„Бурек солидарности“ или антисрбизам на делу?

Док непријатељи нашег народа за нас упорно шију црни покров, несхватљиво је да држава, али и велики део јавности то игнорише па и допушта

Разни наши наглашено прозападни медији (у евроатлантском смислу) – и то како они опозиционо настројени, тако и сегменти истог братства који су нашли интерес да сарађују са садашњом влашћу – егзалтирано су подржали акцију „бурек солидарности“, базирајући представљање сплета догађаја чији је она део на манипулацијама па и тоталним лажима. Све је подсећало на постпетооктобарску антинационалну хистерију, само су фалиле Соња Бисерко и Наташа Кандић. Као увод у причу о томе наводим само неколико наслова из таквих медија: „Грађани у одбрани комшија“; „Акција ’Бурек солидарности’, одговор десничарима“; „Београђани пружили подршку комшији Албанцу“. Испада као да су Албанци у Србији, и то у њеној престоници, изложени прогонима, а не да је у средишту инцидента антидржавна, сепаратистичка пропаганда!

ДВОГЛАВО ЗЛО У поменутим медијима све што се десило представља се искривљено као да су недужни припадници албанске националне мањине који живе у Београду испољили обележје свог идентитета, те је то проузроковало дивљање српских шовинистичких хорди неспремних да прихвате различитост. Срећом, гласи наставак те политичке бајке, просвећени грађани Србије – предвођени чуварима демократских вредности какви су Сергеј Трифуновић, функционер ДС-а Балша Божовић, потпредседница нове Ђиласове партије Мариника Тепић – прискочили су угроженим људима у помоћ. У питању је, као што видимо, отровна сплачина направљена од безочних лажи.
Њен битан део је и истицање, како се папагајски понавља у већини медија из редова „евроатлантске породице“, тога да „двоглави орао“ – чија је презентација на „селфију“ брата власника пекаре изазвала буру – представља „симбол албанског народа“. Није тако! Двоглави орао је у хералдици симбол државности, односно царства. Многи народи га имају у својим грбовима и на заставама. Између осталог и ми Срби, само је наш двоглави орао беле боје за разлику од албанског који је црн. Таква је и намера оних који га рукама представљају. Јер тада он означава великоалбански пројекат. Не истиче се уз његову помоћ национални идентитет већ освајачки план.
Они који га праве својим шакама заправо кажу: „Ми подржавамо стварање ’Велике Албаније’“; или у скромнијој варијанти: „Косово је независно“. Ствари тако стоје. Никако другачије. Тога, можда, нису свесни баш сви Срби који се из солидарности с наводно угроженим припадницима албанске мањине сликају са провизорним орлом на грудима. Мада верујем да већина њих разуме о чему се ради, али услед опседнутости аутошовинизмом и националним мазохизмом прихватају да подржавају и подражавају непријатеља сопственог народа.

[restrict]

АНТИСРПСКИ ОЛОШ Претпоставимо ипак да у наведеној скупини има оних који су понети плиткоумношћу, а не злом намером пристали да учествују у антисрпској будалаштини. Међутим, они који стоје иза покретања акције „Бурек солидарности“ засигурно добро знају да доливају уље на ватру албанског експанзионизма. Само их је баш брига за националне интересе народа из кога су потекли. И то толико да су спремни да их газе и подстичу друге да то чине.
Да стога овде парафразирам речи једног америчког политичара који је средином 20. века био и кандидат за председника. У питању је Едлај Стивенсон (1900–1965). Он је својим политичким противницима поручио да ако престану да причају лажи о њему и његовим саборцима, они ће престати да причају истину о тим својим опонентима. Е, време је и да ми то кажемо јуришницима тзв. анти-Србије. Некако су нам наметнули излизану мантру о политичкој коректности, према којој није пристојно некоме рећи да је издајник, петоколонаш и слично. А у реду је да они раде против српске нације и њене државе. Време је да прекинемо с тим.
Ако они лажу и другачије раде у корист непријатеља сопственог народа, односно поистовећују се с њима, онда је сасвим умесно да и ми кажемо да су они антисрпски олош. Што не бисмо? Они се не устручавају да свакога ко на иоле политички артикулисан начин испољава српско становиште квалификују као опскурног десничара, екстремисту, шовинисту. При томе, да се вратимо случају којим се бавимо, већина људи која је у Борчи протестовала испред пекаре у албанског власништву, из које је емитована великоалбанска идеја, своје неслагање с таквим понашањем испољила је мирно и одмерено. За разлику од њих, они којима је антисрпство мисаона потка, своје накарадне ставове исказују неретко агресивно.

ИСПИРАЊЕ МОЗГОВА У питању је коминтерновска, антисрпска формула. Она се у титоистичкој обради код немалог броја (а и неколико процената грађана таквих национално малигних опредељења је огроман број) људи српског порекла укоренила. Полази од вештачке поделе на угњетене и хегемонистичке народе. Због геополитичких разлога некадашње комунистичке централе која је желела да сруши Краљевину Југославију, чији носећи стуб су били Срби, наш народ који је бранио своју отаџбину у Првом светском рату био је набеђен да је угњетачки, док су готово сви око њега – укључујући и Албанце који су вековним колонизовали српско Косово и протеривали тамошње Србе, или Хрвати који су током германског крвавог похода на Србију 1914. године чинили најгора зверства у Мачви – третирани као потлачене жртве.
Ништа у тој мрачној конструкцији није пореметило ни то што су сви ти наводно праведнички народи за време Другог светског рата били на страни нациста и фашиста те здушно попуњавали СС дивизије, док су се Срби, у оквиру два антифашистичка покрета, пожртвовано, у неким фазама и самоубилачки, супротстављали хитлеровском злу. Ником ништа за то. Срби су у складу с коминтерновским плановима, у понечему и додатно погоршаним у титоистичкој интерпретацији, по окончању рата кажњени успостављањем накарадних међурепубличких граница и стварањем аутономних покрајина, односно нових нација на српски рачун.
С друге стране, Хрвати, Албанци, јужнословенски муслимани, македонски бугараши, црногорски сепаратисти – награђени су. Ако не баш све, много тога што су желели и уз помоћ Берлина и Рима покушавали да добију, додељено им је на крилима српске борбе, страдања и победе. Да би све то било зацементирано отпочело је ударничко испирање мозгова припадника нашег народа. Оно је дало, не заваравајмо се, паклене резултате. Нису они увек баш потпуно токсични да бисмо их крстили антисрпством, али уз то има и много онога од прекомерне југословенске носталгије до озбиљног мањка националног прагматизма, што такође разједа српску националну енергију.

НЕСУВИСЛО БАЛАНСИРАЊЕ Дух екстремно антисрпског погледа на нашу прошлост, садашњост и будућност, нажалост, и даље опако лебди над нама и прети да у већој или мањој мери омета борбу нашег народа за пуки опстанак (не више за остварење великих националних снова). Неотитоисти су духовна деца оних који су били носиоци антисрпске политике у СФРЈ а после су нашли ухлебљење код НАТО структура које су крајем прошлог века тражиле српске колаборационисте који би подржали њихов освајачки поход на Балкан. Они су данас концентрисани у разним партијама насталим из некадашње Демократске странке (укључујући и ону која се и даље тако зове) и Грађанског савеза, у низу невладиних организација, али и у медијима који се темеље на антисрпству. Врло су активни а тло за своје деловање налазе у не тако малој маси гореописаних национално отупелих грађана.
Већина њих, да поновим, није толико индоктринирана да је постала аутошовинистичка, али за нас је погубно и то што је збуњена и резервисана према много чему српском. Да бисмо коначно кренули напред, да бисмо се већ једном ослободили страшног титоистичког баласта, морамо као друштво да се много активније позабавимо лечењем болести националне шизофреније па и депресије. Док нас оптерећују, Србија, иако је номинално српска, то у пракси неће бити (што наравно не значи да пропагирам угрожавање права мањина већ тражим да Србија буде српска колико је и Пољска пољска или Мађарска мађарска)!
Да би се ствари промениле, потребно је, тачније крајње је време за то, да држава поведе много активнију националну, културно-идентитетску и сваку другу политику те врсте. Док год се – због задобијања љубави неотитоистичког или неотитоизмом индоктринираног дела друштва те ЕУ интеграција – буде правио компромис између национално конструктивног и национално деструктивног приступа, нема нама спаса. Садашња власт је, то јој се мора признати, направила позитивне искораке када се ради о односу према распаду Југославије и тако проузрокованим ратовима. Више се не устручавамо да говоримо истину о хрватској геноцидној акцији „Олуја“, о НАТО агресији, шиптарској побуни. Позитивно смо променили однос и према српском страдању у Другом светском рату и пре свега геноциду над нашим народом у НДХ. И на другим пољима има извесних побољшања, али нажалост и даље није направљен систематски раскид с титоистичким наслеђем. Велики део кривице за то лежи на онима који сада воде Србију јер се од њих очекивало да то учине!

ИЗБЕГАВАЊЕ СПАСОНОСНИХ МЕРА Од низа после 2012. инкорпорираних људи антисрпских корена у режиму или блиских њему, преко владиних најамника из редова анти-Србије, до подилажења Западу и усвајања његових стандарда, много тога антисрпског, антитрадиционалног и антихришћанског и даље се генерише у нашем друштву. Држава не да не ради против тога систематски већ некада, лакомислено полазећи од банално схваћеног лично-партијског прагматизма владајућих, свему томе асистира, продубљујући тако јаму самој себи схваћеној као врховни оквир националног опстанка и развоја.
Исто важи – мислим на копање јаме у коју ће једном упасти – и за носиоце садашње власти. Још једном: они прави разне, уверен сам, непотребне и национално штетне компромисе, повлаче дневнополитичке, егоистичне а у неким елементима и дефетистичке потезе, од одбране Косова и Метохије до изостанка одговарајуће заштите српског народа у Црној Гори. Ипак, колико год да је естаблишмент спреман на прекомерну колаборацију с домаћим и страним српским непријатељима, дубински није антисрпски. Српски је, али је саможив и оптерећен потребом да делује европски те буде прихваћен од оних од чијег суда наводно зависи признање да је тако. Но тиме заправо дугорочно ради против себе. Они за које је „туђа кост“ и када с њим праве комбинације из рачуна, само чекају када ће му забити нож у леђа како би били устоличени политичари које доживљавају као идеолошке сроднике.
Анализирајући однос према црном двоглавом орлу из Борче оних који су против њега, али и наводно уз њега, добро би било да о свему томе размисли док још није касно. И због нас, и због себе! Крајње је време да у вези с метастазама антисрпства нешто почне да се мења у овој земљи. За почетак предлажем доношење закона о сузбијању сепаратистичке пропаганде, али и подсећам о ономе што сам у последњих десетак година више пута писао, између осталог и на страницама „Печата“ („Контекстуални антисрбизам“, 2009; „Нацизам између (гео)политике и заборава“, 2013; „Величање родомрзаца“, 2014), а то је нужност да усвојимо закон о антисрбизму (по узору на законску регулативу у низу земаља којом се санкционише испољавање антисемитизма).
Ми Срби не да смо један од ретких народа који је доживео и преживео прави геноцид у 20. веку, што они који су нас клали покушавају да заташкају, већ смо вероватно и једини народ који се данас суочава с покушајима идентитетског геноцида у сопственој држави. Докле ћемо то толерисати? Докле ће они који су на челу ове земље водити културно-идентитетску и медијску политику која то допушта, те ће игнорисати потребу да усвојимо законе о антисрбизму и спречавању сецесионистичког деловања?

[/restrict]