Почетна / Интервју / Пуковник Љубинко Ђурковић – КОШАРЕ, БИТКА КОЈА ТРАЈЕ

Пуковник Љубинко Ђурковић – КОШАРЕ, БИТКА КОЈА ТРАЈЕ

Близина фронта је била од 50 до 100 метара, као у Првом светском рату. Та грчевита борба за опстанак је главно обележје пакла званог Кошаре и то што смо доживели тамо, како је рекао један војник, „зна само Бог и ми“

Најтрагичнија, али уједно највитешкија и највеличанственија битка српског народа у времену које живимо, а којом су српски војници и официри достојни својих предака и велике историје зауставили копнену инвазију НАТО злочинаца на територију Србије, догодила се на караули Кошаре и трајала непрекидно 67 дана, од 9. априла до 14. јуна 1999. године. Борбе су несмањеном жестином вођене на фронту дужине 15 до 20 километара и трајале до потписивања Кумановског споразума. Изузетан интензитет битка је имала од 9. до 16. априла и потом 6. маја (на Ђурђевдан) и поново 11. маја. У борби са 15 до 20 пута јачом живом силом непријатеља животе за отаџбину дало је 108 српских војника и официра, а рањено је њих 265. По завршетку рата, од октобарских промена 2000. о овој историјској победи се читаву деценију ћутало, а онда је на светло дана почела да излази истина о њеном значају за Војску Србије, али и о тешким патњама преживелих хероја од којих до дана данашњег већина живи у несхватљивој беди и нема ни основно здравствено осигурање.
Обележавајући велики јубилеј, 20. годишњицу почетка битке на Кошарама (9. априла), „Печат“ разговара с њеним командантом, пуковником Љубинком Ђурковићем, који је са још 2.500 најобразованијих и најоспособљенијих официра био доведен у ситуацију да превремено оде у пензију…

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

СЛУЖИО НАРОДУ ЧАСНО И ДОСТОЈАНСТВЕНО

Пуковник Љубинко Ђурковић завршио је Војну академију и Генералштабну школу у Београду. Од 1985. службовао је на Косову и Метохији, а његов матични гарнизон био је у Пећи. Увек је био тамо где су то од њега захтевале потребе службе, па тако и у одбрани српског народа у Пакрацу у Западној Славонији. Каријеру је крунисао учешћем у бици на Кошарама као командант одбране од НАТО агресије и непосредни учесник у ратним дејствима. Срећно је ожењен и отац је три ћерке. У пензији је од 2011. године.

СВИ КАО ЈЕДАН

Знали смо да би по Рамбујеу победа НАТО-а донела права његовим војницима да преузму комплетну политичку, друштвену и социјалну инфраструктуру, и да би НАТО намештеник одлучивао о свим нашим правима и животним питањима а да при томе нико од њих не би одговарао за учињена недела, па чак ни кривична. То је подстицало хероизам наших војника посебног генетског соја који доказује постојање неизбрисивог српског кода. Такви су били и учесници битке који нису били Срби, али су волели њен слободарски дух (Мађари, Роми, Хрвати…) којих је било и у официрском кадру. Последње речи капетана Иванковића, Хрвата, биле су „поздравите моју децу“.

ОДЛАЗИМО ЈЕР ИЗА НАС ЈЕ ПАКАО

Борци на Кошарама су, као пук мајора Драгутина Гавриловића који је у Првом светском рату одлуком Врховне команде био избрисан из бројног стања, сами себе избрисали из бројног стања и витешки се борили за Србију. Знали су да се боре за њене светиње, за своје породице, свој народ. Свакога тренутка, и до задњега, без изузетка су били спремни да свој живот, по оној Лазаревој „није важна сила која нас напада него светиња коју бранимо“, дају за отаџбину. Дешавало се да по седам дана нису излазили из рова ни зарад физиолошких потреба и гинули уз речи „за Србију вреди погинути“, „и мртви ћемо бранити ову земљу“ или „ми одлазимо у рај, јер овде је пакао“, што су Кошаре истински биле.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *