Излог књиге

Владимир Кецмановић
ФЕЛИКС
„Лагуна“, Београд, 2018

Особен Кецмановићев стил, начин тематизовања односа главних јунака, мајсторско и ненаметљиво осликавање данашњих прилика и судбина ликова нашег поднебља прибављају овом роману високо место у српској књижевности на почетку 21. века. Писан у маниру трилера, напет од почетка до краја, Феликс је истовремено варирање библијског мотива сукоба оца и сина, који је у свакој култури и свим временима исти, а који се испољава увек на различит начин.
Према речима Бојана Босиљчића, кроз покушај дијалога са оцем који га је деценијама раније напустио, изгубљени син ће, у тој јединој ноћи њиховог живота коју ће провести заједно, у ствари извести пред нама једну велику потрагу за смислом. Кецмановићев роман о Феликсу оцу и Феликсу сину писан је стилом који не оставља даха читаоцу.
Дарко Бајић каже да роман Феликс има много шири контекст од приче о два лика који лажима и обманама долазе до својих циљева. Тај контекст говори о целом свету, овом у којем живимо. Свету у којем је све постало релативно, и истина и лаж. У таквом свету оваква два антихероја постају романтични јунаци који више воле да варају него да буду преварени. А њихове ситне преваре можда су заправо побуна против система. Без обзира на то да ли смо овде или на неком другом крају света.
„Испитивањем правила приповедања на једноставан и лако разумљив начин, Феликс отвара прозор просечном читаоцу ка темељним законитостима прозне књижевности. То није само најбољи него и најзабавнији српски роман у години кад је објављен, а забавност уметничког дела је код нас потцењен и презрен, заборављен квалитет“, пише Весна Тријић.

Меша Селимовић
СЈЕЋАЊА
„Вулкан издаваштво“, Београд, 2018

Меша Селимовић је на страницама ове књиге забележио све појединости које су обележиле његов живот, а које су остале урезане дубоко у њему као неизбрисиви трагови једног детињства, завичаја, ратних година, књижевног стваралаштва и великих пријатељстава. Иако о минулим годинама приповеда са одређене временске дистанце, он успева да их дочара тако живописно – као да сада искрсавају пред његовим и нашим очима. Када читалац дође до последње странице ове књиге, схватиће да је у борби човека с пролазношћу победник човек – све док живе његова сећања.
„Прва моја сјећања везана су за родну кућу, мада је то чудно, јер сам био сувише мали да бих могао нешто запамтити. Па ипак ми у сјећању нејасно стоји широк тријем и дрвено степениште што води на спрат, памтим бунар у дворишту и воћњак иза куће. Али нисам сигуран у своје сјећање, можда сам све измислио или у себи накнадно доградио пребацујући будуће виђене слике у раније вријеме. Али се потпуно сјећам великог пауновог пера што га носи мој брат из старе куће у нову, док ја, трогодишњак, носим мајчину посудицу за подвлачење сурме (црнило за обрве). Ако ми је и ово сјећање брат сугерирао својим причањем, онда је чудно што је тако живо, пластично, богато детаљима, убједљиво по моме присуству. Или су та рана сјећања сложена, ванвременска, састављена од многих сјећања, својих и туђих, структурирана у вишеслојну творевину која дјелује увјерљиво богатством стварно доживљених детаља, мада не свих у једном тренутку“, пише, између осталог, у Сјећањима Селимовић.

Џон Берџер
ПОРТРЕТИ
„Службени гласник“, Београд, 2019

Нова књига Џона Берџера садржи 74 есеја о различитим уметницима (које је сакупио и уредио Том Овертон), али и песме, изводе из романа и писама, те разговоре. Берџер почиње анализом цртежа из пећине Шове (30.000 година пре н. е.), а завршава есејом о савременој палестинској уметници Ранди Мдах, рођеној 1983. године. У продорној и јединственој прози, Берџер представља потпуно нове начине размишљања о уметницима који су канонизовани, од Рембранта до Хенрија Мура, од Џексона Полока до Пикаса и наглашава суштинску везу између политике, уметности и ширег контекста истраживања културе. Резултат је чудесна шетња кроз многе векове визуелне културе једног од најистакнутијих критичких гласова савременог света. „Често мислим“, рекао је Берџер 1984. у једном интервјуу, „да чак и када сам писао о уметности, то је заиста био начин за причање прича.“ Према речима Арундати Рој, Џон Берџер нас учи како да мислимо, како да осећамо, како да гледамо на ствари док не откријемо оно што смо мислили да није тамо. Али изнад свега он нас учи како да волимо суочавање с невољама. У овом изванредном делу, Џон Берџер започиње процес поновног откривања и оживљавања историје кроз визуелне наративе. Берџерова способност приповедања оштра је и интригантна. Он је један од највећих писаца нашег доба.