Почетна / Србија / Хвала Богу

Хвала Богу

Како ће став Сабора Српске православне цркве о Косову и Метохији утицати на финализацију настојања да Србија пристане на отмицу своје јужне покрајине

Ако је и било икакве сумње – а стрепње је свакако било и због значаја и због свих пропратних аспеката питања о коме се расправљало – и сумња и стрепња нестали су брзином којом су се и створили, додајући овом сложеном мозаику, сачињеном од јасне српске прошлости, замршене садашњости и неизвесне будућности, коцкицу тежине какву иначе и мора да има реч Српске православне цркве, нарочито кад говори о Косову и Метохији.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

2 коментара

  1. unutrašnji dijalog

    Otkloniti blokadu

    Kako će stav Sabora Srpske pravoslavne crkve o Kosovu i Metohiji uticati na finalizaciju nastojanja da Srbija pristane na otmicu svoje južne pokrajine? Objektivno političko tumačenje treba da glasi – „… KiM (naša južna pokrajina), sada Kosovo, se otima i predaje Šiptarima-Albancima Briselskim sporazumom“. Radi se o Briselskom sporazumu kao izdajničkom aktu kojim se odredjuje STATUS: Kosovo Albanska muslimanska država (u sporazumu nigde nema da se spominje reč „Srbija“ ili „Srpska pokrajina“.

    STAV SPC o Kosovu ima ozbiljnih nedostataka (voleo bih da nije tako): Nije blagovremeno, u startu 2013 god, istican, imao promenljiv karakter od vrha-patrijarha u smislu podrške problematične aktuelne politike o Kosovu, stiže politički iznudjen (u tajnim razgovorima) od predsednika Vučića pred svršen čin. Cilj je očigledan: Da se odgovornost za predaju teritorije KiM prebaci na celu Srbiju i SPC, kroz različite forme nametanja: kao što je Unutrašnji dijalog pred svršen čin, spoljni faktor velikih sila-Amerike-EU… NE, oni ne otimaju…:
    ZAŠTO SU Vučić i Dačić u startu 2013 god prihvatili i potpisali veleizdajnički Briselski sporazum – predaju teritorije!?

    PROBLEM JE U NACIONAALNOM I VERSKOM NEJEDINSTVU Srpskog naroda – odvojenost crkve od države, zabranjeno političko delovanje crkve. To je u redu generalno – da sve verske Zajednice. i islamske-džamije se pridržavaju toga. U praksi se to dijametralno ne poštuje-zloupotrebljava, primer separatistička ideologija i etničko čišćenje Srba na KiM (i Makedonaca Z. Makedonija). Naravno to se ne radi zvanično, nego praktično na terenu. Na primer, u Titovo vreme je CRKVA totalno pasivizirana i odvojena da se ne meša u državnu politiku. Srpska crkva je u to vreme imala možda 20-30% javni religijski uticaj na srpski narod (tajno možda više). Za razliku od islamske zajednice-džamija na Kosovu i Metohiji koje su imale slobodniji-neometaniji religijski i islamski ideološki uticaj na šiptarski-albanski narod: Sećate se 60-tih god ideoligije Envera Hodže iz Albanije: „… najmanje petoro dece u albanskim-šiptarskim porodicama – i na Kosovu, ko ima manje taj je neprijatelj albanaca i Kosova (ista politika i u Z. Makedoniji), pored toga i razni zulumi i iseljavanje pravoslavaca (Kosovo, Z. Makedonija). NIJE TO SLUČAJNO… teroristi, grupe siledžija i bandita, – to je SEPARATISTIČKO DELOVANJE – IDEOLOGIJA.

    U TOM SMISLU, U SMISLU višedecenijskog namernog ili pasivnog političkog slepila – krajnje je vreme da se omogući nezvanično POLITIČKO DELOVANJE I JEDINSTVO SPC u smislu odbrane srpskih nacionalnih interesa, identiteta i integriteta-suvereniteta Srbije??? Nastavak…




    1



    0
  2. Srboljub (unutrašnji dijalog)

    (nastavak)

    Srpska pravoslavna crkva pored duhovnog, verskog i tradicionalnog karaktera – mora i na političkoj osnovi, ramnopravno-zajednički sa državom – da brani nacionalne interese, stvara nacionalno i versko jedinstvo srpskog naroda i države. To pravo joj je oduzeto iz ideoloških razloga prošlog komunističkog sistema, a posledice su ogromne: nacionalno i versko nejedinstvo Srba, ugrožen teritorijalni integritet, dugodecenijska bela kuga. Paradoksalno je da se danas došlo do situacije da jedan čovek – predsednik Srbije koji nije živeo na Kosovu i Metohiji, niti je rodjen u Srbiji – je preuzeo sve poluge vlasti i odličuje o sudbini Srba i teritorije KiM, a Srpska pravoslavna crkva koja je uz svoj narod i ima ogroman uticaj na verskoj osnovi – nema uopšte uticaja na političkoj osnovi.
    ZA RAZLIKU od SPC, na primer, džamije su na Kosovu imale neometan, stopostotni uticaj na na Šiptarski narod u ideološkom smislu – stvaranja jedinstva, negovanja vere i podsticanja nataliteta (za ekspanzionističke ciljeve, albanizacije teritorije, velike Albanije). Na običan primer, mešovitim brakovima, albanke ne ulaze u mešovite brakove, muslimanska vera im zabranjuje (a Srbi i Makedonci imaju problema da zaštite svoje, trpe i gledaju prilično rasprostranjeno elo roblje. Da su Srbi i Makedonci znali da sačuvaju svoje… ne bi bilo ni iseljavanja nealbanaca. Albanski pokrajinski komunisti i pograjinski organi-institucije nisu branili opšte-nacionalno (političko) delovanje muslimanskih džamija, kao što su srpski komunisti branili isto delovanje SP Crkvi, u tome je problem. Na primer, ogroman broj iseljenih Srba, ili Makedonaca u Zapadnoj Makedoniji nisu mogli javno da iskažu probleme (nailazili na loš prijem) nego su bili prinudjeni da trpe ili se iseljavaju. Iz tih razloga, moglo je na primer, da se organizuje da jedan partijski. crkveni i policijski službenik jednom u šest meseci obidju svaku pravoslavnu porodicu – da je anketiraju po pitanju medjunacionalnh odnosa „da li imaju i kakve probleme imaju“, da se organizuje plan odbrane od destruktivnog delovaja, da ih ohrabre i uliju poverrenje u svoju državu. NIŠTA OD TOGA. (Na primer, moja porodica u ulici se zadnja – periferno – iselila, a da se država ponaša da problema nema ili su minorni, i da ih ignoriše? …




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *