С-400 идеологија слободе

Пише Матија Малешевић

Када погледате на карту Велике Евроазије и обележите државе које су последњих неколико година уговориле набавку руских противваздушних система, долази се до недвосмисленог закључка да су тежишта будућег полицентричног света и С-400 у корелацији, нераздвојни једно од другог

У овом тренутку руски С-400 једини је противавионски и противракетни систем који у потпуности може да гарантује безбедност ваздушног простора државе у чијем поседу се налази. Амерички систем „Патриот“ има доста мана и по својим карактеристикама (домет, максимална и минимална висина, брзина, детекција) заостаје за руским аналогом.

СОВЈЕТСКО НАСЛЕЂЕ Систем С-400 је део совјетског наслеђа и представља најнапреднију верзију система С-300, први пут размештеног 1979. године у Совјетском Савезу. Будући да су за време Хладног рата Американци имали предност у ваздуху, Руси су велике ресурсе улагали у системе противваздушне одбране. Као резултат, добили смо серију С-300, којa је и после скоро 40 година, захваљујући периодичним унапређењима, и даље без конкуренције. Сведоци смо да плодови стратешког планирања Совјетског Савеза активно утичу на глобална дешавања и у 21. веку, само у мало другачијој форми. За разлику од совјетског периода, када је Москва своје оружје уступала искључиво идеолошким савезницима, данас Русија своја најсавременија војноодбрамбена достигнућа дели са свим народима без обзира на идеолошке и културно-историјске противречности.

СВРГАВАЊЕ ЕВРОАТЛАНТСКЕ ХЕГЕМОНИЈЕ Јачање одбрамбених капацитета држава широм света, укључујући и блиске суседе и историјске непријатеље, на први поглед може се тумачити као супротно стратешко-безбедносним интересима Русије, али заправо оваква позиција у потпуности је у складу с руском спољнополитичком доктрином. Главна идеја која стоји иза великодушног распрострањивања С-400 јесте подршка државама широм света, пре свега онима у Евроазији, „централном светском острву“, у борби за свргавање хегемоније евроатлантизма и њене визије глобализма. Совјетски Савез имао је сличне намере, али идеолошка индоктринација није му дозвољавала гипкост и прагматичност у односима с другим државама, па је крајњи циљ остао недостижан.
Стратешка предност савремене Русије у односу на Совјетски Савез јесте та што Русија не покушава никоме да извезе „слободу“ већ само да помогне у борби за слободу. То јест појам слободе тумачи се не с идеолошке тачке гледишта комунизма или демократије већ на основама културно-историјске традиције различитих народа. Захваљујући, пре свега, Русији, сваки народ још увек има могућност избора: кренути линијом мањег отпора и утопити се у капиталистичку парадигму демократско-либералног светског поретка са Сједињеним Државама на челу, или окренути се изградњи самобитне културне матрице на основама сопствене цивилизације. На тај начин Русија и њена концепција имају капацитета да привуку много ширу лепезу савезника, а самим тим и већи изглед на успех него што је имао Совјетски Савез и његова идеологија комунизма.
Највећа претња међународном миру и стабилности, по мишљењу руских стратега, јесте стремљење западних држава да сачувају своју доминантну улогу, приморавајући међународну заједницу да следи искључиво њихову тачку гледишта. Они имају за циљ да спрече појаву алтернативних центара моћи. Другим речима, очекује се да ће главни узрок међународних сукоба у 21. веку бити покушај осамостаљивања великих држава од Запада, који на сваки начин жели да спречи настанак полицентричности. У тренуцима када долази до формирања савеза против светске доминације, руски стратези искључују могућност да се у блиској будућности С-400 искористи против Русије.

ИЗГРАДЊА ИСТИНСКЕ ПОЛИЦЕНТРИЧНОСТИ Када и ако до евентуалног сукоба између Русије и државе купца С-400 дође, биће то само након дисперзије западне глобалне моћи, у тренуцима истинске полицентричности. Када наступи тај период, технологија на којој се заснива С-400 биће застарела. Успешна стратегија увек се планира на дуги рок, не мањи од 25 година. У неким новим геополитичким околностима садашњи „либерални принцип“, по коме Русија продаје своје наоружање, биће замењен неким другим, у складу с промењеном спољнополитичком доктрином, на исти начин као што је „комунистички принцип“ продаје из времена Совјетског Савеза замењен садашњим.
До тада битно је напоменути да на овој историјској етапи препреке за набавку руске војне технологије практично не постоје, и да свака земља са минималним економским и политичким капацитетом може себи да приушти сигурну заштиту од евентуалне војне интервенције и претњи из ваздуха. Довољно је платити одређену суму новца или, у случају Турске, узети кредит од Русије, и технолошка супериорност западних сила у потпуности је анулирана. Истовремено, политичка инфериорност и зависност пред лицем хегемона лагано ишчезава. Вишевековна историјска непријатељства и антагонизми између Русије и Турске или Русије и Кине не играју никакву улогу приликом закључивања уговора о набавци С-400. За Русе је само битна спремност да се на путу изградње сопственог суверенитета истраје до краја.
Ово је тек један од видова подршке у изградњи истинског демократског и полицентричног светског поретка. Русија је на том путу приморана да се у највећој мери ослања на такозвану „тврду моћ“, имајући у виду да су пропагандно-идеолошке машинерије Запада још увек без конкуренције и да се све финансијско-економске полуге налазе у рукама западних лидера. У таквим околностима руски С-400 има централну улогу: војно, као поуздан систем одвраћања, политички, као симбол независности, глобално, као главна препрека западном интервенционизму.
Када погледате на карту Велике Евроазије и обележите државе које су последњих година уговориле набавку руских противваздушних система, долази се до недвосмисленог закључка да су тежишта будућег полицентричног света и С-400 у корелацији, нераздвојни једно од другог. Кина, Индија, Иран и Турска имају закључен уговор. Неке од њих већ поседују противваздушни систем, а неке су под великим притисцима западних партнера.

ТУРСКИ ПРИМЕР Задржаћемо се на Турској, чији је пример куповине С-400 врло репрезентативан.
Турска пролази кроз врло динамичан период. Почетком двехиљадитих доживљава економски бум, улази у првих 20 најјачих економија света, а демографски наставља с позитивним трендом. Поред тога она је једна од најјачих НАТО чланица и стожер тог пакта на Блиском истоку. На први поглед, рекло би се да се Турска развија у добром правцу и да су односи са Западом на завидном нивоу. Међутим, 2017. године, да ли због превелике амбиције или насушне потребе, Анкара се одлучује да потпише уговор с Москвом о набавци система С-400. После тога се у Сједињеним Државама пале црвене лампице. Следе огромни притисци на турско руководство, између осталог, Пентагон издаје званични документ у коме се таксативно наводе могући потези Вашингтона према Анкари уколико дође до испоруке: 1. увођење санкција Турској по члану 231 закона CAATS; 2. обустава уговорене испоруке авиона Ф-35; 3. ограничење извоза нових технологија у Турску 4. прекид војне сарадње и тешкоће у оквирима НАТО-а.
Због оваквих жестоких и неуобичајених притисака на власт, турска јавност је последњих неколико месеци преокупирана кључним питањем: да ли ће турски председник Реџеп Тајип Ердоган, ипак, до краја октобра, како је предвиђено уговором, доћи у посед система С-400?
Упркос бројним изјавама турских званичника о томе како је Турска део Запада и како се у њој негују западна култура и вредности, политичке дебате о набавци С-400 одвијају се у контексту отворене антизападне пропаганде унутар турског јавног мњења. Ове тенденције су посебно дошле до изражаја и медијски су интензивиране након покушаја државног удара 2016. године. Данас већина турских грађана перципира Запад као непријатеља и испољава велико неповерења према његовим лидерима.

РАЗЛАЗ ИЛИ БЛЕФ? Турска излази из оквира онога што бисмо могли да назовемо блиским односима и савезништвом са евроатлантским партерима не само у јавном дискурсу и изјавама Ердогана већ и фактички, на терену – од Астанског процеса у коме Турска заједно с Москвом и Техераном покушава да регулише ситуацију у Сирији, често и на рачун интереса САД и њених савезника, до пројекта изградње „Турског тока“ који је у супротности са евроатланском стратегијом о енергетској независности Европе од Русије.
Али набавка С-400 може да буде и блеф Анкаре, то јест покушај да се од Американаца добију што већи уступци: повољнији услови за куповину америчког система „Патриот“, бољи статус унутар НАТО-а, гаранције безбедности за председника, чланове његове породице, као и блиске сараднике.
С друге стране, евентуална испорука С-400 Турској ишла би у прилог тези да је Турска дефинитивно напустила курс ка стратешком зближавању са Европом и Сједињеним Државама. Другим речима, у случају испоруке система С-400, Турска би у великој мери успела да се ослободи евроатлантских стега и направи огроман искорак у правцу осамостаљивања. Заједно с Кином и Русијом преузела би важну улогу у изградњи полицентричног светског поретка.
На питање да ли Турска има у овом тренутку довољно капацитета да окрене леђа Западу, одговор је – не. На питање да ли је владајућој елити неопходан систем С-400, како би у тренуцима велике нестабилности и кључних промена на Блиском истоку максимално ојачала преговарачку позицију, а Турска се представила као лидер муслиманског света, одговор је – да. Које од ова два ће превагнути и даље је под знаком питања. Ердоган је већ изјавио да је договор с Русима „готов посао“, али искуство каже да његове речи не треба узимати здраво за готово. Тим пре што изјаве турских званичника и даље не затварају у потпуности врата Американцима и спремни су да саслушају сваки предлог.

ПОЗИЦИЈА ВАШИНГТОНА Тако долазимо до закључка да набавка С-400 у овој фази преговора највише зависи од позиције Сједињених Држава, и воље Вашингтона да компензује евентуални раскид уговора Турске и Русије.
О важности Турске за САД говори и изјава бившег америчког амбасадора у овој земљи: „Изненадни губитак Турске за Запад би представљао чин самоповређивања. Турска није само њен председник Ердоган већ регионални и економски гигант, који се налази између Европе и Блиског истока, између Блиског истока и Русије и служи као тампон-зона.“
Томе треба додати и важност очувања позитивног имиџа највеће војне организације на свету, јер евентуалне крупне несугласице унутар алијансе са собом би могле да повуку ланчану реакцију. Такође, не сме се изгубити из вида ни кључна улога Турске у спречавању нове миграционе кризе у Европи.
С друге стране, у очима западних партнера Ердоган је давно прешао праг толеранције. Вашингтону и Бриселу су преко главе самостални иступи Ердогана у Сирији, кокетирање с Русијом и флагрантно кршење људских права и слобода у Турској, па је вероватније да ће Вашингтон више користити претње неголи повлашћен третман приликом преговора с Анкаром.

ЕРДОГАНОВА ПРОЦЕНА У таквом случају Ердоган ће морати добро да процени ризике. Као државник великог калибра у својим проценама преговарачку позицију своје државе он неће посматрати само из перспективе билатералних односа са Сједињеним Државама већ из перспективе глобалне равнотеже снага. У том случају позиција Турске много је боља него што изгледа на папиру. САД увелико користе механизме економских санкција на три фронта: Кина, Русија и Иран, а сврставање Турске у тај клуб био би исувише велики залогај, и за Вашингтон и за колективни Запад. Управо на ту карту игра Ердоган, убеђен да би Турска и поред набавке С-400 и даље декларативно и формално остала део Запада и НАТО-а, а да се одмазда у виду економских санкција неће испољити у пуном капацитету.
У таквом сценарију Турска има много више користи него штете. Она би наставила с виртуозним балансирањем и постала би прва НАТО чланица са најсавременијим руским одбрамбеним системом (не рачунајући застарелу варијанту С-300 у поседу Грчке). Ово балансирање има јасан правац кретања: Турска напушта орбиту западног утицаја и широм отвара врата народима Истока.
С приближавањем датума испоруке притисци и претње постајаће све снажнији, али на крају оне ипак неће моћи у потпуности да се реализују зато што је Турска, чак и с непослушним председником, важан партнер Запада. Ердоган је свестан геополитичког значаја Турске и врло тешко ће пристати да се одрекне система С-400. На крају крајева, Русија је важан партнер за Турску и одустајање од С-400 оставило би огромне последице на међусобно поверење у које је много уложено након обарања руског авиона. Засад се у Русији не разматра евентуална могућност раскида уговора, а из руске Федералне службе за војну сарадњу уверавају да се испорука очекује у предвиђеним роковима и да је у питању „само бизнис“…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *