У ПРОСТОРУ КУЛТУРЕ И МОРАЛА

Пише Мирко Магарашевић

Прво питање Мила Ломпара постављено ослобођеној истини гласи: Ко се плаши националне државе? А ми слутимо: Само она мањина међу нама која је до појаса апатридна, а испод појаса глобалистичка, па (се прави да) не зна оно што је увелико историјски већ утврђено: „Национална држава је карактеристика Европе“

Oткуда потреба за истином? Потреба која нараста у свету који је презагушен привидима и обманама на чијем престолу седи лаж! Обмане граде привиде, а привиди поданички служе лажи. Њихов једини противник је истина. Њен значај утолико је већи уколико је већа осионост привида и лажи.
Последњих година по дневној штампи нагледали смо се тупих сечива и мутних огледала у којима се наше закуване муке још мутније виде. А тупо сечиво рану не чисти: гној се накупља, сепса најављује! Али сада нас есеји и фрагменти – а врло скромно речено „белешке“ – под насловом Слобода и истина аутора Мила Ломпара двојако упућује: ка слободи – огледалом части, и ка истини – сечивом разума.
Ко може постићи такво културно и друштвено дејство у јединству? Другосрбијанац? Дневни колумниста? Колонијални извештач? Прелетајући политик? Не и не! Јер сваки од њих демагошки тупи сечиво и глобалистички мути огледало; од њих, и међу њима, истина се не види, а мисао о слободи се брка, удваја и зрикави! Није чудно што се Ломпар присећа Орвела и његове ужасне парола-визије: „Слобода-је-ропство и лаж-је-истина!“ То је најмрачнији исход разорне промене свести у неопозиво цементираном тоталитаризму. Време чији је огањ опрљио Орвела у британској колонијалној Индији, затим у Шпанији 1936. и одјецима из нацистичког Берлина и огња Стаљинових чистки. Богата подлога. Чим отуда погледамо Ломпаров поднаслов „Белешке о промени свести“, приближава нам се и Орвелов поглед на истину која се наједном ослобађа лажи, а заточена слобода устаје и лишена прљаве копрене, излази из суморне сенке на светлост дана.

ЛАЖНА ЕВРОПА ПРЕВЛАДАВА Ломпарово прво питање постављено ослобођеној истини гласи: Ко се плаши националне државе? А ми слутимо: Само она мањина међу нама која је до појаса апатридна, а испод појаса глобалистичка, па (се прави да) не зна оно што је увелико историјски већ утврђено: „Национална држава је карактеристика Европе.“ Та мањина – атеистичка или комунистичка, свеједно – одбија да призна чињеницу како је, више од миленијума „хришћанство подстицало културно јединство“, и са које дубине „хришћански корени су изградили Европу“, док „класични корени подстичу изврсност; Европа је заједнички пројекат“; али у садашњој, примећује Ломпар – а после њега и потписници париске изјаве – „ми губимо свој дом; лажна Европа превладава; индивидуализам, изолација и бесциљност су широко распрострањени; нас регулишу и нама управљају; мултикултурализам је неодржив; лоша вера се шири; расте технократска тиранија; лажна Европа је крхка и неспособна; култура одбацивања је завладала; морамо да обновимо прави либерализам“, а не да живимо у лажном. Нама не треба привид „одговорности“, ни лажна компетентност без слуха за истину; „потребни су нам одговорни државници, да обновимо национално јединство и солидарност“ јер само аутентична, „права хијерархија узгаја друштвену добробит“ које још нема, јер тек „морамо да рестаурирамо моралну културу; тржишта морају да буду устројена у правцу друштвених циљева; образовање мора да буде реформисано; наша будућност је права Европа“. Дакле, Ломпар је још 2011. указао на ове темељ-принципе у првом издању међаш-књиге Дух самопорицања – које до јуче, 2017. потврђују и европска дешавања и угледни европски интелектуалци-потписници париске изјаве, а „то показује да су (ове) теме и мотиви сасвим у резонанци европске интелектуалне свести” о томе да је „национално начело легитимно начело европске политике“ – што доследно заступа и најновија књига професора Мила Ломпатра Слобода и истина. За читаоце ово би јасно значило да Дух самопорицања – као и књигу о којој је овде реч – треба, ко испрва, а ко изнова, читати и читати ако не желимо глув медијски мрак и негве глобализма: срам таворења и самопоништења. Треба коначно препознати зашто и „како се дискриминација непрестано протеже из једног у други систем, како су њени носиоци свагда исти људи, док се само мењају идеолошка образложења“ као лице и наличје видљивих збивања!
Садржајем књиге Слобода и истина Ломпар пали лучу у нашем лавиринту мутних огледала и минотаурских демона који се кезе и повремено узмичу пред оштрицом истине; невољно. Дуго смо лутали и не можемо се више тетурати за мутним варка-надама, ни по варка-ходницима другосрбијанства и по „јавним упутствима“ секуларног свештенства: оно нас води у амбис. Зар нам је изнова потребно све што узрокује оно Домановићево лоше искуство? Зар је становиште неког позног обреновићевског – или сада, било ког другосрбијанског, посткомунистичког! – „слепца“ важније од делотворно далековидог „становишта националног либерала“? Шта нас то тера да идемо за слепцем са којим нам нема ни циља, ни пута? Јер, докле год је тако, и „докле год се у Србији инсистира на томе да ми нисмо поражени и да нисмо изгубили 20. век, и докле год се не жели повући консеквенца из југословенског и комунистичког искуства, ми ћемо лутати у једном правцу који је бесциљан“. Али није лако то признати, ни шта би то захтевало; и шта то значи? Значи: „направити данас што се више може“ не чекати пасивно „неко боље сутра“ него одмах предузети „дуготрајно васпитање и стрпљиви рад. То је реална политика са српског становишта и онда ћемо је моћи водити и према ЕУ“. За почетак, „да не купујете новине које су штампане латиницом“ јер то је мера идентитета српског духа и језика – по свету ионако добро знамо латиницу, а код куће користимо идентитет ћирилицу! – будући да наша „Држава може да ћириличне новине новчано стимулише: направиће материјалну разлику у свету који је материјалан“. Ломпар се с правом пита: Зашто то нико не изводи? Зато што, и о том питању, наши политичари – недостојно – трпе огроман „притисак (који) долази од секуларног свештенства (невладине организације) као сервиса који преноси неказане поруке западне (америчке) моћи“.

АНАТОМИЈА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ Ломпар не прећуткује него истиче ауторство „појма секуларно свештенство“ којим је угледни филозоф „Исаија Берлин означио комунистичке интелектуалце који су бранили (већ почињене) злочине власти“. Доситејевски љубећи истину, професор Ломпар нас подсећа на право лице Запада у години Велике сеобе Срба (1690) под Леополдом I, а гласом примаса Угарске Леополда Колонића: „Треба Србима давати привилегије на довољно неодређени начин, да им се оне у промењеним условима могу одузети. То је аксиом европске политике: себичлук, гледање властитог интереса и експлоатација другог. То су европски интереси зато што је циничност и себичност инхерентна Западу… нећемо се ваљда уверавати у то да су европске политике неегоистичне, нециничне и несебичне или да су наивне?“ Идентификујући овакав приступ с деловањем сектора невладиних (секуларних) организација у домаћем посткомунизму, Ломпар се, после свега, с много разлога пита: „Шта може (данас) да каже српски комуниста? Шта је он (подвукао М. М.) урадио? Он је Косово и Метохију правно изместио из састава Србије Уставом из 1974. године. Он је 1959. године без икаквог разлога подручје испод Копаоника припојио Косову и Метохији. Он је поништио резултате свих ослободилачких ратова Србије… пристао на уставну дискриминацију српског језика у Хрватској (1974)… пристао на уставну дискриминацију српског народа у Црној Гори“ иако је „српски народ био једини постојећи народ у Црној Гори према попису из 1909… Српски комуниста је пристао на дискриминацију носилаца српске националне свести у Македонији, ма колико да их је било. Биланс српских комуниста је дубоко поразан“. Aутор нас подсећа на искреност негдашњег комесара Танасија Младеновића који је – за разлику од свог садруга Добрице Ћосића – још 1989. јавно признао: „Ми српски комунисти објективно смо издали свој народ.“ Насупрот, подсећа Ломпар, „Фрањо Туђман – партизан, Титов генерал па противник – у исто време (1990) каже: ’НДХ није била само квислиншка творевина него израз историјских стремљења хрватског народа.’ Како то српски комуниста – ни кад се наизглед удаљи од комунизма – не може да се сретне са противничком страном у грађанском рату, док хрватски комуниста, управо то може?“ Ова зачудна упитност чији смо сви савременици указује на непрекинуто удаљавање српског комунисте од истине, а тиме и од слободе властитог народа. То потврђује чињеница: „Комунисти су измислили како је главни разлог историјског пораза Слободан Милошевић који је крив за распад Југославије. Одакле је дошао Слободан Милошевић? Из Српске православне цркве или из емиграције? Он је дошао из Савеза комуниста који га је школовао и довео на власт.“ Да ли је овакав „унутрашњи преокрет“ изведен зато „да би се избегла застрашујућа историјска одговорност српских комуниста“? Докле је то довело? До следећег корака: „Почели су да објашњавају како су за (историјски) пораз криви Срби и српска традиција, а не комунисти који су имали монопол на власт педесет година.“ Тако нас аутор доводи до суштине – не само једне друштвене него и – антрополошке аберације: „Комунизам је однеговао један посебан тип човека – то је човек без савести“, без свести о одговорности, који „не тематизује питање кривице: он се не пита шта је он погрешио, него увек упире прстом у другог као кривца“ (репрезентативни примери: Латинка Перовић и Радомир Константиновић као заступници одсуства одговорности) чиме се гротескно тежи продужавању идеје титоистички инспирисане потиснутости самодискриминације српства! Тим поводом професор Ломпар нас опомиње на значајан став Хане Арент да се „’када сте нападнути као Јевреји, морате бранити као Јевреји’. Не као Немци или грађани света или заговорници људских права. Не, него: шта могу конкретно да урадим као Јеврејин“. Пример је суштински значајан по опстанак. Да ли се Срби међусобно тако питају: Шта могу конкретно да урадим као Србин? „Можда би требало казати: нема нас јер нисмо рекли не – Титу.“

ИНТЕЛЕКТУАЛНА ПРОСТИТУЦИЈА У том ретроградном правцу допринос Радомира Константиновића није био занемарљив; за њега су „најлепше што чује“ били стихови Друже Тито ми ти се кунемо. Али зар (тако екстремна) заклетва не припада митској представи? Управо зато што није био против сваког мита него само – као и Марко Ристић – против косовског мита, Константиновић је могао стварати мит о Титу. Он је устврдио да је комунистички диктатор – за чијег вишедеценијског владања је побијено хиљаде људи, поотимано имовине и добара, отворено концентрационих логора, конструисано неколико нација – био Де Брољи и Стравински историје. Ово „митско легитимизовање владара“ из пера Радомира Константиновићево, до суза би насмејало и Домановића и Нушића јер би обојца схватили да у свом виђењу нашег домаћег света нису били довољно горки! Обојица су знали за дилему: бити сужањ или слуга? Али Константиновић и Марко Ристић – већ после октобра 1944 – панично су се бојали чињеничног ефекта појма „сужањ“ и стога су обојица неоклевно одлучили да буду слуге јер „Слуга пак оно што мора не ради само зато што мора него превасходно зато што воли… Јер, сужањ зна шта јесте: слуга од себе крије оно што постаје. Sapienti sat.“ Ови идеолошки близанци брзо су постали за многе, у бившој Србији – као Фриц и потоњи Предраг Матвејевић у СР Хрватској – узор, и тако, задуго, показали: „Интелектуална проституција се претворила у пожељан облик понашања.“ То чини да „српски народ није на путу опоравка јер нема јасну свест о узроцима, размерама и околностима које одређују његов положај: уместо некадашње саблазни самопрецењивања, подлегао је саблазни самопорицања“.
Па ипак – насупрот овом сумору (сужањ или слуга?) на који га је подсетио један Дучићев стих – аутор Мило Ломпар нас охрабрује Масариковом мишљу – која, достојно човека, укида и сужња и слугу – „просветом до слободе“ јер је он „говорио о ситном раду уместо револуције“ – битан је рад просветом „на пољу истине и на пољу вредности“ јер се данас „Србија налази у колонијално-окупационом стању“. А наставити мислити колонијално значило би, на неки начин, вратити се дубоко уназад, ка кнез Милошевом један-напред-три-назад. Колико је био алфабетски неписмен, кнез Милош је био сасвим политички писмен, али у колонијално поданичком духу! Овај поредбени „модел“ није случајан јер је типично „наш“. Зато нас аутор и подсећа на Вукове речи прекора упућене кнезу Милошу које су наједном савремене „као слика деспотског начина владања“ који, видимо, не застарева. Међутим – сматра професор Ломпар – треба мислити у светлости обнове српског становишта духом једног Светозара Милетића и једног Стојана Новаковића – тих светлих узора српског грађанског морала и културе – духом националног идентитета, окрет ка бићу српске целовитости, не распарчаности и расутости по емиграцији! Не под корозивном фирмом „невладиних организација“, не укриво стазом кривопутном, не под маском афирмисане дволикости [Коча Поповић, Добрица Ћосић, Војин Димитријевић, Радомир Константиновић, Латинка Перовић, Иван Чоловић (који погрешно разуме косовски завет и тривијализује га)]. Демантујући ове бивше и потоње успаљене „гласове левице“ аутор – нужно иронично – указује на чињеницу да „нема српског национализма као институционалног и системски организованог мишљења и деловања. То је мит. Они који су себе проглашавали националистима тренутно су заокупљени ситуирањем: новчаним, породичним, каријерним. Свет симулакрума, свет привида, нуди им шансу: само треба да издају“.

УКУПНИ ВЕКТОР ЕПОХЕ Видимо: једино нас сечиво истине може ослободити „заноса“ полуинтелектуалаца – како би рекао Слободан Јовановић – тих репова титоизма и кобних чворова југословенства по устаљено комунистичком рецепту прикривања несолидности које „нису само последица вишеструког незнања, него су и плод хотимичне тежње: секуларно свештенство не обликује своје тврдње у њиховој везаности за истину и чињенице него у њиховој употребљивости у односу на политички налог који следи … о политичкој одлуци коју треба донети о Косову и Метохији“. Ово је – не једини, али јесте средишњи – наук најновије књиге Слобода и истина Мила Ломпара: Ако не желимо истину, значи да не желимо ни слободу, него њен нацифрани сурогат, њен лагодан, сервилни диктум „невладиних организација“, заправо: колонијални статус, домаћу слуђеност – Европу „без алтернативе“, не ону, с почетка ведру девојку „из бајке“ него ову данашњу, изненађујуће мргодну вештицу нечистих намера! Пред таквим огледалима показује нам се „право лице“ појава и ствари, наш савремени лавиринт и „Укупни вектор епохе“ који нам с потпуним успехом открива књига Слобода и истина.
Неће полигон мутних огледала бити наш национални путоказ. Метод тривијализације – још мање. Пробуђено и обновљено српско становиште је луча истине која осветљава наш пут ка слободи и обнови истинитих вредности – од што бољег квалитета образовања до јасно чисте функције свих друштвених и државних институција. Све друго је ваб у пропаст и није мера разума, ни лек симпатије у коју је веровао и Милош Црњански.
Са особеним ауторским печатом исказа „О српском становишту, поново“ суочени смо са суштином истине: „После свега, најмање што можемо је да ствари именујемо правим именом” на шта обавезује „осећање дужности“, тај увек „високи идеал националне интелигенције. Јер не постоје интелектуалци само зато да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима кад је бити ил’ не бити за националну културу – нешто били“.
Ова вишеслојна књига есеја, фрагмената, исказа/разговора и одличних путних записа обједињених насловом судбинске тежине: „Између нема их и били су“ (погледати: стр. 241–264), са странице на страницу, истинољубиво именује многе наше и европске заблуде, парадоксе и појаве, проблеме и људе, речју: све ствари – правим именом. То је завет против привда. А сваки привид је маска натурена на лице истине која је онемела, ућуткана.
Искази Мила Ломпара кроз књигу Слобода и истина руше маске и враћају глас истини. Ослобађају истину копрене привида и окова хипертрофије лажи било које врсте.
Изгледа нам данас као да је аутор Духа самопорицања, Похвале несавремености, Полихисторских истраживања, Слободе и истине сада већ потпуно сагледао ширину и дубину историјског постојања, пун духовни хоризонт егзистенције једног Конфучија.

Један коментар

  1. Casopis je osvezenje /otreznjenje. Drago mi je da sam imala mogucnost da procitam tekst mudrosti autora G-dina Mirka Magarasevica dobila priliku “napojiti se sa izvora nepomucene istine “.Sticajem okolnosti , dok sam zivela u svom Beogradu imala sam priliku da upoznam /bolje reci sretnem pisca redova koje sada citam u dalekoj Australiji.Provela sam jedno nezaboravno vece na veceri (pozatom intelektualnom sastajalistu /restoranu )u cetvoro tom prilikom pozvana od svoje prijateljice – emotivnog partnera Mirka M.Kao poeta a imajuci priliku da tek ovde gde zivim vec godinama , procitam prelepe stihove posvecene Kosovu ispisane perom M.M.( Ënciklopediijai savremenih autora koji su opevali Kosovo polje….)Iz postovanja prema Magarasevicu poeti , zbog mudrog izlaganja i hrabrog svedocenja i prinetog seba za pecat ovog vremena i Kosovskog “nevremena “,pisem svoje redove trazeci i licno uporiste u ovim teskim olujama sada nadvitim nad: istorijom , nad pogromom, nad prezivljavanjem i najvise nad ljudima koji brane i svedoce Istinu Lazarevu .
    Ponovo , po ko zna koji put(?)prebrojavamo se pretekli …Po Bozjem principu ..po podobiju prvorodnih ;Avelju i Kainu .Malo stado pred bedemom svetine beslovesne i povodljive koja urla :raspni Ga , raspni..!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *