Деца се не боје империја

Кад се Кајл Скот у апатинској основној школи суочио с децом која су му на његову подвалу рекла „Косово је Србија“, он није знао да је такав чин део српске историје. У званичној аустроугарској политици у БиХ „страх од деце“ био је чињеница која се крајње озбиљно узимала у обзир

Као занимљивост се кроз српско јавно мњење провукла вест да је Кајл Скот, објашњавајући основцима у Апатину да је из америчке државе Аризоне, која је три пута већа од Србије – као илустрацију показивао мапу Србије без Косова и Метохије. Америчка амбасада организује по српским школама пропагандну кампању и квиз „Географија САД и ја“ и награђује ученике по принципу – ко зна више о Америци. Кад већ плаћа, екселенција разуме да може и да нам црта Србију, не само у атласима евроатлантских организација него и у учионицама српских школа. Тако мисле и наши чиновници, који демократију схватају као диктат Империје. И нема те ситнине за коју се неће распродавати отаџбина.

(АРХЕ)ТИПСКА РЕАКЦИЈА Протестовао је један од 250 народних посланика, а министри и државни секретари, ни директорка школе нису рекли ни реч. Влада која живи у сенци пројекта који се нејасно зове „разграничење“ и нема неки однос према томе. Видеће већ. Устав им не може бити инспирација.
Али огласила су се деца: добром амбасадору, који се својевремено истицао проналаском како осиромашени уранијум уопште није опасан по здравље Срба, рекла су: Косово је Србија.
Ваљда су се деца сетила свог јунака с телевизије Милорада Чавића! „Најуспешнијег српског пливача свих времена“ који је 2008, кад је постао првак Европе на 50 метара делфин, изашао на победничко постоље у мајици с натписом „Косово је Србија“. Србин рођен у Калифорнији суспендован је на европрвенству, али је ушао у часни део историје свог народа. Многи ће на Косову пасти, Чавић је полетео у незаборав.
Или је ту децу понео стих из читанке: Данас нама кажу, деци овог века, / Да смо недостојни историје наше, / Да нас захватила западњачка река, / И да нам се душе опасности плаше. / Добра земљо моја, лажу! Ко те воли / Данас, тај те воли, јер зна да си мати (Милан Ракић, На Газиместану, 1907).
Или су само реаговали архетипски – као нормални потомци својих предака.

АУСТРИЈСКИ „СТРАХ ОД ДЕЦЕ“ Стране дипломате, кад долазе у Србију, обично читају роман На Дрини ћуприја. Од нобеловца Андрића се лепо могу обавестити о народу који ће бити њихов домаћин. Али не стаје све у једну књигу.
Да се човек који се зове Кајл Скот удубљивао у „проблем“, могао је наићи на немачком (он говори и тај језик) на појам Angst vor Kinder („страх од деце“). Милорад Екмечић је то обелоданио у вези са Сарајевским атентатом на Видовдан 28. јуна 1914. „Постојало је нешто далеко више од политичке завере“, констатује Екмечић, „то је било стање духа које су сви савременици лако примећивали. Одјелни предстојник у Земљској влади у Сарајеву барон Колас је једном саопштио да у званичној политици постоји страх од деце (Angst vor Kinder). Невини део друштва у хабзбуршким покрајинама је био прерано политизован, сматрао се унапред искљученим из живота.“
Екмечић је тај страх аустријске империје показивао и архивским подацима. У студији Стварање Југославије 1790–1918 наводи како је „на судском процесу тузланским омладинцима у августу 1914. саслушаван дванаестогодишњи дечак Славко Мичић, зато што је две године пре тога, видевши код свог колеге у клупи поштанску марку са царевим ликом, вршком џепног ножића кришом показао како би га требало пробости. Тада му је, дакле, било десет година. Још пре тога, 1908. су у Бањалуци новине откриле да је стрпан у истражни затвор дечак од четрнаест година, под оптужбом ’да је погрђивао цара’“. За „четири деценије владања (Аустроугарска империја) није била кадра да придобије већину народа“, објаснио је Екмечић. За вашингтонску империју данас то је још очигледније. Она успева да придобије само НВО-организоване фаланге.
Манифест отпора Аустроугарској младог света на почетку прошлог века могао је да стане у четири стиха: Ми знамо судбу и све што нас чека, / Но страх нам неће заледити груди, / Волови јарам трпе а не људи – / Бог је слободу дао за човјека (Алекса Шантић, 1907).
И данас, на почетку XXI века, то лепо стаје у стихове. Које је и Скот чуо. Стално питате ви мене шта ми значи Косово / Није вам јасно? Објаснићу вам поново: /Косово је семе из којег сам ја поник’о / Извор и корито из ког је народ потек’о / Кажу нам зли језици да Косово је пропало / Неверни и слаби кажу Косово је готово / А ја вам свима кажем само Косово је отето / Рушено и спаљено од душманина проклетог („Београдски синдикат“ и етно-група „Траг“ из Бањалуке, речју, сликом и музиком на јутјубу, 2018).

ВЕЧНИ СТИХ НЕТАЛЕНТОВАНОГ ПЕСНИКА Пре једног века је стих (као данас дигитална комуникација) био изнад свега, јер је, заиста, „сваки младобосанац желео да буде песник“, па и Гаврило Принцип „који није имао много талента за поезију, а тежио је да постане песник“. Према запису Владимира Дедијера у делу које је, и на енглеском било бестселер као Сарајево 1914, Гаврило је једном приликом пријатељима читао песму „о ружама које на дну мора цветају за вољену девојку“, али то није оцењено као добро, па је „Принцип покушао да понуди песме Иви Андрићу. Говорио му је о неким својим стиховима и Андрић му је рекао да их донесе. Принцип је обећао, али их није донео. Кад га је Иво Андрић питао зашто их не доноси, Принцип је одговорио да их је уништио“.
Ипак, судбина је хтела да „неталентовани песник“ крајем априла 1918. напише стих који ће имати више читалаца него сви талентовани песници из његове земље заједно. На зиду у мрачној ћелији у Терезину, у предсмртном часу, рука једног од најчувенијих сужања праведника у прошлом веку исписала је опело Царству с којим је отишло и једно доба: Наше ће сени ходати по Бечу / лутати по двору, плашити господу.
Гаврило Принцип је израстао из оног стања Angst vor Kinder. Кад је Анексиона криза (од октобра 1908) подигла температуру болесном европском континенту, свакодневни живот у Босни и Херцеговини одржавао се мирним. Они који по логици друштвеног положаја „имају шта да изгубе“, па су у сваком злу спремни на компромис, јасно су показивали лојалност Цару а „међу најжешћим присталицама анексије била (је) све утицајнија елита српских трговаца у градовима, нарочито у Сарајеву, али и у Бањалуци и Мостару“. И црквени врх се држао да је „свака власт од Бога“ па је „Евгеније Летица, митрополит Српске православне цркве у Сарајеву, чак служио благодарење у част анексије“, пише енглески публициста Миша Глени у студији Балкан 1804–1999, Национализам, рат и велике силе.

САРАЈЕВСКИ ЂАЦИ НЕ КЛЕЧЕ И баш том приликом дошло је до „инцидента“ који је најавио драму. Један сведок је писао да кад је „митрополит Летица са уздигнутим рукама призивао благослов божји за владара и владарски дом аустријски, клекнуло је све на колена сем једног реда младих људи поређаних по годинама и разредима који је стајао као укопан и нем. Били су то малишани сарајевске гимназије“.
Глени уочава двострани смисао те сцене: „Ово је био први јавни протест младих интелектуалаца, иако је овај догађај био подједнако значајан и због подршке коју је анексији пружила српска елита. Припадници Младе Босне осудили су своје родитеље као сараднике које је купила колонијална власт.“
Недељко Чабриновић је „био у нарочито незгодном положају јер је његов отац радио као професионални шпијун за аустроугарску полицију“. У тој провинцији аустријске империје се „знало“ да су све кафеџије обавезне да шпијунирају за власт, а чињеница јесте да је „после много тешкоћа у животу, старом Чабриновићу пошло за руком да отвори једну мању кафану у Сарајеву“ и да је „мало-помало, стекао и известан иметак, али је, као противуслугу, локалној полицији с времена на време морао да чини извесне услуге. Неки су га чак сумњичили да је био полицијски конфидент“. Дедијер је пронашао и да је стари Чабриновић у лето 1925. покушао да изврши самоубиство у Београду, због, како је листу „Балкан“ објаснио, „неправди према њему и гласина да је био аустријски шпијун“.
Таква чињеница јесте младог човека неповратно терала „да спере љагу“ пред друштвом у коме је „мој род“ био изнад цене моје главе. „Током испитивања после атентата, Чабриновић је открио да његова група није намеравала да се заустави код убиства Франца Фердинанда и генерала Оскара Поћорека, војног заповедника у Босни. Завереници су били осудили на смрт и митрополита Летицу и три водећа српска трговца и политичара из Сарајева.“

ШТА ШКОЛА НИЈЕ МОГЛА ДА НАУЧИ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА За Принципа је један вршњак на судском саслушању после атентата причао да је био „слаб ђак и нервозан, јер је превише ходао по кафанама и читао доста“. Али зашто би се неко бојао „нервозног читача“? Па, тај гломазни систем је био у великим проблемима. Јер Гавро и другови су „читали доста“, али не оно шта је систем нудио да би „у интересу владара и државе… преко школе васпитава(о) добре грађане“, а пошто им је „потребан поданик чије би образовање поспешило економски развој и омогућило напредак војне технике“. (Свако уочавање сличности с прекоморском империјом с почетка XXI века је на личну одговорност.)
Побуна против таквог система изгледала је као узалудан напор кад је проливена „крв Богдана Жерајића на сарајевским улицама 2. јуна 1910“. Али тај неуспео атентат на генерала Варешанина и Жерајићево самоубиство после тога постали су догађај изузетног симболичког значења. Генерација је добила свог хероја. Тачку заклетве.
„Жерајићево тело полиција је сахранила тајно, на крају сарајевског гробља, где леже самоубице и скитнице“, па иако су и званична штампа и већина листова у Београду (!?) описали „Жерајићев атентат као дело лудака“ а старија генерација то подржавала, међу омладином „већ послије неколико дана ђаци су, пролазећи преко Цареве ћуприје, скидали капу на оном мјесту гдје се Жерајић након неуспјелог атентата устријелио… Младобосанци су открили његов гроб и окитили га. Гаврило Принцип је причао својој мајци како је крао цвеће с других гробова да би га положио на Жерајићев гроб и како га је полиција свако јутро уклањала… Кад је Принцип први пут посетио Србију, понео је у Босну прегрште ’слободне српске земље’ и положио је на Жерајићев гроб, а уочи 28. јуна Принцип је последњи пут посетио његов гроб. Исто су учинили Илић и Чабриновић“, сведочио је Владимир Дедијер.

МЛАДЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ Принципов принцип никад није избрисан из генерација његових потомака. Док је 2016. на годишњицу НАТО бомбардовања наступао отужни маскенбал компрадорских политичких структура некад слободарске, његошевске Црне Горе, однекуд је – јавили су медији – долетео папирни авиончић на коме бејаше записано „Не заборављамо“. И зачула се песма се у школском холу: Нема везе где боравим / када ћу мршати или постити / ал’ једно не могу да заборавим / децу ти нећу опростити („Рибља чорба“, Децу ти нећу опростити, 2007).
Деца из Даниловграда која су тек годину-две старија од антицивилизацијског чина називаног „Милосрдни анђео“ унела су нам свећу у компрадорски мркли мрак. Генерација која расте! Има овај народ будућност. Упркос евроатлантским реформаторима, који су, наравно, јавили да ће – кажњавати! Јер нечији напор да буде Човек, да се држи чојства, представља узурпацију „имовине ЈУ Гимназија ’Петар I Петровић Његош’ Даниловград“ и „непоштовање образовног система и образовно-васпитне установе“. Непоредак мора некако показати знаке поретка.
У ствари, ове бесловесне речи су тачне. Тачне су у свету који, у име Великог брата, одржава влада коју заболи глава кад неко и спомене реч суверенитет. Свет у коме је онај дечак који види да је цар го највећи непријатељ од постанка света. Већи и од Његоша.
Деца из Даниловграда су глас бунтовника у дугом низу, а којима је мучно да гледају како један систем и његове „домаће слуге“ слободни народ претвара у робље, а људе оставља без најелементарнијих слобода и све у име људских права „Милосрдног анђела“. Они, та „генерација која расте“, више су од оног што кажу. Као што су била и она деца која нису хтела да послушају митрополита Летицу и клекну.

ВЕРТЕР БИ ДАНАС БИО СРБИН Не знам шта о „деци из Даниловграда“ или „деци из Апатина“ мисле НАТО комесари. Судећи по Скоту, нису обазриви ни колико барон Колас. Углавном покренули су крсташки рат против, како то они кажу, популизма и национализма. И могу га само изгубити. Јер нико нормалан, ма шта му обећавали понизни министри и државни секретари колонијалне демократије, неће пристати да му насилник објашњава да је најбоље да буде послушник. Одговор је, опет, у стиху: Чудно вам што градско дете нема неке друге теме / Јер сад је такво време – свако гледа само себе / Живимо без вере, без наде и без жеље / Зидамо куле, а заборављамо темељ / Јер народ без порекла то је пресушена река (…) Ал’ ту на месту старом, где је Милош живот дао / Вођен Лазаровом правдом, опет васкрснуће народ / Јер у нама и даље живи предсказање – / Косовски завет који трајаће занавек / Зато учимо децу да знају праву истину / И нек’ нам поздрав буде: „Догодине у Призрену!“ (опет „Београдски синдикат“ и етно-група „Траг“, 2018).
Посебна осетљивост младих генерација на неподношљиву неправду и сужавање слобода феномен је одавно регистрован у „цивилизацији капитализма“. Још од Јада младог Вертера (1774) друштво које све процесе гледа кроз трговину и све претвара у робу, па и човека, производи „светску бол“ (Weltschmerz) због „несугласица са околним светом и грађанским поретком“. То на шта је тада указао велике Гете и данас се учи у школама, али се приказује као феномен прошлости. Посао школе је непромењен, да „у интересу владара и државе… преко школе васпитава(о) добре грађане“, а то не могу бити побуњеници. Ипак, у лицемерној стварности то производи милионе отпадника, ућутканих и сувишних. А „сувишни човек“ може да потоне у „колективни осећај жалости и беспомоћности“ или да се, кад-тад, упусти у борбу са тим антихуманим светом и спасава своју душу и своје ментално здравље.
То је био европски стандард, који је Европа заборавила. Фридрих Шилер, Гетеов пријатељ, то је изложио у драми у стиху у којој је за тему изабрао борбу Швајцараца у XVI веку против Хабзбурговаца: побуна је почела кад је Виљем Тел убио хабзбуршког намесника Геслера. „Ја сам готово убеђен да ће прича о Виљему Телу допустити да буде епски третирана и, захваљујући томе (ако успе оно што предлажем), десиће се нешто необично – да бајка кроз поезију дође до потпуне истине, уместо да се историја мора претварати у причу да би се нешто постигло“, писао је Гете Шилеру 1797. Шилер је Виљема Тела написао 1804, годину дана пред смрт. Бајка претворена у поезију после је покретала историју.
Данашњи носиоци моћи на Западу су дошли дотле да због политичке коректности, што је само заштита статуса кво, мењају наративе бајки и проповедани систем вредности. И готово да се може, многима из тог света, читати порука из Беседе на гори: „Нити мећите бисера свог пред свиње, да га не погаза ногама својим, и вративши се на растргну вас“ (Јеванђеље по Матеју 7,6).

БИТИ ОДМЕТНИК ЈЕ ЗДРАВО Иначе, и младобосанцима су „Шилерове идеје о романтичним побудама за убиство тиранина, изражене у Виљему Телу, биле нека врста Библије… Код мртвог Жерајића полиција је нашла бележницу пуну цитата из Шилера“.
Данас су, наравно, и младобосанци другачији и приправни за отпор усклађен с приликама, а Виљем Тел је тек прототип за комерцијалног холивудског јунака. И кад гледате лица, слушате речи и покушавате да разумете дела Гетеовог народа, изгледа као да је једино још преостао Милош Обилић као отпадник од тог евнушког света. И они покушавају да га ликвидирају на све могуће начине. Сетићете се да су баш Немци (март, 2013) долазили у Београд са захтевом да Срби промене свест!? Косовски Срби, пре свих! Други на Западу се слажу. То је оно што и Скот чини. И кад се сусретне с отпором, стално мисли да је то „још један инцидент“ који ће он превазићи својом мудрошћу на твитеру.
Кајл Скот, а ни Ангела Меркел, нису Гете, и за њих су Вертери, и наши и њихови, обичне будале које не користе прогрес „џи-пи-еса“ и инстаграма. Код Шилера им се свиђа романтичарско надахнуће, али не и друштвене последице. Посебно не данас. Зато тај картограф неће одустати да српској деци црта своје границе Србије. „Праве“ границе. Тако се обрео у Крагујевцу. Студенти Правног факултета су га саслушали и онда му поклонили нормалну карту Србије. И фотографију Милице Ракић.
Другачије и не може. Јер, „човек не може да се задовољи тиме да на горњем спрату спознаје истину и доброту, док у подруму другим људима деру кожу. Не може то ни онда ако се духовно налази не само у обезбеђеној већ и у надмоћној позицији, и то не може због тога што се нечувена патња милиона поробљених чује до неба“, писао је пре три и по деценије Ернст Јингер. У спису који носи данас инспиративан наслов Одметник, „теоријској рефлексији о односима човека и политичког света“, указано је на узалудност демократске статистике која покушава да гласом убаченим у кутију оправда сва (не)дела која се чине.
Важна је ова расправа због у увида у суштину сукоба храброг појединца и бескрупулозног Левијатана, једног плутократског система који је и сам себи несагледив. И да ли отпор против њега има смисла? То се увек питају најоданији фејсбуковци и твитераши. Има! Историја показује да је то неупитно. И наша историја, видели сте и из овог мало исечка. Јингер иде даље и истиче да у сукобу с појединцима „који знање о правди чувају и уз жртву“ престаје бити битно „да ли мишљење појединца противречи мишљењу стотине или хиљаде других. Стога његово знање, његова воља, његово дејство могу бити противтежа знању, вољи и дејству десеторице, двадесеторице или хиљаде других“.
Човек који је прошао ратове и олује, слављен и понижаван, с непоновљивим искуством и генијалном проницљивошћу, говорећи о шансама „одметника“ процењује: „Задовољићемо се да у граду од десет хиљада становника наслутимо сто људи који су одлучили да учине крај сили. У неком милионском живи десет хиљада Одметника, ако хоћемо да се служимо овим именом не сагледавајући још његов домет. То је огромна снага. Она је довољна за обарање и јаких силника. Па диктатуре нису само опасне, оне су и у опасности, пошто брутално увећавање моћи надалеко подстиче ненаклоност. У таквој ситуацији постојање сићушних мањина изазива подозрење, пре свега ако су оне усавршиле неку тактику.“
Човек који је у улози Кајла Скота мора да настави своју мисију. Гледаћемо ми то. Једино што ће морати да се суочи са чињеницом да ће га слушати „политички коректни“ млади. Плаћени следбеници сврстани у фалангу НВО сектора и кандидати за чланство. А код оних других, неупоредиво мотивисанијих, то ће „подстицати ненаклоност“. Кад се у том контексту помиње Млада Босна, то није претња већ пре подсећање. Јер сила, да парафразирамо Јингера, није само опасна, она је и у опасности.