Почетна / Интервју / Пуковник Љубинко Ђурковић – КОШАРЕ, БИТКА КОЈА ТРАЈЕ

Пуковник Љубинко Ђурковић – КОШАРЕ, БИТКА КОЈА ТРАЈЕ

Близина фронта је била од 50 до 100 метара, као у Првом светском рату. Та грчевита борба за опстанак је главно обележје пакла званог Кошаре и то што смо доживели тамо, како је рекао један војник, „зна само Бог и ми“

Најтрагичнија, али уједно највитешкија и највеличанственија битка српског народа у времену које живимо, а којом су српски војници и официри достојни својих предака и велике историје зауставили копнену инвазију НАТО злочинаца на територију Србије, догодила се на караули Кошаре и трајала непрекидно 67 дана, од 9. априла до 14. јуна 1999. године. Борбе су несмањеном жестином вођене на фронту дужине 15 до 20 километара и трајале до потписивања Кумановског споразума. Изузетан интензитет битка је имала од 9. до 16. априла и потом 6. маја (на Ђурђевдан) и поново 11. маја. У борби са 15 до 20 пута јачом живом силом непријатеља животе за отаџбину дало је 108 српских војника и официра, а рањено је њих 265. По завршетку рата, од октобарских промена 2000. о овој историјској победи се читаву деценију ћутало, а онда је на светло дана почела да излази истина о њеном значају за Војску Србије, али и о тешким патњама преживелих хероја од којих до дана данашњег већина живи у несхватљивој беди и нема ни основно здравствено осигурање.
Обележавајући велики јубилеј, 20. годишњицу почетка битке на Кошарама (9. априла), „Печат“ разговара с њеним командантом, пуковником Љубинком Ђурковићем, који је са још 2.500 најобразованијих и најоспособљенијих официра био доведен у ситуацију да превремено оде у пензију…

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

СЛУЖИО НАРОДУ ЧАСНО И ДОСТОЈАНСТВЕНО

Пуковник Љубинко Ђурковић завршио је Војну академију и Генералштабну школу у Београду. Од 1985. службовао је на Косову и Метохији, а његов матични гарнизон био је у Пећи. Увек је био тамо где су то од њега захтевале потребе службе, па тако и у одбрани српског народа у Пакрацу у Западној Славонији. Каријеру је крунисао учешћем у бици на Кошарама као командант одбране од НАТО агресије и непосредни учесник у ратним дејствима. Срећно је ожењен и отац је три ћерке. У пензији је од 2011. године.

СВИ КАО ЈЕДАН

Знали смо да би по Рамбујеу победа НАТО-а донела права његовим војницима да преузму комплетну политичку, друштвену и социјалну инфраструктуру, и да би НАТО намештеник одлучивао о свим нашим правима и животним питањима а да при томе нико од њих не би одговарао за учињена недела, па чак ни кривична. То је подстицало хероизам наших војника посебног генетског соја који доказује постојање неизбрисивог српског кода. Такви су били и учесници битке који нису били Срби, али су волели њен слободарски дух (Мађари, Роми, Хрвати…) којих је било и у официрском кадру. Последње речи капетана Иванковића, Хрвата, биле су „поздравите моју децу“.

ОДЛАЗИМО ЈЕР ИЗА НАС ЈЕ ПАКАО

Борци на Кошарама су, као пук мајора Драгутина Гавриловића који је у Првом светском рату одлуком Врховне команде био избрисан из бројног стања, сами себе избрисали из бројног стања и витешки се борили за Србију. Знали су да се боре за њене светиње, за своје породице, свој народ. Свакога тренутка, и до задњега, без изузетка су били спремни да свој живот, по оној Лазаревој „није важна сила која нас напада него светиња коју бранимо“, дају за отаџбину. Дешавало се да по седам дана нису излазили из рова ни зарад физиолошких потреба и гинули уз речи „за Србију вреди погинути“, „и мртви ћемо бранити ову земљу“ или „ми одлазимо у рај, јер овде је пакао“, што су Кошаре истински биле.

 

Један коментар

  1. Милена Његован

    Како српски народ и грађани Србије, могу очекивати од наших непритеља да нас поштују, када лажи о нашој држави износе највиши државни органи .
    Одговорне институције, на изречене лажи не реагују а те лажи могу донети великиких проблема самој држави.

    Дана 29.05.2019.г. председник државе А.Вучић у Скупштини Србије изјављује (копирам):
    “U Rezoluciji 1244 nigde se ne govori o Srbiji, govori se samo o Saveznoj Republici Jugoslaviji.”
    “Ne zaboravite da nam je Rezolucija 1244 vezana za Saveznu Republiku Jugoslaviju, a Savezna Republika Jugoslavija prestala da postoji odvajanjem Crne Gore u 2006. godini. I ćutite, naravno da ništa ne govorite. Ja narod neću da lažem i, kao što vidite, smem da govorim pred svima vama.”

    Жалосно је то, што се на челу државе налази човек, који је дужан да штити њене интересе а никада није чуо за Уставну повељу државне заједнице Србија и Црна Гора и очито није упознат што у њој пише а која је усвојена 14.марта 2002.г, док председник државе изјављује, да је 2006. г. био на снази Усрав СРЈ, што није истина и што је ноторна лаж.
    а за све ове изнесене лажи, као награду, добио је огроман аплауз посланика Народне скупштине Србије . (копиран текст Повеље) :
    Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора

    Полазећи од равноправности две државе чланице, државе Црне Горе и државе Србије која укључује Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохију, која се у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација тренутно налази под управом међународне администрације, на основу Полазних основа за преуређење односа Србије и Црне Горе од 14. марта 2002. године, Народна скупштина Републике Србије, Скупштина Републике Црне Горе и Савезна скупштина, доносе

    УСТАВНУ ПОВЕЉУ ДРЖАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СРБИЈА И ЦРНА ГОРА
    Члан 1.
    Име
    Име државне заједнице је Србија и Црна Гора.

    Члан 2.
    Начело равноправности

    Србија и Црна Гора заснована је на равноправности две државе чланице, државе Србије и државе Црне Горе.
    Члан 5.
    Територија

    Територију Србије и Црне Горе чине територије држава чланица Србије и Црне Горе.
    Граница Србије и Црне Горе је неповредива.
    Граница између држава чланица је непроменљива, осим уз обострану сагласност.
    Члан 14.
    Међународни субјективитет

    Србија и Црна Гора је један субјект међународног права и члан међународних глобалних и регионалних организација за чије чланство је услов међународни субјективитет.
    Државе чланице могу бити чланице међународних глобалних и регионалних организација за чије чланство није услов међународни субјективитет.
    Члан 60.
    Иступање из државне заједнице Србија и Црна Гора

    По истеку периода од три године, државе чланице имају право да покрену поступак за промену државног статуса, односно за иступање из државне заједнице Србија и Црна Гора.

    Одлука о иступању из државне заједнице Србија и Црна Гора доноси се након референдума.

    Закон о референдуму доноси држава чланица, водећи рачуна о међународно признатим демократским стандардима.
    У случају иступања државе Црне Горе из државне заједнице Србија и Црна Гора, међународни документи који се односе на Савезну Републику Југославију, посебно Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација, односили би се и у целости важили за државу Србију, као следбеника.
    Држава чланица која искористи право иступања не наслеђује право на међународно-правни субјективитет, а сва спорна питања посебно се регулишу између државе-следбеника и осамостаљене државе.
    У случају да се обе државе чланице у референдумском поступку изјасне за промену државног статуса, односно независност, у поступку сукцесије регулишу се сва спорна питања, као у случају бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *