Умрите мушки – од своје руке!

Суицид – глобална пошаст у сталном порасту

У свету сваке године близу осамсто хиљада људи одузме себи живот. Однос мушкараца самоубица према женама је отприлике три према један. Толико су у овој несрећи заступљенији мушкарци. Исто је и код нас. Осим тога у Србији је већа стопа самоубистава него у Европској унији

Ако лаички погледате свет, неминовно ћете доћи до наизглед необјашњиве спознаје да, с једне стране, људи нису никада живели окружени с толико много људи, никада им нису била доступна сва могућа знања, тако моћни и развијени инструменти комуникације, никада није свет заправо био тако мали и лако доступан, никада нису свакојаком изобиљу били изложени милиони широм планете, а с друге да је међу нама толико несрећника којима није до живота. Кажу да смо савременици најразвијеније медицине и врхунске технологије, освојили смо чак и свемир. А тај и такав свет је место на коме не жели да живи све више људи, и то до те мере да одлучује да се убије и тако га заувек напусти. И поред поменуте свеопште, свуда и свима доступне комуникационе технологије људи нису никада били отуђенији једни од других, никада нису били овако драстично усамљени, нити је икада пре било толико од свега и свакога изопштених несрећника. То су неки од најважнијих подстицаја за одустајање од живота. По последњим доступним подацима Светске здравствене организације, у 2016. години је у свету од своје руке настрадало близу осамсто хиљада људи! Тешко је замислити да годишње један прилично велики град нестане од сопствене руке његових житеља. По још незваничним подацима, овај је тренд настављен, чак и појачан, у наредне две године. Број самоубица се повећава за известан проценат. Индикативно је да како се наша цивилизација увећавала и како се у свим друштвеним, економским и научним сферама наводно развијала, тако је растао број самоубица. За последњих пола века, рецимо, њихов број је вишеструко увећан. И, још занимљивије, а посебно приметно у годинама иза нас, суицид успешно извршава три до четири пута (зависно од државе) више мушкараца него жена.

[restrict] ПРЕКО СТО РАЗЛОГА ЗА САМОУБИСТВО Стручњаци који се баве овим феноменом тврде да има преко сто разлога који доводе до одлуке да се узме сопствени живот, али да ипак преовлађује неколико кључних који, додуше, никада самостално не провоцирају ову одлуку већ је неопходно да се стекне неколико њих да би дошло до оваквог окончања нечијег живота. Страшно је да су у оквиру мушког дела самоубилачки настројеног становништва они који припадају млађим и раносредовечним особама најбројнији. Статистика каже да је међу мушкарцима до четрдесет пет година старости узрочник смрти број један управо самоубиство! Глобално инсталирана цивилизација напретка, ето, има своје жртве. Све бројније управо у популацији која је у сваком смислу у најбољем тренутку живота и развоја. И та чињеница је присутна у скоро свим земљама. У близу половини држава на свету годишње око петнаест мушкараца на сваких сто хиљада становника изврши самоубиство. То је такозвана стопа самоубистава. Она је код жена у просеку мања између два и по и три пута! Иако је ова појава одавно примећена, никада није била овако изражена. Несумњиво је да последњих година број мушкараца који извршава самоубиство постаје све већи. Додуше, заостатак жена у овој статистици објашњава се и тиме да су мушкарци одлучнији у својој намери и да су у њеном извршавању далеко ефикаснији од жена. Ипак и без овог објашњења који звучи помало и цинично, статистика истиче да је последњих година у скоро свим земљама света у порасту број мушких самоубица. Један од кључних разлога ове несразмере међу половима у одузимању сопственог живота је тај што су мушкарци на известан начин жртве васпитања – од њих се не очекује да се интимно поверавају било коме, као ни да се консултују с лекаром, па чак ни да заплачу, а камоли да своје проблеме и последични бол некоме признају. Већина потенцијалних самоубица носи своје страшне невоље у себи по систему „док не издржи“, а онда се препушта смрти као једином решењу. Није ни мало мушкараца који не знају да имају психичке проблеме који с временом, ако се не лече, доводе до самоубиства. Осећајући душевни бол, животне проблеме због којих су им нарушени душевно здравље и мир, они се препуштају алкохолу и дрогама које само погоршавају њихово стање и још брже и лакше доводе до трагедије. Чак је двоструко више мушкараца него жена који ће алкохолом „лечити“ психичке и уопште животне проблеме који доводе до њих, и који ће током тог „лечења“ постати алкохоличари. А алкохол је један од главних катализатора депресије и један од најопаснијих чинилаца у склопу неопходних састојака који доводе до одлуке да се изврши самоубиство. У те остале елементе који комплетирају порив да се самоубиством реше све недаће су бројни подстицаји из сфере тзв. социјалног стреса, као што су губитак посла, улоге у друштву и породици или губитак идентитета. Последњих је година посебно у порасту губитак посла као директни подстицај да се с послом изгубљени статус у друштву и с њим нестанак чак и самопоштовања решавају одустајањем од живота. Поред стресног утицаја који производи незапосленост као последица нових правила актуелног светског поретка врло битан фактор у формирању профила самоубице је и глобално присутна отуђеност људи и њој припадајућа погубно на психу утицајна усамљеност. Осећање које заједнички стварају губитак статуса, изолација и тегобна усамљеност за све више на тај начин погођених људи је до те мере неподношљив да доводе до одлуке да се самоубиством реше тегобе.
Проблем је изузетно компликован, сложен и тешко решив, посебно га није могуће санирати брзо. Лечење, ако уопште до њега дође, јесте дуготрајно, комплексно и често потпуно неизвесно. У многим земљама се у ту сврху оснивају државне и приватне институције, саветовалиштва и подстичу непрофитне организације у којима се стручно приступа и решавању овог проблема и његове превенције. Појављују се овакве организације и у посебним струкама у којима је примећен пораст самоубица, као и оне које се опредељују на узраст, па чак и пол потенцијалних самоубица. Сваки је приступ овом проблему посебан, али с појединим заједничким садржаоцима, као што је готово свуда присутно настојање да се спречавање самоубистава започне охрабривањем људи с проблемом који доводи до ове одлуке да једноставно почну да разговарају с неким о томе. Примећено је, занимљиво, врло необично, контроверзно чак, присуство социјалних медија у одсудним тренуцима у животу самоубица. Колико је овакво комуницирање с другима само по себи иницијатор усамљености и тескобе коју она собом носи, толико је често управо оглашавање самоубице у сајбер-комуни нека врста његовог последњег апела да му се помогне. Многи решени да дигну руку на себе, наиме, све чешће пред предузимање овог чина шаљу поруке преко друштвених мрежа из којих је сасвим видљиво шта им је на уму. И то је отприлике последње место када им је можда још могуће пружити помоћ. Разни су, иначе, приступи решавању ових проблема. Неки иду тако далеко да самоубиство превентивно настоје да прикажу као чин који би требало да изазове неку врсту грижу савести код потенцијалног самоубице приказујући какве све негативне последице његов нестанак може да произведе најпре у најближој околини дотичног коју он оставља да се носи с његовом смрћу. Има и оних који сматрају да је најефикаснији вид превенције тај да се самоубиство отежа разним мерама. Кажу да су у Великој Британији о овом питању отишли најдаље применом комплексних мера и то у институционалном друштвено свеобухватно подржаном и примењеном маниру. Тренутно њихова статистика тврди да је преполовила број самоубица у односу на претходне године.

И У СРБИЈИ СУ МУШКАРЦИ БРОЈНИЈЕ САМОУБИЦЕ Код нас је по званичним извештајима ситуација далеко гора него било где на Западу, односно имамо више самоубистава него што казује званична стопа ове појаве у Европској унији. По последњим комплетираним и званично објављеним извештајима стопа самоубистава у Србији је петнаест на сто хиљада становника годишње, а у истом периоду у ЕУ земљама та стопа је била једанаест на сто хиљада становника. И у Србији су мушкарци значајно бројније самоубице. Двадесет пет их је годишње на сто хиљада становника наспрам седам жена. Занимљиво је, мада у вези с горереченим и индикативно, да је у ЕУ највише самоубистава извршено у најразвијенијој чланици – Немачкој. Најнижи проценат је на Кипру и још неколико медитеранских земаља, укључујући економски крајње нестабилну Грчку, па испада да географски положај значајније утиче на психу од економског. У нашем случају је, као и у многим другим стварима, ситуација обрнута. На југу имамо више самоубистава него у осталим крајевима земље и то чак и више од о том питању традиционално водећих делова Војводине. Црна тачка Србије је, занимљиво, лесковачки крај у коме се просечно свакодневно покуша бар једно самоубиство. Први узрочник за самоубиства у овом крају није депресија, која је други фактор, већ осећање безнађа као последица немогућности да се пронађе излаз из нерешивих економских и породичних околности. Пошто су то све узроци који углавном иду заједно и „вуку“ један другог, а настају баш у срединама као што је наша, где се социјална несигурност, а последично и економска, појављују као доминантна последица инсталације новог светског економског поретка, један је од разлога што имамо већу стопу самоубистава него Европска унија у којој постоји системска помоћ у овој сфери. Иначе, код нас је израженије и помињано „објављивање“ преко друштвених мрежа да се намерава самоубиство или да се бар о њему размишља. Праћење ове појаве довело је до открића да се већина наших самоубица непосредно пред предузимање овог чина огласила на друштвеним мрежама. Стручњаци кажу да су то готово увек били вапаји за помоћ која је, међутим, изостала.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *