Почетна / Документи / Учитавање могућег смисла – РАТОВИ И ЛАЖИ

Учитавање могућег смисла – РАТОВИ И ЛАЖИ

На светској политичкој берзи рачуна се колико шта кошта, какву корист доноси, а не колико вреди само по себи. Лаж о Маркалама нам је донела санкције, лаж о Рачку бомбардовање. А претпоставка о штетном деловању лагања на људско здравље није у потпуности доказана. Кад би била тачна, владе, парламенти и медијске куће Слободног света листом би покосила смртоносна епидемија

Oво, чему присуствујемо од почетка деведесетих година прошлог века, могло би се окарактерисати као савремена верзија Тридесетогодишњег рата, ако ни због чега другог, оно због дужине трајања. По свему осталом два историјска догађаја се прилично разликују. У сукобима вођеним између 1618. и 1648. учествовали су католици и протестанти; садашњи поход на свет предузела је водећа планетарна сила чије је религиозно уверење воља за моћ и решеност да се та воља потврди у свим тачкама земаљске кугле. Први тридесетогодишњи рат одвијао се на европском тлу (Аустрија, Немачка, Чешка, Данска, Француска и Шведска); овај, садашњи, захватио је земље Блиског и Средњег истока, и север Африке, да у једном тренутку закачи и нас: кућа нам је насред друма, и сваки се ђаво о њу очеше… Погонска снага некадашњег рата је била верска нетрпељивост; данас се та сила преобразила у цивилизацијску нетрпељивост богатих према сиромашнима, и моћних према слабима, којима је небо, непромишљено, подарило богате изворе нафте. Рат између католика и протестаната имао је за циљ освајање душа, по цену истребљивања телеса; данашњи је модернизована реплика колонизаторске похлепе Запада. Кад се дуго упражњава, пљачка постаје друга природа грабљиваца. И најзад: рат из 17. века се ослањао на фанатична уверења, док се данашњи ратови покрећу уз помоћ бестидних лажи.
Рат из 1990. повела је Америка, у коалицији са још 34 земље. Одазвао се чак и Бангладеш. Чеси су послали 37 војника, а Сингапур 35 лекара. Јунаци, нема шта: тридесетчетворица на једнога! Коалиција је имала 240 мртвих, Ирачани између тридесет и четрдесет хиљада. Живот једног борца за демократију, људска права и петролеј вредео је око две стотине домородачких живота. Немце, такође учеснике похода на Исток, то мора да је на нешто подсетило.
У следећем рату против Ирака коалиција се осула. Жак Ширак је, зачасак, отказао савезничку послушност; у Америци су, једно време, избегавали куповање шампањца и камамбера.
У том, другом походу, број жртава је достигао астрономске размере. Што од бомбардовања, што од глади, пострадало је око пола милиона деце. Кад су госпођу Олбрајт, америчку министарку, упитали шта мисли о тој ставци у билансу војних операција, она је рекла да се покољ деце исплатио. Обесили су Садама Хусеина; деца јесу издахнула, али је Слободан свет одахнуо. Достојевски је држао да патња једног јединог детета не може бити допуштена цена усрећења целог човечанства, док је америчка човекољубица (што би се могло спеловати и као човек-коље-убица) отписала стотине хиљада дечјих главица зарад афирмације империјалне моћи.
Званични разлог за покретање другог рата против Ирака била је измишљотина да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништавање људског соја, а пре свега припадника племените англосаксонске расе. Амерички министар спољних послова, чини ми се да се звао Колин Пауел, показао је, у Савету безбедности, парче зарђалог гвожђа, као доказ да се у Месопотамији производи оружје опасно по највећу нуклеарну силу света. Кад се рат завршио, министар је признао да је лагао. Затим је оболео од рака. Будући Афроамериканац, мора да је носио нешто од црначке душевности и лаж га је убила. Лагање је опасно по здравље, нарочито код психички осетљивих конституција. Осамдесетих година прошлог века један познати француски писац (и ја сам га познавао) оболе од најтеже болести. Сећам се изјаве коју је, тим поводом, пустио у јавност: „Ја сам рак добио од лагања. Био сам члан Комунистичке партије Француске, а тамо се много лагало. Напустио сам Партију, а ето, део лажи се задржао у организму. Лаж уништава живе ћелије, разара ткиво, трује крв. Лаж је много опасна, а ја сам је гутао и ширио.“
Истина о великој америчкој лажи је, у Француској и Немачкој, прошла без узбуђења, нису поведене расправе у парламентима, као што ни за време извођења операција није било протеста. Ћутали су социјалисти, ћутали комунисти. У Лондону су, ипак, приређене демонстрације, грађани су носили транспаренте са натписом „Тони Блер лажов“. Он је одговорио да се не каје и да би, зарад савезништва са Бушом Јуниором, поново поступио на исти начин.
На светској политичкој берзи рачуна се колико шта кошта, какву корист доноси, а не колико вреди само по себи. Лаж о Маркалама нам је донела санкције, лаж о Рачку бомбардовање. А претпоставка о штетном деловању лагања на људско здравље није у потпуности доказана. Кад би била тачна, владе, парламенти и медијске куће Слободног света листом би покосила смртоносна епидемија. Осим ако … дугогодишњим навикавањем нису стекли имунитет.
У посебно тешком положају били су и остају бојовници Седме силе. Раде шта им се каже, а после, кад прође фрка, сами сносе одговорност за оно што је другде смишљено. И то вам је нека сила! Морају, а морање и морал једино у српском језику одржавају некакву, варљиву везу. Њихово деловање одређују четири фактора: страх од губљења посла, незналаштво, глупост и кукавичлук. Експлозивна смеша: ко покуша да се одупре, проћи ће као Асанж.
А публика, све незахвалнија: тиражи падају и падају. Један француски неверни Тома, недавно, свој credo изложи овим речима: „Ја не верујем ни да је у Ници онај камион усмртио осамдесет људи. Нисам видео својим очима, нисам бројао. Ја њима не верујем ни кад дају извештај о времену…“
Престрога мерила, ко ће их задовољити! Човек не може истога дана бити у Судану, Либији, Сирији, Северној Кореји и Мозамбику, да би видео шта се тамо стварно збива.
Својим ушима сам слушао једног високог бошњачког званичника како француском министру саопштава број муслиманских жртава. Било је то у јануару 1993: „Сто педесет хиљада“, рече и не поцрвене.
После је дошла Сребреница, њина мука и наша брука. Мало им је било три хиљаде, хоће дванаест хиљада; ратни злочин је слабашна реч, хтели би геноцид.
Одмах по завршетку Другог светског рата, утврђена је бројка пострадалих на простору Југославије. Милион седамсто хиљада. Годинама се понављало: За ово што данас имамо, и што треба чувати као очи у глави, живот је дало милион и седамсто хиљада људи!
Кад сам око 1975. упитао једног високог партијског функционера, да ли су у биланс жртава ушле и усташе изгинуле за време и на крају рата, он ме је прострелио ужаснутим погледом. Шта ми пада на памет! Био је пренеражен.
„Добро“, рекох, „али и они су били грађани окупиране Југославије, а свакако се нису борили за ово што данас имамо.“
Он о томе никад није мислио. Мишљење је ризична вежба, не знаш до каквог ћеш закључка стићи. Најсигурније је понављати оно што је негде горе утврђено.
Тако изгледа свет у коме се већ тридесет година, са измишљеним оправдањима воде прави, крвави ратови. Њиме управљају медиокритети, лицемери и преваранти. А у Београду неки и даље брину како да, пред таквом елитом, поправимо нашу слику, како да нас заволе господари смрти, убице ирачке деце, пљачкаши који су нам отели кућно огњиште отаџбине, поклонодавци ослабљеног уранијума од кога се оболева и при помисли на њ. Па ваљда би они требало да поправљају свој image пред нама. Или смо у мазохизму дотле догурали да нам се чини нормално правдање зала које су нам други нанели. Хуманисти, били су принуђени, а ми треба да им се извињавамо што смо их изазвали да нас казне.
Не можемо избећи одговорност за понешто што су „наши“ чинили; рат је погана работа, а осветнички импулс ирационална снага. И опет, кад се упоредимо са оним што борци за људска права по свету чине, ми смо анђелска невинашцад. Треба мислити како да се очистимо пред небом и пред својом савешћу, а и њима би најбоље било да понекад стану пред огледало.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *