А са три „не“…

Прикључивање Србије ЕУ било би веома ризична и неприродна – прекоредна интеграција. Уместо да се прво учини недостајуће, а једноставније, хармоничније, демократско окупљања српских земаља и народа под једним кровом целовите националне државе, па тек потом, евентуално, ступање у хетерогену, наднационалну творевину каква је ЕУ, од Срба се захтева обрнут редослед – да „прво поједу торту, па супу“

После избора за Европски парламент ништа више неће бити исто. Парадоксално је да на то чак ни резултати неће пресудно утицати. У недавном интервјуу министар(ка) за европске интеграције у Влади Србије вајка се да ће у новој структури ЕУ институција бити упитан чак и опстанак комесара за проширење. Шта ће, у том случају, бити с нашим „стратешким опредељењем“, једним од „четири стуба спољне политике“ и „поршеом“ на „путу без алтернативе“ који, по свој прилици, постаје ћорсокак? У ствари, увек је то и био. Упркос вишедеценијском пропагандном препарирању јавности, никако да се чак и у тенденциозним анкетама намакне осетна већина ЗА приступање ЕУ. Народ о тако круцијалном националном питању нико није ни питао на референдуму, који је, логично, требало расписати пре почетка „процеса придруживања“. А и зашто би био питан када није тако далековид и визионарски као његове вође.
Српски ЕУ скептицизам је очекиван и последица је вишедеценијског антисрпског деловања како бриселократског „централног комитета“, тако и готово свих чланица појединачно. То што је ЕУ само „најважнији амерички геополитички мостобран у Евроазији“ (З. Бжежински), тј. ништа више од Вашингтону подређеног глобалног геополитичког објекта, није довољно да би јој било опроштено. Али размишљајмо хипотетички: шта би било да се ЕУ понашала не просрпски већ само непристрасно, придржавајући се међународног права, демократских начела, немешања у унутрашње ствари, истинског миротворства, слободе… На пример, да није непосредно допринела крвавом слому и комадању Југославије, да је била против републичког сецесионизма, да није предњачила у признавању Словеније и Хрватске, да је у вези постјугословенских граница афирмисала демократско изјашњавање конститутивних народа, а не недемократске, титоистичке унутрашње међе, да се супротставила увођењу драконских санкција, а не доследно и с нескривеним садизмом их спроводила, да под заставом НАТО-а није деловала против РСК, РС и нарочито у агресији на СРЈ 1999, да активно и данас не доприноси сепаратизму косовско-метохијских Арбанаса и изградњи тзв. косовске државе… Чак и да је (било) тако, да се ЕУ према Србима и Србији односила аналогно осталим кандидатима, требало би, са „српског становишта“, рационално, без емоција, утилитарно, одговорити на три суштинска „интеграциона питања“.

1. ДА ЛИ ЈЕ ИНТЕГРАЦИЈА У ЕУ ЛОГИЧНА?

Одговор је НЕ! Прикључивање Србије ЕУ било би веома ризична и неприродна – прекоредна интеграција. Уместо да се прво учини недостајуће, а једноставније, хармоничније, демократско окупљања српских земаља и народа под једним кровом целовите националне државе, па тек потом, евентуално, ступање у хетерогену, наднационалну творевину каква је ЕУ, од Срба се захтева обрнут редослед – да „прво поједу торту, па супу“. И то после болних искустава у релативно кратком раздобљу с две наднационалне југословенске интеграције, у које су такође ушли у аморфном и фрагментираном територијалном стању, тј. нису се претходно ујединили и „кочићима оградили“ докле је српско. Штавише, управо ЕУ деценијама све чини не само да онемогући српско државно оцеловљење већ и да ампутацијом Косова и Метохије осакати и саму Србију. Уосталом, зар је логично добровољно се прикључити интеграцији чија је већина чланица учествовала у бомбардовању Србије, наставља да врши њено вишедимензионално „обуздавање“, условљава пријем признањем косовске независности под паролом „свеобухватног, правно-обавезујућег споразума“, прети г(у)шењем Републике Српске и даљим распарчавањем Србије, не одустаје од свеобухватне стигматизације Срба (чак до конструкта о геноцидности), систематски атакује на српски идентитет, тражи усаглашавање српске спољне политике чије је главно обележје увођење санкција Русији и све гласније замера српском чиниоцу да је упориште руског „малигног утицаја на Балкану“…? Било би то мазохистички, осим ако се не ради о (пред)окупационој принуди. Можда управо то симболизује застава ЕУ, која приликом наступа наших званичника често стоји поред заставе Србије иако она није њена чланица.

2. ДА ЛИ ЈЕ ИНТЕГРАЦИЈА У ЕУ КОМПАТИБИЛНА?

Одговор је НЕ! Пре него што се определе за наднационалну интеграцију неопходно је да народ и држава поведу рачуна најпре о сагласју сопственог са цивилизацијским и геополитичким идентитетом творевине у коју ступају. У супротном, ако тај „најмањи заједнички садржалац“ не постоји, тоне се у националну шизофренију с дугорочним и трагичним последицама. Идеја о постојању целовите европске цивилизације, која обухвата све европске народе, у сукобу је са стварношћу и одавно је превазиђена. Реалније и прихватљивије је да се диференцирање цивилизација превасходно заснива на религијској припадности, те у Европи постоји подела на Западну и Православну цивилизацију. Будући да је ЕУ „организација Западне цивилизације“, што важи и за НАТО (С. Хантингтон), шта би доминантно православна Србија тражила у њој? Ако се чланство такође православних Грчке, Бугарске и Румуније сматра „аномалијом“, зашто би и Србија срљала у исту грешку? Како у Бриселу не би била третирана као „страно тело“ и „реметилачки фактор“, зар би својевољно пристала на цивилизацијску конверзију, тј. на „механичко копирање туђег искуства“ и „цивилизовање споља“ (В. Путин)? Геополитичка некомпатибилност је још очигледнија. Уз неколико мање важних земаља изузетака, ЕУ и НАТО имају сличан састав и представљају „две стране исте новчанице“, „леву и десну ногу“, „софтвер и хардвер“ таласократског атлантизма. А српски геополитички код је потпуно супротан – телурократски. Ова два идентитета, сходно „првом закону геополитике“, у основи су глобалног антагонизма, те представљају, према „другом закону геополитике“, темељ за удруживање у супротстављене блокове и савезе (А. Дугин). Интегрисање Србије у ЕУ било би супротно њеном елементарном геополитичком својству и дугорочним националним интересима, те очигледно у несагласју с континенталистичким (нео)евроазијством Русије и од ње протумачено као недобронамерно.

3. ДА ЛИ ЈЕ ИНТЕГРАЦИЈА У ЕУ СВРСИСХОДНА?

Одговор је НЕ! Прикључење земље некој наднационалној творевини има смисла ако она има неупитну перспективност и ако се од тога добија нека политичка и економска корист. Већина европолога се слаже да ЕУ, још од свог иницијалног облика у виду Европске заједнице за угаљ и челик, има „конструкцијску грешку“. Зашто би се Србија одрекла значајног дела свог ионако нарушеног суверенитета и прикључила се творевини у којој су политичке тензије у порасту и у њеним институцијама, и међу чланицама, и унутар самих чланица, када је њена паразитска номенклатура отуђена и преплаћена, а функционисање пренормирано и неефикасно, где све ври од социјалних, етничких и терористичких претњи, а која се убрзано суштински мења пред таласом муслиманских имиграната, где је пуштен сепаратистички „дух из боце“ и када из ње излази једна од водећих чланица – Велика Британија? Будући да се ЕУ суочава са очигледним економско-финансијским изазовима и све више поларизује, није ли извесно у каквој ситуацији би се нашла рањива и слаба Србија? Хронични недостатак природних ресурса све теже превазилази на неоколонијални начин, а увоз из Русије (нарочито нафте и гаса) проблематичан је због санкција које је увела на амерички захтев, сопствене антируске улоге у украјинској кризи и ометања балканских транспортних траса у чему је и Србија жртва. Познато је да би Србија и пре уласка у ЕУ морала да се одрекне привилегованог и у перспективи још повољнијег економског (првенствено трговинског) односа с Русијом и евроазијским партнерима. С друге стране, била би без шанси да икада достигне чак и земље економски подређене „јужне периферије ЕУ“ као што су Грчка и Португалија. У таквим околностима још више би дошао до изражаја прворазредни национални проблем ниског природног прираштаја и масовног одсељавања младог становништва, у чему би Србија превазишла катастрофалне показатеље Бугарске, Румуније и нарочито Хрватске. Није ли то егзистенцијално важан разлог за српско НЕ интегрисању у ЕУ?

2 коментара

  1. Vaso Petković

    ,,Naš opšti zaključak,da je Evropa bolesnik koji se pravi zdrav,besomučnik koji se pravi pametan,siromah koji se pravi bogat i bespomoćnik koji se pravi silan,,(Vladika Nikolaj).

    Pitam se samo,kakvu bi tek danas Sveti vladika dao ocjenu te trule i fašističke evrope,koja zaražena truje čitav svijet !!.

    Sva najveća zla ( robovlasništvo,inkvizicija,kolonijalizam,,fašizam,nacizam,neokolonijalizam…),koja svijet poznaje nastala su u evropi(namjerno malo slovo),mi Srbi smo to krvavo i skupo platili milionskim žrtvama i tom zlu nema kraja,do konačnog našeg nestanka !!

    Zato pod hitno donijeti moratorijum na EU-integracije a lica i partije koje i dalje za male pare baljezgaju o napretku i svijetloj budućnosti u EU,a zapravo narod i državu guraju u propast,drastično sankcionisati !!!.

  2. Jos jedno NE ulasku Srbije (cak i kada bi nas ona htela) u ovu degenerisanu, neonacisticku EU!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *