Заборавићемо само ако нас не буде било!

ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ АГРЕСИЈЕ 1999: РАТ ПРОТИВ ЦИВИЛА (2)

Пише Бојан Јовановић

Коришћење зла да би се остварило добро је познати макијавелистички принцип, чији се стварни ефекат вреднује оствареним циљем. За разлику од Макијавелијевог става којим се допушта и чињење свирепости, додуше без њиховог понављања, али с јасним претварањем у корисна дела, макијавелистички принцип да циљ оправдава средства уводи у поље непредвиђеног и ирационалног збивања у којем зло може да засени добро. Примена војне силе и склопљени мировни споразум у Куманову 10. јуна 1999, довео је до окупације НАТО снага јужне српске покрајине, и отварања Пандорине кутија зла којима ће Срби бити изложени чињењем најмонструознијих злочина, вађења органа и мартовским погромом 2004. године.

ИСКУШЕЊА САМОЗАБОРАВА Остваривши свој дивљачки наум да нападне суверену земљу која није угрожавала ниједну његову чланицу, нити било коју другу државу, да би се одлуком СБ УН могла легализовати војна интервенција, НАТО је исказао непоштовање моћи права и закона, а право силника који, како вели Његош, попут вука има право на овцу, а тиранин на слабог човека. Међутим, ова агресија није само најтрауматичнији догађај у нашој савременој историји већ је постала прекретница у буђењу Русије и успона Кине и успостављања новог, равноправнијег светског поретка у којем ниједна сила без обзира на своју моћ неће моћи да га брутално преуређује чинећи зло у име лажне представе о добру.
Многи појединци са Запада који су подржавали агресију и учествовали у њој, данас виде ствари другачије и са извесним кајањем признају да су тада били обманути и да никада не би чинили зло и наносили штету српском народу верујући да чине добро. Они данас не могу бити чинилац битне промене односа према Србији и тежње да се одустане од капитализације злочина који јој је учињен и одустајања од стварања квазидржаве на њеној територији, јер се уз признање да је било грешака током рата упорно од ње тражи да призна резултат агресије и тиме легализује извршено злодело. Да се околности мењају, показује и иницијатива у италијанском парламенту о преиспитивању исхитреног и противправног признања тадашње владе нелегалне државе Косово, али нама нико не може помоћи уколико сами не назовемо извршени злочин правим именом и превазиђемо тако свој страх жртве од могућности погоршања положаја у западном свету.
Одустајањем од најављене војне параде, двадесетогодишњица почетка НАТО агресије на Србију обележена је у Нишу комеморацијом жртвама овог рата одржаном под слоганом: „Опростићемо, ако будемо могли, заборавити, само ако нас не буде било!“, чиме је и упућена јасна порука критеријума вредновања овог догађаја са становишта националних интереса и његовог значаја за наш идентитет. Памћење невиних жртава које оличавају све страхоте овог злочина поистовећено је с нашим људским постојањем. Памтићемо док смо живи и тај аманет оставити и својим потомцима да негују сећање на овај страшан догађај. Иако га, дакле, можемо заборавити само уколико нас физички више не буде било, порука је да би нас и његово заборављање могло поништити као људе који би одустајањем од неговања сећања на њега пристали да изгубе себе. У том искушењу заборав је и реална претња нашем самозабораву, који и оцртава контекст у којем могуће опраштање добија своје значење. Наш опроштај је заправо хипотетичан чин који зависи од бројних фактора, а један од најбитнијих је и покајање оних који су учинили злочин јер је то претпоставка и стварног помирења. Хуманизмом жртве и страдалника искључујемо освету према починиоцу зла и само тежимо његовом довођењу до спознаје свог нехуманог чина и признавања учињених злочина, не да нам се они не би поновили од стране истог агресора већ да их он више никада ником не учини. А дође ли до тог сазнања, онда ће бити ирелевантна и материјална надокнада за штету и учињено зло које нам је нанео.

ПРЕБРЗО ОДУСТАЈАЊЕ ОД ВЕЛИКЕ ОБАВЕЗЕ Да тај процес умногоме зависи од нас, показао је и недавни догађај у Културном центру Србије у Паризу, када су склоњене слике са изложбе „Србија 1999 – 20 година после – док су бомбе падале“ да због њих не би било непријатно НАТО официрима на пријему организованом 25. марта. Само два дана раније, 23. марта, отворена је ова изложба на којој су представљене слике Владимира Величковића и Биљане Вилимон, као и документарне фотографије о бомбардовању. Власник ове поставке је Историјски музеј Србије, а изложба је најпре и организована у овом музеју прошле године са идејом да се гостовањем у Европи и свету упозна инострана јавност са истином о бомбардованој Србији 1999. године. Међутим, уклањањем слика и свих каталога о изложби пре почетка коктела, показало се да смо брзо одустали од обавезе да адекватно представимо ту страшну истину о злочину који нам је учињен. Култ према мртвима у основи је културе, а свако његово потискивање и оспоравање реално угрожава битне културне и моралне принципе који бране друштво од неизвесних авантура свог идентитетског самопоништавања. Наши људи на власти исказују већ познату склоност ка менталитетском преображају и релативизацији своје позиције браниоца интереса српских жртава. То се догодило и српским комунистима који су олако потиснули истину о Јасеновцу и геноцид над Србима у НДХ, да би после прогањали и оптуживали за национализам све оне који су подсећали на највеће национално страдање. И политика тзв. нових демократских власти успостављених после 5. октобра 2000. водила се на идентичан начин тако што је престало да се говори о агресији и злочину НАТО-а већ се само еуфемистички помињала његова војна интервенција, што је и довело готово до спремности Србије да се извини Алијанси за нелегално бомбардовање и учињене злочине српским цивилима. Празним зидовима нашег културног центра у Паризу направљен је погодан амбијент за срамотни ритуал понижавања српских жртава који је сама Србија организовала. Тај непријатни догађај је показао да смо на путу адекватног меморисања важног догађаја и могућег опраштања агресорима можда највећа препрека управо ми сами непоштовањем сопствених жртава. А без самопоштовања не можемо ни очекивати да нас други адекватно уважавају, јер непримерена самоцензура спречава управо оне који су починили злочин да се суоче с њим и спознавши истину започну своје покајање и извињење који ће увећати могућности нашег опроштаја и стварног помирења.

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *