Зид ћутања

Последице НАТО агресије (3. део)

Пише Милоје С. Нешић

Током октобра 2000. почело је праћење здравственог стања припадника војске који су били ангажовани на потенцијално контаминираном терену. Програм је трајао пет година а затим је прекинут, иако су лекари ВМА захтевали да се настави

Професор др Бранка Ђуровић са Војномедицинске академије је издавач и коаутор књиге „Осиромашени уранијум, методе детекције, санирање непосредних ефеката и превенција касних последица“. Сви аутори били су учесници у активностима предузетим на решавању проблема осиромашеног урана на територији СР Југославије, током сукоба и у годинама после њега. У овој књизи дати су подаци о важном пројекту који је ВМА започела после окончања сукоба и повратка јединица Војске Југославије с Косова и Метохије.

ПОДАЦИ ПОД ЕМБАРГОМ? Током октобра 2000. почео је програм праћења здравственог стања припадника војске, који су били ангажовани на потенцијално контаминираном терену. Програм је трајао пет година а затим је прекинут, иако су лекари ВМА захтевали да се настави. Прегледано је преко 1.500 војника припадника војске у три установе. Наведени програм није дао очекивану комплетну слику из неколико разлога. Др Зорка Вукмировић каже: „На тој расправи, на којој смо били у фебруару 2017, први пут смо чули колико је узорака урина ВМА узела од војника и дала институту у Винчи да би се извршила биометријска мерења. И нема повратних података. Не знамо разлог. Значи, као да је стављен ембарго, да се о томе не прича.“
Професор Јасмина Вујић има слично мишљење: „Колико знам, војномедицинске установе или не желе да дају те податке или су ти подаци једноставно под неком забраном. Али надам се да постоје, јер је врло битно да се прате, нарочито војници који су били изложени тој прашини уранијумској, становништво које је било у околини тих места удара и такође, становништво које наставља да живи на контаминираним местима. Значи, то мора да буде дугогодишња студија, којом се то становништво прати деценијама.“
Важно је рећи да су се наши научници жестоко борили да се на време сазнају и сачувају чињенице. Професор Јасмина Вујић и њене колеге Драгољуб Антић, Зорка Вукмировић и други, још 2001. године су организовали међународну научну конференцију у Београду, са циљем да се забележе последице ратних дејстава по животну средину и психофизичко здравље грађана, и да се предложе правци еколошког опоравка. Велики део конференције се односио и на употребу осиромашеног урана у току НАТО бомбардовања СР Југославије. Током припреме конференције, која је окупила 400 стручњака из 21 земље, организатори су наилазили на бројне проблеме и неразумевање. Ипак, конференција је одржана а 2002. штампан је зборник на енглеском језику „Environmental recovery of Yugoslavia“, са 142 рада, који су и данас доступни научној јавности широм света.
И ветеринари у Бујановцу у Прешеву су наишли на зид ћутања. „Стручњаци из ове области су под значајном тишином“, каже др вет. мед. Миодраг Милковић из Ветеринарске станице Бујановац и додаје, „послали смо око 1.000 узорака на Ветеринарски факултет, када су у питању производи животињског порекла, вода, мед и вуна од оваца, али немамо никакве повратне информације“.
Драгана Васиљевић је један од наших најбољих и најискуснијих новинара када је у питању заштита животне средине: „Иначе, ова тема ми је добро позната јер сам била први новинар, барем Еколошке редакције, кога су, одмах после НАТО агресије, послали да током августа 1999. године снима емисије о последицама. Од тог августа 1999. до јануара 2001. урадила сам доста емисија. Али то сам све могла да радим до зиме 2001. године. После тога као да је интересовање спласло и као да никоме у РТС-у није била важна ова тема. Кад год сам предлагала – било је увек, ’ради нешто друго’.“

ХИЉАДУ ДАНА ПОСЛЕ Једина институција која је у потпуности игнорисала молбе „Слободне продукције“ да њени представници учествују као саговорници у филму је Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“. Добро је да јавност сазна које дугорочне пројекте је Институт од 1999. досад реализовао у домену праћења здравственог стања припадника војске, полиције, становништва и професионалаца који су радили на контаминираним локацијама. Животна средина Србије је претрпела радиолошко и хемијско загађење без преседана, а прве активности на деконтаминацији су ефективно почеле тек неколико година касније. Тако је санација локација на југу Србије контаминираних радиолошким оружјем почела око 1.000 дана након контаминације!
Ипак, има институција у којима је покушана реализација пројеката. Доцент др Бранислава Митровић са Факултета ветеринарске медицине о свом пројекту каже: „Моја идеја је била да се на подручју Републике Српске, где има доста недеконтаминираних локалитета, изврши једно in vivo испитивање. Значи, на терену, и окупила сам тим људи. Углавном су то физичари и биолози, Институт ’Синиша Станковић’, Биолошки факултет Универзитета у Београду, Винча. Ми бисмо заједно у сарадњи са колегама из Босне на тим теренима извршили испитивања, тако што би се анализирала морфологија животиња које живе на том терену, као што су гмизавци, птице станарице. Урадиле би се анализе терена и целог ланца исхране.“
О тишини која је прекрила теме о последицама бомбардовања 1999. године по животну средину и здравље људи може се дискутовати и у историјском контексту. Други светски рат окончан је 1945. године. О ратним дејствима, последицама и жртвама, писало се и говорило одмах по завршетку рата у свим земљама света. Треба замислити ситуацију у којој је неко забранио да се о последицама Другог светског рата не говори током две деценије, односно све до 1965. године!

НЕКОНТРОЛИСАНО САГОРЕВАЊЕ Документарни филм „Експеримент наживо – Experimentum in vivo“ отворио је многобројне теме и питања, не само у домену радиолошког оружја са ОУ већ и о питању хемијског загађења, које је изузетно комплексно и присутно на многим контаминираним областима. Било би изузетно важно да се у будућности реализује документарни филм на тему хемијског загађења. У Панчеву и Новом Саду погођене су рафинерије, док су у Београду, Нишу, Богутовцу и другим местима бомбардована складишта нафте и нафтних деривата. Последица је неконтролисано сагоревање преко 150.000 тона нафте и нафтних деривата. Авиони НАТО-а су током бомбардовања СР Југославије потрошили више од 350.000 тона керозина. Укупна количина нафте, нафтних деривата и керозина, чији су остаци сагоревања доспели у животну средину, еквивалентна је количини коју има колона камиона цистерни од Ниша до Беoграда, на дужини од око 250 км!
О неконтролисаном сагоревању професор др Александар М. Јововић са Машинског факултета каже: „Свако горење, било какво, чак и оно у контејнеру, емитује огромне количине тих врло опасних, токсичних компоненти. Праву процену је веома тешко дати. То се није мерило тада.“
О бомбардовању хемијске индустрије у Србији говори и професор др Слободан Тошовић: „Нико није могао да очекује да ће неко бомбардовати сфере са винил-хлорид мономером. То је канцерогена, опасна, запаљива материја. Нико није могао да верује да ће неко бомбардовати сфере с течним нафтним гасом, да ће бацати тепих бомбе на рафинерије. Да ће гађати и постројења која нису војног карактера. Они су гађали комплетну индустрију!“
Нарочито је опасно било истицање и горење трансформаторског уља пиралена, када су погођене трафостанице у Крагујевцу и Бору, што објашњава професор Јововић: „Канцероген је, тератоген, мутаген, значи оставља последице на више генерација. Његова употреба је забрањена по Стокхолмској конвенцији и по Протоколу о POPs. Пирален неквалитетним сагоревањем производи нешто што је много горе од њега, а то су диоксини и фурани, који су, осим што су тренутно јако токсични, уједно и тератогени, мутагени. С друге стране, пирален који не сагори излива се у земљиште, излива се у воде, подземне водотокове и може да оде далеко. Он припада групи POPs, дуготрајних органских компоненти, које се врло дуго задржавају у животној средини, што је неповољно по нас жива бића.“
Научни саветник др Мирјана Стојановић из Института за технологију нуклеарних и других минералних сировина у монографији „Контаминација земљишта Србије радионуклеидима и могућност њихове ремедијације“ пише: „Наша истраживања представљају и својеврсну декларацију технолошког покајања. Признање да је развојни пут угрожен озбиљним непланираним ефектима је уједно апел да се однос према животној средини и становништву врати из злоупотребе у област разумне употребе. Наш задатак је да се то погубно дејство осиромашеног уранијума минимизира, да се спречи његово продирање у ланац исхране. У противном, невидљива претња ће деловати бесконачно дуго, са свим својим погубним последицама на будуће генерације.“
То може да се прекине само уколико започне лечење људи који су били изложени радиолошким и хемијским агенсима. Претходних 20 година војници, полицајци, локално становништво, професионалне екипе које су радиле у контаминираним областима били су препуштени сами себи. О њиховом здрављу није се систематски водило рачуна. Време је да лекари, када говоре о раном откривању злоћудних болести и могућностима излечења, почну да се обраћају и њима.

Крај