ТРИ УДАРА САД И ИЗРАЕЛА НА АРАПЕ

Агресивна политика коју САД воде у последње време повлачи за собом необичну дегенерацију међународног поретка, а када уз то Израел дозволи себи да се у тако крхком региону света понаша као „слон у стакларској радњи“, онда је јасно да је систем фактички дошао до тачке слома

Потпис председника САД Доналда Трампа, током сусрета са премијером Израела 25. марта 2019. Бењамином Нетаниjахуом, Декларације о признању суверенитета ове државе над окупираним територијама Голанске висоравни обојици политичара даје корист.
Што се тиче домаћина, израелског премијера Нетанијахуа, без обзира на информације о корупцији које су објавили тамошњи медији, сада се појавила добра шанса да убеди бираче на предстојећим парламентарним изборима, заказаним за 9. април 2019, да гласају за њега и његову партију „Ликуд“, која је у рускојезичкој јеврејској заједници достигла популарност од преко 40 одсто, што је значајно више него код претходног партијског лидера „руских“ Јевреја А. Кибермана.
Трамп овим потписом стиче симпатије утицајне јеврејске заједнице у САД, што ће му безусловно помоћи на председничким изборима 2020. године. Ефекат може бити још снажнији, јер се Декларација о израелском суверенитету над окупираним територијама Голанске висоравни поклопила (што није случајно) са завршетком истраге тужиоца Милера о тзв. руској подршци Трампу током протеклих избора, а чији је резултат негативан (тј. није било руске подршке).
Међутим, како руска агенција „Регнум“ наводи, признањем Голанске висоравни као дела Израела није стављена тачка на ширење Израела. Наиме, амерички председник припрема и трећи удар по Арапима.

АРАПСКА НАИВНОСТ Геополитичко нејединство, па може се рећи и „политичка наивност“ Арапа је невероватна. Наиме, 31. марта 2019. у Тунису је одржан самит арапских лидера са циљем да постигну јединство о питању признања Голанске висоравни као територије Израела од стране САД. Наравно, ово није лак задатак, јер је део арапских држава подржао војну интервенцију САД и савезника у Сирији. Други парадокс је да већина арапских држава има ауторитарне поретке, а залажу се за „демократизацију Сирије“, не мислећи о геополитичкој замци у коју упадају. После свега Трамп је признао Јерусалим за престоницу Израела, наневши први удар по Арапима. На други се није дуго чекало – признавање Голанске висоравни делом територије Израела, а сада припрема и трећи (о чему пише израелски лист JTA) – признање суверенитета Тел Авива над „петом територијом – Западном обалом Јордана, одакле се Израел није повукао, али није га ни анектирао“.
У том контексту француски „Монд“ наводи да америчка дипломатија умешно користи разједињеност Арапа. Ситуацију додатно погоршава и то што Вашингтон отворено наговештава смену приоритета на Блиском истоку у смеру промена граница неких држава, а у корист Израела. Другим речима, Вашингтон све ово ради јер је уверен да је арапски свет дефинитивно разједињен и да неће смоћи снаге да се супротстави.
Државни секретар САД Мајк Помпео већ је изјавио да је „Трамп Јеврејима послан од самога Бога“. Пошто је признавање Голанске висоравни израелском територијом протицало у време јеврејског празника Пурим, неки аналитичари су упоредили америчког председника са библијском личношћу Есфиром, који је представљао Јевреје пред персијским царем.
Када се говори о Голанској висоравни, обично се указује на њену стратешку важност као природне препреке која дели Израел и Сирију. Међутим, привредни и демографски значај ове територије довољно је велик и без овога. Голанска висораван је географски дијамант у круни Израела. Прекривена је плодном земљом, и налази се на надморској висини од 1.000 метара. Голан је богат, што је ретко за Блиски исток, водним изворима који се уливају у Тивериадско језеро. Ту извире и река Јордан. Чак трећина питке воде у Израел стиже с Голанске висоравни.
Територија коју је окупирао Израел износи око 1.140 км2, при чему је дугачка 60 и широка око 25 км. На висоравни су развијени туризам и пољопривреда. На Голану се налази више од 50 одсто минералних вода Израела, а производи се и око четвртина свих вина (и оних извозних – 40 одсто), те од 35 до 50 одсто свег воћа и поврћа које троше становници Израела. Највиша тачка на Голанској висоравни коју контролише Израел је планина Хермон (2.236 м), где се налази велики радио-електронски центар израелске обавештајне службе.
Висораван за Израел (али и за Сирију) има стратешки значај, јер се са ње види цео Израел према Западу, а за Израел је важна јер се с ње има оптичка видљивост све до Крима. У тзв. Шестодневном рату (јун 1967) Израел је окупирао Голан. Уједињене нације ову окупацију нису признале и затражиле су да се поменута територија врати Сирији. Међутим, одређени кругови у Израелу то одбацују наводећи да је Едмонд Ротшилд (1845–1934) купио ову земљу и предао Јеврејском колонизационом комитету, иако у међународној пракси националност власника приватног поседа не значи и аутоматско да та земља припада његовој држави. Друго, купљена површина земље износи свега 500 км2, те је јасно да се не ради о целој висоравни и да то не може бити аргумент у расправи о државној припадности Голанске висоравни.
Године 1973, за време рата познатог као „Судбоносни дани“, на Голанској висоравни се одиграла велика тенковска битка која је решила судбину Израела, јер ју је добио. Године 1981. израелски парламент (Кнесет) изгласао је резолуцију којом је прогласио Голанску висораван „Неодвојивом делом Израела“.
До заузимања Голана од стране Израела овде су живели Сиријци (око 140.000 људи), а сада је ту само 40.000 људи (20.000 сиријских Друза и 20.000 јеврејских насељеника у кибуцима). Економисти и демографи су одавно израчунали да ако Голанска висораван остане у саставу Израела, овде се може населити још око 500.000 људи, јер су услови далеко бољи него у остатку државе. На Голан се, за разлику од пустиње Негев, могу привући досељеници са Запада, пре свега из Француске у којој јача антисемитизам. То би обезбедило додатни развој Израела, али и променило демографску слику северних региона (посебно Доње и Горње Галилеје), где Арапи, израелски грађани чине најмање половину становништва (има их око 1,7 милиона).

НЕПРИЗНАТА АНЕКСИЈА Руководство Израела је иначе разматрало различите варијанте решења проблема Голанске висоравни, од враћања Сирији „у замену за мир“ до покушаја да се озакони њихова окупација ове територије. На крају 70-их година прошлог века израелска влада је изјављивала да је спремна да додели израелско држављанство сиријским становницима Голанске висоравни. Међутим, фактички сви Друзи су то одбили, што је био јасан сигнал да локално становништво не жели израелску власт.
Ипак, новембра 1981. Израел је анексирао Голанску висораван. Свет анексију није признао. Резолуција Савета безбедности УН од 17. децембра 1981. прогласила је ову област делом окупиране територије Сирије. Анексија Голанске висоравни је још једном разматрана у генералној скупштини Уједињених нација 2008. године са истим резултатом. Поред тога, УН су тражиле од Израела да врати северни део Голана (Ферм Шебаа) трећој држави – Либану, о чијим интересима и правима се по правилу не говори.
Што се тиче голанских Друза, после одлуке председника Трампа они су организовали протесте.
САД нису имале никакве правне и моралне основе за признавање израелске анексије Голанске висоравни. Овим чак ни безбедност Израела ништа не добија, јер почива на мировним уговорима са суседима, а које гарантује међународна заједница. Сада могућност постизања мировног уговора са Сиријом и Либаном, као и с Палестинцима, постаје недостижни циљ. Насупрот, америчком Декларацијом о признавању израелског суверенитета на Голанској висоравни отвара се Пандорина кутија, јер у свету постоји више од 200 спорних територија, тако да неће бити чудо ако се неки конфликти обнове.
Одлуку Трампа о признавању Голанске висоравни делом Израела одбили су да подрже чак и највернији западни савезници САД. Трампа није подржала ни Европска унија, нити било која већа држава Уније, укључујући проамеричку Пољску и прибалтичке државе. Једино је ликовао генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, који није нашао ништа адекватније за поређење, те је позвао Русију да поништи признавање самосталности Абхазије и Јужне Осетије.
Изразито негативна реакција на Трампову одлуку о Голанској висоравни била је из арапског света. Генерални секретар Лиге арапских држава Ахмед Абул Гејт прогласио је одлуку америчког председника „неважном по форми и по суштини“, јер „окупација је велики преступ, међутим покушај озакоњења те окупације није ништа мања грешка“. Генерални секретар Извршног комитета Организације за ослобађање Палестине Саиб Арикат прокоментарисао је ову одлуку на следећи начин: „Јуче је признао Јерусалим за престоницу Израела, данас хоће да Голанску висораван која припада Сирији преда под суверенитет Израела. Шта ће смислити сутра? Нестабилност и крвопролиће у нашем региону су загарантовани.“
Председник Турске Ердоган, на конференцији Организације исламске сарадње (57 држава чланица), изјавио је: „Не треба очекивати да ће Турска и Организација исламске сарадње ћутати или уклонити се пред свршеним чином у овом осетљивом питању. Ми не можемо дозволити да се легализује окупација Голанске висоравни и никада то и нећемо дозволити.“
Чак и „Њујорк тајмс“, који је обично лојалан Израелу, не види у Трамповој одлуци ништа корисно, јер ће „изазвати реакцију целог Блиског истока и може подрити дугоочекивани мировни уговор између Израела и Палестинаца“. Лист наводи и мишљење бивших дипломата САД који кажу да ће то „подстаћи и друге светске лидере чије су државе окупирале туђе територије да руше међународне норме“.
Турски лист „Сабах“, између осталог, пише да је после пада Берлинског зида идеја о новом светском рату била фантазија, а сада је свет ушао у реалну борбу блокова, једног на чијем челу су Русија, Турска и Кина, и другог који предводе САД и Израел. У том контексту је јасно да ће будући историчари говорити да је трећи светски рат почео у Сирији 2011. године. Сада ће сиријски фронт, који посебно симболизује повратак политика великих држава, заједно с последњом дрском одлуком САД о питању Голанске висоравни, добити још више на значају. Лист закључује: „Идеологија и емоционално понашање које је, како то примећује Зора Штајнер у књизи ’Тријумф таме’, играло важну улогу у распаљивању Другог светског рата, а насупрот општеприхваћеним теоријама, сада, постаје јасно, продужавају своје деловање у личностима Трампа и Нетанијахуа, који Израел уз подршку САД претварају у фитиљ који ће изазвати глобални хаос.“ Не треба заборавити овај потенцијал.