Почетна / Култура / Брана Петровић или живот са стрицем

Брана Петровић или живот са стрицем

У поводу књиге „Не убити птицу дрозда“

Био је то песник који нас је стално подсећао колико је сваки наш лични универзум много већи од оног стварног. Јер у нашем универзуму, између осталог, постоје само два времена: оно које припада поезији, и оно друго, које је као по неком неписаном правилу, увек садашње, и не само због тога увек време ироније

 

Пише Зоран Живковић

И када времена поезије смене она која као да су само за нас резервисана, времена ироније, и тада поезија има своју преузвишену надмоћ, којом у природи само сунце светли. Јер, у својој суштини, поезија је превођење с језика неизрецивог, мисао је која је настала још у време када је цео свет био обасјан поезијом и уметношћу тзв. „руског уметничког експеримента“.
У историји српске књижевности није се само једном догодило да моћ поезије надмаши све друге моћи говора, и одједном проговори, чини се, као никада пре, и никада после. То најбоље илуструје књижевна историја која је сва саткана од многих легенди које су тако често и на толико много начина улепшаване.
Ипак, средином педесетих и почетком шездесетих година прошлога века догодило се чудо српске поезије, али овога пута и заиста као никада пре, и могуће и као можда више никада.
Само што је Титов југословенски брод први пут, али и за сва времена, оставио сваку захвалност и опсесију црноморским и балтичким совјетским обалама, на небу српске поезије објавили су се Васко Попа, Миодраг Павловић, најављујући наступајућу плејаду српских песника.
И већ тада било је јасно да ће српски стих својом разноликошћу, богатством и раскошношћу лако премашивати разна ограничења, па чак и она која спадају у ограничења језика без којег се он не може замислити, али чија је лингвистичка судбина истоветна судбини тзв. малих језика.
Попи и Павловићу ће се врло брзо, у тој највишој естетској служби српској поезији, придружити и високи Стеван српске лирике, Стеван Раичковић који ће својим стихом: „Ако се небо ширило као плава утеха“, за трен освојити и оне најастралније пределе срца, па и оних најосетљивијих поклоника поезије.

ИСПУЊЕНА СУДБИНА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ Није се још ни осушила штампарска боја на последњим тзв. тачкицама, које су у тадашњој Југославији имале вредност насушне валуте, а у Београд долази дотле непознати, ма колико то невероватно звучало, матурант ваљевске гимназије, Матија Бећковић с поемом, чији је наслов Вера Павладољска већ по себи представљао нешто попут Песме над песмама.
И онда се дешава чудо, незабележено и много већим и богатијим културама и световима, јер човека попут Радомира Стевића Раса ништа из рубрике упркос, ни тачкице ни чаролије Унриних пакета, нису могли да спрече да Веру Павладољску одмах објави као ретко, библиофилско издање. Већ тада, и на тај неупоредиви начин, указујући на младог песника који ће испунити судбину српске поезије, Рас ће у тзв. најортодокснијим временима једне партије, културним примером без премца, на чудесан начин оживети библијско сећање на 40 праведника.
А када је млади Бранко Миљковић за своју збирку Ватра и ништа овенчан Октобарском наградом града Београда, песници више нису били само „чуђење у свету“, већ су ту судбину почели да доживљавају, углавном, као и у свим другим градовима свог језика.
А онда се у Београду појавио и младић из Бјелуше, код Чачка, и изнад Студентског града у један мах засјале су метафоре и стихови као звезде и комете, и сунце после тога као да више „није умело да зађе“.
И сви они који би се, од мора па до Мораве, тих и каснијих година заљубљивали у ону дивну кћер „трговца који је крај гробља држао радњу и механу“, у својој најневинијој искрености муцајући своја најчистија осећања, одједном су добили најмоћније могуће оружје тог доба: епитете, метафоре, невероватна поређења и слике, у до тада невиђено аутентичној поезији Бране Петровића.
Он је својом поезијом дотакао такве размере, а песмама као што су Јесте дођу мени, или Прва песма човекова незамисливо у то време раширио крила поезије међу младима, на свој јединствен начин подсећајући колико је Србија заиста „песма међа народима“, како ју је једном засвагда назвао Оскар Давичо, један од значајних њених лирских синова у протеклом веку.
Исто тако је Брана, у једној од својих последњих песама, ојачао крила и свом књижевном сабрату Бохумилу Храбалу, док је хранио голубове, да би овај свет напустио заувек као човек птица.
Арсеновски речено тешко је од тада било „дјевици и жени“ стати пред песника који је „за једну ноћ волео два века“, и који, при томе, више није зазирао да подсети, да „љубећи мене љубиш творца света“.
Теже је, ипак, с њим било самом Богу, којег Брана никада није остављао, додуше називајући га „великом, Малом девојчицом“ и „малим загриженим зеленашом што памти невраћене дугове“, али и поред тога најчедније га је молио да му помогне бар још овај пут.
Јавно је презирао себе што је из „племена несрећника који не могу без љубави“, поручујући и полицајцима и „свима умној патњи недозрелим“, да „сад више нема таме у коју нисам сишо по своје злато“.
У својој највећој песничкој надмоћи правио је спектакле и јавно је терао таленат од себе, а таленат к’о таленат, омађијан попут некакве наивне шипарице, тада није могао ни дана без Бране.

УПОТРЕБА ПРЕКОМЕРНЕ ПОЕТСКЕ СИЛЕ На крилима своје поезије и размерама које нису могле да се претпоставе, Брана би тада, с разлогом, у оквиру својих песничких овласти и инсигнија, у своју биографију уписивао да је студирао многе факултете, почев од медицинског, разних техничких, па преко астрофизике и физике све до оних хуманистичких. У рубрику знање језика, наравно, били су поређани сви од санскрта, грчког, латинског па све до познатих индоевропских. И зато, природно није могао да се помири с понашањем античких богова, који су се толико претварали, узимали разна обличја, само да би побеђивали, док је он увек претендовао само на једно, да буде предмет маштања.
Али свима је било лакше с Браном, сем Ани. И то свакој. Посебно када се Ана врати с мора, „поцрнела као афричка краљица“, и када јој њен дечко, уместо сумњичавих и забринутих погледа, лечен Бранином поезијом, и зато достојан највиших мушких одличја једног савременог Бановић Страхиње, онако индиферентно, па и галантно каже: „није важно што си тамо љубила неког дрипца из Панчева… важно је само да си се ти мени вратила..“
Јер, ако ћемо право, све то је толико мало, сићушно и безвредно, у односу на Анине пољупце, те „најбоље предзнаке неке другачије и лепше слободе“.
Дошавши из чачанске гимназије, он је одмах усковитлао то своје родно језичко врело Вуковог језика и наглашено зарезао стражиловску линију српске поезије. Објавио се стиховима који као да су откривали да је он своје гимназијске године заправо провео као неки лични гарсон Владимира Мајаковског у тадашњем совјетском бескласном друштву. И тамо заиста и видео и доживео разна чудеса, па и колико може бол да распори, када те остави Љиља Брик коју волиш.
И онда је Брана свом свету и веку уделио антологијски Добровољни прилог за националну историју, песму чији је већ почетни ритам одузимао ваздух и дах свима који су присуствовали песничким вечерима или седељкама, где је било довољно да неко само отпочне: „На жену су припустили пчелу…“
Они који су имали веће амбиције него да „будни спавају“, одмах су схватили да оваква поетска деконструкција средишног мита једне културе и једног народа, у ствари га и на изузетан поетски начин поново ствара, дајући му неочекивано нови и сад већ вечни живот.
Јер таква песма и поезија, такво демонстрирање „поетске силе“, само су могући у духовном простору који уоквирују и једини аутентични мит на овим просторима, али и стварна, и трагична, и не само због тога велика историја једног народа, која је на том миту и прогледала.

РАД КОНЗИЛИЈУМА У МАДЕРИ Али проблем песничке егзистенције одавно је назначио Пол Валери, у свом познатом есеју о Вијону и Верлену, који завршава реченицом: „Ако хоћете да вечно живите као песник, каже наш закон, имајте талента, и чак (…) мало више од тога.“
Био је то онај заносни април у „ниско бужетном Њујорку“, како је Мома Капор тепао свом вечно шармантном Београду. Али април 1980. био је много више од немогућег шарма још једног београдског априла. У препуној „Мадери“ специјални конзилијум је сваког дана анализирао штура и једнолична саопштења оног другог конзилијума, који се јављао из Љубљане. Рад конзилијума у „Мадери“ пратио је и специјално оформљени тим чији је превасходни задатак да спречи да све то слушају неки други или трећи.
Тако је једног априлског дана у „Мадеру“ бануо Брана Црнчевић и с врата изазвао салве смеха, када је упозоравајуће саопштио: „Готови смо. Једна тетка му је живела 120 година.“
Али вести из Љубљане су полако и све више постајале знаци предстојеће будућности, тако да се у „Мадери“ одједном почело осећати једно сасвим ново јединство, међу дотле и наизглед толико супротстављеним странама. Осећало се већ дуже да се над Југославијом наднела позната словенска антитеза Билија Питона: Шта ће бити с кућом?
Али у недељу, 4. маја, у љубљанском Клиничком центру, професор Лалевић је значајно погледао професора Брецеља, и у 15 и 5 искључио апарате, на којима је, испоставиће се, већ била и Југославија.
Иако је Михиз упитно констатовао: Броз нас је и заиста напустио, плач и реакције на Титову смрт, од Вардара до Триглава, показали су да је то догађај који ће неслућено убрзати овдашњу историју.
Неке од тих реакција су били својеврсни знакови долазећег времена које се протегло и до наших дана. Тако је на вест о могућој ампутацији један племенити Црногорац одмах понудио да угледни љубљански лекари изврше трансплантацију његове ноге оперисаном другу Титу.
Само неколико дана након последње вести из Љубљане, песник Моравчевић, нетом дошавши из своје друге миле земље, Шведске, импресиониран светским реакцијама на цео догађај, отишао је у Централни комитет Савеза комуниста и друговима који су издвојили време да га саслушају, предложио да пошто се ради о таквој историјској личности, да га треба сахранити у ракети која би се испалила у свемир, у којем би он стално кружио.
Када је све то, након пријема у Централном комитету, испричао у „Грмечу“, посебно описујући да су га другови зачуђујуће веома брижљиво проматрали, једини који је очигледно био изнад тадашње ситуације за тим столом, Брана, попут неког еколошког гуруа и визионара, забринутог за природу и будућност, све је одмах прекинуо речима: Не долази у обзир. Остави атмосферу.
А онда су у периоду „И после Тита Тито“ почеле разне показне вежбе и друштвено-политичке игре померања граница слободе које су Југославију, уз не малу спољашњу подршку, претвориле у трагични Титаник.

„СТРИЦУ ДО ПИСАЊА, МЕНИ ДО СЛАВЕ” У једној од њих званој Вунена времена, попут Хомера који је знао да задрема, на трен је као уредник „Просвете“ идеолошки заспао Брана Петровић. Али како је у истрази заспао, тако се на суђењу песнику Гојку Ђогу поново појавио онај познати Бранчило.
У то време спочитавало се, иначе, да је Брана у једном тренутку постао и кандидат за члана Српске академије наука и уметности, и то баш тада када јој изречена временски неограничена меморандумска казна.
Али ако је ту и било неке истине, све је једноставно и ефектно разрешио Диоген тадашњег београдског књижевног и културног живота Јаков Јаша Гробаров, чији ставови нису подносили никакве амандмане, трајно излечивши Брану од тзв. „академитиса“, речима: „Па, побогу Брано, ти немаш потребну висину.“
Тако је наступило време када су Бранини стихови: „Љубави моја чиста / мене у јатима напуштају речи“, постали болно прецизни.
Пред крај, поверио се Матији Бећковићу: „Буразеру, ја нисам написао ништа, све је то написао мој стриц и давао ми да објављујем под својим именом. Стрицу је било до писања а мени до славе. Али стриц је изненада умро и ја се сада извлачим и правдам стваралачком кризом. Али кад помислим колико ће та криза потрајати, хвата ме очајање и ужас.“.
Септембра 2002. године напустио нас је Брана Петровић, песник који нам је откривао колико је надмоћна срећа веровати у моћ поезије. Био је то песник који нас је стално подсећао колико је сваки наш лични универзум много већи од оног стварног. Јер у нашем универзуму, између осталог, постоје само два времена: оно које припада поезији, и оно друго, које је као по неком неписаном правилу, увек садашње, и не само због тога увек време ироније.

 

Балада о џамбасу и крчмарици

У Шапцу била мала крчма
У крчми лепа крчмарица
имала мужа на робији
са робије добијала нежна писма
Враћао се џамбас из Сремске Митровице
јахао неку остарелу рагу
пада киша дувао пасји ветар
ледило се срце скитачко
Стигао у Шабац ушао у крчму
сео поред пећи поручио ракију
милицајац иза шанка сумњичаво га погледао
била ноћ децембарска први снег падао
Сутрадан био пазарни дан рага била за продају
отимарена дотерана отишла је за лепе паре
поново џамбас у крчму дошао
крчмарица га препознала
Донела му села поред њега упитала за братски живот
причао џамбас о путевима без краја
о кобилама мађарским о влашким Циганима
допало се крчмарици заволела патњу џамбаску
Сутрадан стигло писмо из Пожаревца
Путовало писмо преко снежне земље
лепа крчмарица сузу пустила
читајући писмо из Пожаревца
Спазио џамбас сузу у очима
заиграло његово срце лоповско
заједно су читали и тумачили
није лако сестро лепа њему тамо на робији
Видео џамбас његову фотографију
гледале га братске очи непознате
у руци после држао њену руку
тако да је ту остао да заноћи
Изјутра поранио нацепао дрва
унео у наручју заложио ватру
била мећава снег стресао са цокула
гледале га најлепше очи у Шапцу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *