећи рад ове конференције, лако је било утврдити да скуп из позадине подржавају амерички Конгрес и америчка Национална задужбина за демократију (НЕД). Међу главним излагачима на конвенцији били су Џонатан Н. Стиверс и Карл Гершман.

Стиверс је један од директора Извршне комисије за Кину америчког Конгреса, некада ангажован у азијском одељењу УСАИД-а. Био је један од водећих људи азијског одељења ове организације. Располагао је буџетом од 1,8 милијарди долара и мрежом од око 1.200 професионалаца у 32 земље јужне, централне и источне Азије, као и острва у Тихом океану.

Гершман је, за оне који прате међународну политику и односе, добро познати дугогодишњи председник НЕД-а и бивши амерички представник у Комитету за људска права УН у време прве администрације Роналда Регана.

Кључне смернице за Акциони план и Декларацију, усвојене на крају конвенције, дао је др Ван Праг.

ОД ЉУДСКИХ ПРАВА КА ИСТОРИЈСКОМ ПРАВУ Конвенција у Риги уследила је у занимљивом, такорећи историјском тренутку. Годину пре њеног почетка далај-лама је током предавања у Њу Делхију јавно саопштио да Тибет може да остане део НР Кине ако званични Пекинг пристане на културну аутономију.

„Посматрано историјски и културно, Тибет је био независан. Кина је преузела контролу над Тибетом у ономе што они називају мирним ослобођењем. Све док устав Кине препознаје нашу културу и посебну историју Тибетанског аутономног региона, можемо остати део Кине“, рекао је далај-лама који се учесницима конвенције обратио посредством скајпа.

Општепознати став званичног Пекинга је да далај-лама мора јавно да саопшти да је Тибет део Кине, што се делимично догодило, или што је макар јасно наговештено представљањем његове нове политике назване „средњи пут“. Када би Пекинг прихватио садашњи далај-ламин став о Тибету унутар Кине, с јасно дефинисаном културном аутономијом, историјски контекст прибалтичких република био би кључан за даље тумачење Тибета и његовог уставно-правног положаја у западним интелектуалним и политичким круговима.

Далај-лама, премда у значајном делу међународне заједнице прихваћен као неспорни ауторитет, није, наиме, власан да утврди и коначно аминује уставно-правни положај Тибета. Ту на сцену ступа Ван Прагова теза по којој коначну реч у погледу суверенитета може да пружи само слободно изражена воља народа. Следећи ту доктрину, културна аутономија Тибета у оквиру НР Кине постала би, заправо, само прелазно решење до неке следеће историјске етапе или епохе када би Тибетанци, у нечијој организацији, дали коначну реч. Ван Праг, међутим, није образложио свој став у контексту чињенице да изворни Тибетанци, којих је мање од осам милиона, данас чине тек 40 до 45 одсто становништва Тибета.

Ван Праг је опширан елаборат, представљен учесницима конвенције, посветио тези да Тибет пре анексије 1950. године никада није био у саставу Кине. У елаборату на педесетак страница, у коауторству с Миеком Болтјесом, такође експертом организације Kreddha, опонира кинеским научницима који тврде да су државне и административно-правне везе Тибета с Кином и те како постојале, нарочито од средине 13. века када је Тибет укључен у државно-правну формацију под династијом Јуен и касније, у време епоха династија Минг и Ћинг. Документом који су потписали Ван Праг и Болтјес, принцип примене историјског права враћен је на „кров света“ и стављен у епицентар западних напора да се статус Тибета промени. Судећи по студији саветника далај-ламе, извесно је да у темељном приступу питању Тибета историјско право почиње да замењује доктрину кршења људских права.

Прихватањем предоченог решења, Пекинг би, судећи према платформи организације Међународна кампања за Тибет, чији је материјал такође представљен учесницима као смерница за усвајање коначних докумената, требало истовремено да пристане и на отварање Тибета за стране новинаре, политичаре и активисте „цивилног“ сектора.

У децембру прошле године у САД је усвојен закон о реципроцитету када је у питању приступ Тибету (RATA – Reciprocal Access to Tibet Act) који предвиђа приступ Тибету за америчке званичнике и мере против кинеских званичника који ускрате приступ америчким држављанима.

Стратегија Европске уније из 2016. године такође предвиђа реципроцитет у односима с Кином о питању приступа Тибету.

У политичким смерницама, заснованим на овде поменутим тезама о неизраженој народној вољи на тему суверенитета и властитог виђења историјског права, Ван Праг препоручује корекцију и активно оспоравање кинеске интерпретације историје.

„Кинеско-тибетански конфликт морамо посматрати као нерешен међународни сукоб у оквиру легитимне међународне забринутости, као конфликт узрокован незаконитом анексијом Тибета и који захтева хитну пажњу и решавање“, поручио је Ван Праг, додајући да еуфемизми као што су „питање Тибета“ не одражавају природу конфликта. Сви остали симптоми конфликта, како их је Ван Праг назвао, попут кршења људских права, културне депривације, асимилације, разарања животне средине и њене деградације, морају се, по њему, посматрати у предоченом оквиру. Ван Праг је поручио да се не сме изгубити из вида порекло приступа „средњег пута“ који представља напор да се реши конфликт проузрокован инвазијом и анексијом Тибета. „Морамо активно лобирати унутар наших влада да престану са саопштењима у којима Тибет препознају као део Кине“, написао је Ван Праг, додајући да је то на први поглед у супротности са чињеницом да далај-лама и његова администрација данас више не траже независност, већ аутономију унутар Кине, али да ипак није тако. Оваквим приступом, рекао је Ван Праг, циљају се тврдње званичног Пекинга у вези с тумачењем историје.

У својим препорукама за спровођење ове политике, Ван Праг даље каже да парламентарци који подржавају далај-ламу и његову администрацију у егзилу своје владе треба да убеде да сусрети с Тибетанцима у егзилу нису у супротности с међународним правом. „Централна тибетанска администрација је наследник бивше владе Тибета у Ласи. Упркос томе што деценијама функционише у егзилу, она је и даље легитимна влада Тибета и тибетанског народа“, тврди Ван Праг.

Значајна пажња током конвенције у Риги посвећена је и заштити животне средине на Тибету. Кроз излагање Темпе Гјалцена, првог човека одељења за заштиту животне средине и развој при Централној администрацији Тибета у егзилу, учесници су обавештени о наводним злоупотребама природних, рудних, али и духовних богатстава Тибета, нарочито о питању рудне експлоатације светих планина, што је посредан али јасан корак ка јачању интернационализације питања Тибета.

СТРАТЕШКИ ЗНАЧАЈ ТИБЕТА Не треба заборавити да Кина без Тибета, односно Ћингхај-тибетанске висоравни, није глобална сила. Онај ко контролише „кров света“ као на длану има стратегијски важан коридор Хеси, Сечуан и све источне кинеске провинције, али и потпуну контролу над осталим копненим везама унутрашњег дела Кине са централном Азијом. Стога је јасно да се Кина, нарочито не у напону привредне експанзије и државне снаге, Тибета неће одрећи, ако га се већ није одрекла почетком 20. века, када је била слаба и када је британска империја, напуштајући Тибет, званично признала ту област за део кинеске територије.

У „Печату“ смо већ писали о томе да је Кина пуну власт над Тибетом успоставила 1751. године, након серије победа над степским народима. Кина под династијом Ћинг је с доста уважавања управљала Тибетом, препуштајући му врло широку аутономију. Све време историјског периода у 19. веку, познатог као Велика игра, Велика Британија је покушавала да оствари утицај на Тибету, хронично страхујући од руског продора у јужну Азију и изласка на тропска мора.

Британска војска, стога, 1904. године улази на Тибет и окупира Ласу. Тибет постаје накратко британски протекторат, а две године касније, споразумом у Пекингу од 27. априла 1906. године, Велика Британија и званично признаје Тибет као део Кине. Иако је Лондон одмах потом окренуо ћурак, Тибет је до данас остао део кинеске државе.

Имајући све ово у виду, лако је погодити зашто је далај-лама одустао од захтева да Тибет буде независна држава, промовишући „средњи пут“ и истичући чак да је кинески економски напредак добар и за Тибетанце. Његови саветници су на конвенцији у Риги само дефинисали оквир те политике, покушавајући да је усмере ка даљим политичким токовима историје, и те како уважавајући реалност.              

[/restrict] 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *