Има ли Обилића

Зашто је референдум најважнија реч коју је у Скупштини Србије изговорио председник Србије Александар Вучић, и шта је Приштина желела да постигне новим упадом својих специјалаца на север Космета?

Kао да су већ у уторак пожелели да потврде оно што је у понедељак (про)рекао председник Србије Александар Вучић, јер акција коју су приштинске власти – уз подразумевајуће менторство свих који их и иначе охрабрују на сваки потез ако је он усмерен против Срба – извеле у уторак могла је да буде изведена и било којег другог дана, уз то и на било који други, то јест мирнији начин. А не уз пуцање, шок-бомбе и оклопна возила, и то само десетак сати након што је, у Скупштини Србије на седници посвећеној Косову и Метохији, Вучић рекао: „Замрзнути конфликт не може да постоји као наше решење, Албанци га неће. Албанци га неће и зато показују све већу нервозу из дана у дан. И зато је питање тренутка када ће напасти Србе. То вам овде говорим, на овом најважнијем месту, у овом најважнијем тренутку, питање је дана и месеца када ће напасти Србе јер они то не могу да поднесу више.“

УПАД НА СЕВЕР Да ли је брутална сила употребљена у уторак ујутру, и то усред споменуте седнице српске скупштине, требало да буде овера свих оних тврдњи, од Београда преко западних престоница до Приштине, да замрзавање конфликта не долази у обзир зато што једину алтернативу одржавању статуса кво, тобоже, представљају сукоби и, недајбоже, рат? Као да рат може да се догоди сам од себе, а не зато што га неко прижељкује и изазива… При чему се макар подједнако веродостојном чини и обрнута теза, да се рат призива, и да нам се ратом прети, управо да би се створио утисак да нам је капитулација једино преостало решење.
Елем, нови упад приштинских специјалаца на север наше јужне покрајине – уз хапшење преко 20 особа, неколико повређених и пропратно уништавање имовине зато што им се тако може – извршен је под изговором борбе против корупције и организованог криминала, у који (изговор) иначе може да поверује само онај ко је у стању да у Рамушу Харадинају или Хашиму Тачију препозна искрене борце против организованог криминала и заштитнике људских права приде.
Тако да – да, била је ово демонстрација силе, можда успут и начин да се тестира српски одговор; српске снаге безбедности подигле су сада борбену готовост, али то су учиниле и 4. августа 2018. године, и 28. априла 2017. на пример, и после овог, најновијег упада разбојника маскираних у приштинске полицајце, тешко је одупрети се тегобном утиску да је север Космета, данас, кудикамо до знатно мање отпоран на овакве потезе него што је био раније.
Ово, наравно, ни у ком случају не значи да је одговор Србије – званичне Србије и њених оружаних снага, да прецизирамо – у уторак требало да буде ишта жешћи; на крају крајева, да је био, то нас не би увело само у сукоб с Тачијевим и Харадинајевим разбојницима, с њима бисмо лако, већ и са НАТО-ом, а то је сценарио који не може да подржи нико разуман. Излаз из ове, готово немогуће дилеме као у оној народној причи о тамном вилајету – у којој ћемо се кајати и ако реагујемо и ако не реагујемо – могао би да се налази у сазнању да је преко потребно, неопходно заправо, ојачати неформалне, унутрашње, такорећи герилске механизме отпора на самом северу Космета. Због којих ће морати двапут да размисле пре него што одлуче да поново тамо навале.

БЕЗВРЕДНЕ НАТО ГАРАНЦИЈЕ А кад већ споменусмо НАТО, још један и те како важан, премда не и оригиналан закључак. Њихове гаранције – конкретно, „усмене гаранције да парамилитарне приштинске формације неће имати право уласка на север КиМ, уколико за то немају одобрење и КФОР и српских представника“, како стоји у извештају Канцеларије за КиМ који је припремљен за потребе текућег скупштинског заседања – можемо слободно да окачимо мачку о реп.
И поврх тога, и реакција КФОР-а – „Ми се не мешамо у акције полиције“, рекао је портпарол КФОР-а Винченцо Грасо – и Европске уније – „Придржавање владавине права (…) је оно за шта се ЕУ снажно залаже. Полицијске операције морају да донесу поверење у закон у свим заједницама. Оне морају да јачају, а не да слабе напоре у циљу нормализације“, изјавила је портпаролка Европске комисије Маја Коцијанчић – све ово уз речито ћутање приштинских изасланстава Сједињених Држава и Велике Британије, јасно показују да они маскирани разбојници на север Космета нису упали против сагласности њихових уобичајених патрона.
Ово тим пре што је и Александар Вучић у Скупштини подсетио да је обавестио међународну заједницу „још 17. маја ове године да албанске снаге припремају хапшење више десетина лица на северу Косова и Метохије, под изговором борбе против организованог криминала и корупције“. Џаба их је обавештавао и тим обавештењем покушавао да их натера да спрече акцију. Нису је спречили зато што су и сами у њој учествовали. И то, наравно, не из жеље да се обрачунају с организованим криминалом, јер да те жеље има, и Харадинај и Тачи били би тамо где им је и место.

ПО СВАКУ ЦЕНУ И НА СВАКИ НАЧИН А сасвим је јасно и зашто су то учинили; Вучићевим речима, због „одлучности Запада да Срби прихвате и признају албанску независност на Косову у потпуности. Дакле, западне силе које су прихватиле независност Косова апсолутно су одлучне да то истерају до краја, по сваку цену и на сваки начин“.
Акција изведена овог уторка требало је да покаже да свака цена и сваки начин подразумевају и употребу прекомерне силе према преосталим косметским Србима, ово уз имплицитну претњу репризе погрома од 17. марта 2004. и пропратно веровање да се Србија неће усудити да интервенише како би Србе заштитила. Размотримо закратко овај, најцрњи сценарио, тако што ћемо упитати: да ли ће, ако би Космет још више етнички очистили од Срба, косметски Албанци били ишта ближи свом главном циљу? А то је улазак у Уједињене нације који би озаконио њихову самопроглашену независност. Не само да не би него би им, штавише, нови погром из руку избио један од ретких јаких преговарачких адута; речником који они боље разумеју, остали би без талаца у виду косметских Срба, и чиме би нас онда уцењивали? Хоћемо да кажемо да је претња погромом далеко делотворнија од самог погрома, а то, парадоксално наизглед, поприлично увећава могућност да тако црног сценарија ипак неће бити. Што би нашу позицију ипак морало да релаксира у извесној мери.

НОРМАЛИЗАЦИЈА И РАЗГРАНИЧЕЊЕ Тек, рекао је Скупштини Србије Александар Вучић, пред нама су, угрубо, две могућности од којих једна, „тај замрзнути конфликт, не значи ништа, Албанци могу да га одмрзну у сваком тренутку“. А друга могућност је „нормализација односа Срба и Албанаца, између Београда и Приштине“, које „може бити само у два случаја. Под један, како га доживљава свет, међународна заједница и Албанци“, „постизање споразума у којем је Косово целовита територија, независна држава“, док је друга варијанта нормализације, „коју смо ми испустили“, „нека врста разграничења, да спасемо здраво ткиво на Косову и Метохији, да сачувамо наш народ од даљег прогона…“.
„Ми смо данас буквално у ужасно тешкој позицији, а при томе желим само да вам кажем да ни најмање нисам дефетиста“, поручио је Вучић у уторак, ваљда у покушају да умири – колико је у томе успео, друго је питање – све који су у његовим речима претходног дана препознали забрињавајуће знаке дефетизма и злослутне предзнаке попуштања на питању на коме се, ван уставних оквира суштинске аутономије, једноставно, попустити не сме: „У шта верујемо, у лаж или у истину? Без тог одговора нећемо на крају знати ни за шта смо тачно способни, колико можемо. Где су границе и наше земље и наших снова, баш као и наше стварности? Ко су нам пријатељи и да ли имамо право на непријатељство са онима од којих у великој мери зависи наша будућност? Да ли смо себи пријатељи ако одбијамо да се суочимо са истином? Његош је још рекао, самообмана је убитачна и за људе и за народе. Да ли смо ми у Србији свесни тога? Време је да отворено изаберемо између слатке лажи и горке истине.“

РЕФЕРЕНДУМСКО ПИТАЊЕ Све у свему, ако смо добро разумели Александра Вучића, пред Србијом је тренутно само понуда да призна независност целовитог Косова и Метохије коју он није спреман да прихвати, што је наравно добро и морало би да добије подршку целокупне наше јавности (изузев Чедомира Јовановића), али, и то је оно што није добро, ако бисмо добили некакву понуду која би могла да се прогласи за компромис, Вучић наговештава да би је прихватио јер „договор и компромис су победа. Не будемо ли на њих пристали, изгубићемо све“.
Пре свега, последња тврдња није тачна, јер све можемо да изгубимо само ако пристанемо, а не ако не пристанемо; оно што су без нашег пристанка могли да нам ураде већ су нам урадили, и даљи наставак процеса само од нас зависи, зато овај процес и постоји. Другим речима, не може пуким протоком времена Косово више да постане држава него што је данас.
Но важније од тога: као што је прво понуђено решење, признање целог Космета као независне државе, очигледно неуставно, једнако је неуставна и некаква компромисна варијанта која би подразумевала признање независности било ког дела Косова и Метохије.
И то признаје и Вучић кад каже: „Уколико га (договора) случајно буде, а скептик сам о том питању, доћи ћемо и пред парламент и пред народ и грађане Србије да се о томе изјасне.“ Да је, наиме, овај случајни договор иоле уклопив у уставом прописану одредбу о суштинској аутономији Косова и Метохије, за оваквим изјашњавањем уопште не би било потребе.
При томе овде чак и није реч само о Уставу Србије, па ни само о Косову и Метохији чији се значај за овај народ не може сабити ни у какав устав, већ и о учествовању у стварању „Велике Албаније“ приде. Јер, поручио је поново ових дана Хашим Тачи, „заједно ћемо живети у блиској будућности у једној заједничкој држави Косово–Албанија“, и јасно је да Србија то не може да спречи, али може нешто друго, уосталом, сасвим довољно у овом историјском тренутку – евентуално уједињење (било ког дела) Косова и Албаније остаће трајно нелегално ако Србија на то не пристане. Баш као што ни Косово не може да постане држава ако се Србија с тим не сагласи.
Хоће ли се Србија сагласити? Александар Вучић најављује јој да ће добити прилику да то (не) учини, и макар му на овом јавном обећању треба јавно честитати: „За разлику од неких других земаља и чланица ЕУ и нечланица ЕУ, код нас ће одлука народа бити обавезујућа, а не – референдум није прошао, али кога брига за референдум ако одлуче политичке елите. Код нас ће бити онако како народ одлучи и онако како народ буде рекао. Питаћемо народ и народ ће казати свој став.“
И још је додао: „Наслушао сам се за најбоље Србе да су били издајници, од Косова поља или у предвечерје Косовске битке па до дана данашњег, а то су нам увек саопштавали најгори Срби и најтеже епитете користили, најтеже увреде изговарали, а да никада нису ни сагледали шта ко ради, ни шта су нечији резултати. Зато сам ја увек тражио да се погледају резултати и да се види шта је то што остаје иза нас.“ И: „Поставио бих питање за све њих – да ли постоји тај јунак, тај Обилић, тај осветник Косова данас који ће једним чином и тако лако како они причају вратити под наше окриље свету земљу Косово?“
Заправо, одговор на ово питање је потврдан, све и ако се од данашњег Обилића не очекује да под наше окриље сад врати Косово и Метохију, него само да ту свету земљу занавек не отуђи. Име тог Обилића, кога спомиње Александар Вучић, може да буде управо Александар Вучић. Све што треба да уради јесте оно што је већ урадио 2013. године када, о томе је сам говорио, није дозволио улазак самозваног Косова у Уједињене нације. И сада нам је само потребан континуитет тог не.
А у супротном, па, не преостаје нам ништа друго него да сви заједно, на референдуму, будемо Обилићи с оловком у руци…

6 коментара

  1. Genijalno Vrziću, to za gerilske mehanizme na severu… Učiti od Izraela, ili – satraće nas ološ… Da, ološ… Sa svih strana… I, samo ako Rusi ‘oće – napraviti u Nišu bazu veću od Bondstila… Mozda si i to napisao, sa’ ću da čitam dalje…

  2. Veoma postovani i cenjeni gospodine Vrzicu, Vasi tekstovi uvek su odlicni i naravno da svi treba da budemo Obilici, ukoliko do referenduma dodje! Ja se, medjutim, pitam – sta ce nam, uopste, referendum o Kosovu i Metohiji? Pa, imamo nas Ustav, imamo i Rezoluciju SB UN 1244 i to su crvene linije od kojim ne smemo da odstupimo. Referendumsko pitanje moze da bude velika podvala narodu i – sta onda???

  3. Šta će nam referendum?da ponovo na prevaru uvučemo narod u rat.

  4. Все верно пишет автор! Согласен . Мы Русские тоже переживаем за вас, и всегда поддержим! Удачи вам!

  5. Небојша

    Био сам један од оних који нису олако посезали за етикетом издајника према актуелном режиму, трудећи се да разумем и осећам више од пуке љутње. На том трагу, искрено рекао бих, стајао је и још увек стоји аутор текста. Не могу да порекнем многе закључке које је изнео, па ни истрајност у искрености и доброј намери, али све у свему, бојим се да нас је наше “размевање” према власти (како због околности, тако и због опонената који су често гори) довело до оваквих бескрвних и песимистичких закључака.
    Вучић не може да буде Обилић, јер он више верује у Бранковића. То није епски наратив, већ суштина његовог вјерују – то је ултимативни прагматизам и тзв. реал-политика, обезглављена од оне кључне компоненте нашег идентитета – православне вере. То је Вучић и он је то одавно изабрао да буде. То су и његови апологети (барем неки од њих). Они углавном верују да је “друга страна улице” у односу на фамозни 27. март 1941, права страна. Невоља је у томе што нема чистих решења у историји и то што су једна показала слабости, не значи да супротна не би исто. Зато се орјентири морају тражити у дубинском расуђивању, које је код нас, милошћу Божијом, увек било ослоњено на више од реалности. И то нам је у коду идентитета. Косово се најпре мери тим надреалним расуђивањем, па потом прагматичним. И тако се постаје Обилић, што је синоним за истинског хришћанина. А Вучић је Бранковић – прагматичар.
    Зато је референдум израз бранковићевштине и смртан пресуда Србији, без обзира на исход. Неко је већ написао једном – Замислите тај дан после, у коме је тесну превагу однео један од одговора. Како бисмо се гледали ми гласачи? Ко је био за шта?
    Само Бранковић може тако да сагледава решење проблема, а ми и сами обездуховљени да на том решењу гајимо наде. Рата ће бити и боље да се припремио за њега. Најпре духовно, не размишљајући о томе с ким ћемо ратовати.
    Јер ако будемо толико рпагматични да избегнемо тај рат, ратоваћемо између себе и то после референдума.

  6. Obratite paznju, dragi citaoci Pecata, na cinjenicu da je nas aktuelni Vodja, poslednjih dana, u nekoliko obracanja javnosti, kao usput, podsetio da je briselski sporazum potpisao Ivica Dacic! Perfidno, podlo, Vucic je poceo da pere ruke od svoje pogresne politike oko Kosova i Metohije, kao da mi ne znamo da je Dacic potpisao u Briselu po nalogu istog tog Vucica! Ko zna sta nas sve jos ceka?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *