Почетна / Дух времена / ПРОСВЕТИТЕЉСТВО ЈЕ КОРЕН ПРОБЛЕМА

ПРОСВЕТИТЕЉСТВО ЈЕ КОРЕН ПРОБЛЕМА

СОЛЖЕЊИЦИНОВО ПРОРОЧАНСТВО (3)

Пише АЛЕКСАНДАР СОЛЖЕЊИЦИН

У трећем делу говора који је 1978. године одржао дипломцима Харварда, Александар Солжењицин осврће се на корен проблема с којим се у модерно време суочавају друштва на Истоку, али пре свега на Западу. Проблем је, како каже, рођен у време ренесансе, а развијан у време просветитељства

Већ сам имао прилику да кажем да западне демократије нису у 20. веку победиле у било ком већем сукобу без помоћи и заштите снажног континенталног савезника чију филозофију и идеологију није доводио у питање. Током Другог светског рата против Хитлера, уместо да победи сопственим снагама, које би засигурно биле сасвим довољне, западне демократије су снажиле и јачале другог непријатеља који ће се показати опаснијим, пошто Хитлер никада није имао толико ресурса и људи, нити је нудио привлачне идеје, нити је имао бројне присталице на Западу као што је имао Совјетски Савез. Данас, неки западни гласови већ траже заштиту треће силе од агресије у наредном светском конфликту, ако га буде. У овом случају, штит би била Кина. Али не желим такав исход било којој земљи у свету. Пре свега, то је опет на пропаст осуђено савезништво са злом. Такође, иако би то Сједињеним Државама обезбедило предах, касније, када би се Кина са својом милијардом становника окренула наоружана америчким оружјем, Америка би постала жртва геноцида сличног оном који сада видимо у Камбоџи.

НЕСПРЕМНОСТ ЗА САМООДБРАНУ Па ипак, никакво оружје, без обзира колико моћно, не може помоћи Западу све док не превазиђе свој губитак снаге воље. У стању психолошке слабости, оружје постаје терет стране која капитулира. Да би се бранио, човек мора бити спреман да умре. Мало је такве спремности у друштву грађеном на култу материјалне добробити. У таквом стању преостају само уступци, покушаји да се добије на времену и издаја. На срамној Београдској конференцији слободне западне дипломате су у својој слабости предале међу на којој поробљени чланови хелсиншких надзорних група жртвују свој живот. (Солжењицин мисли на невладину организацију „Хелсинки воч“, коју је 1978. године основао амерички активиста Роберт Бернстин, и дисидентске организације са Истока Европе с којима је сарађивао – прим прев.)
Западна мисао постала је конзервативна – стање у свету требало би да остане овакво какво јесте по сваку цену, не би требало да буде промена. Тај онеспособљавајући сан о статусу кво симптом је друштва које је дошло до краја свог развоја. Мора се бити слеп па не видети да океани више не припадају Западу, док се копно под његовом контролом стално смањује. Два такозвана светска рата (они ни издалека нису били на светском нивоу, још не) представљала су самоуништење малог, прогресивног Запада који је на тај начин припремио сопствени крај. Следећи рат (који не мора бити нуклеарни и не верујем да ће такав бити) могао би западну цивилизацију сахранити заувек.
Суочени с таквом опасношћу, с таквим блиставим историјским вредностима из ваше прошлости, с тако високим нивоом остваривања слобода и посвећености слободи, како је могуће до те мере изгубити вољу за самоодбраном?
Како је дошло до тако неповољног односа снага? Како је Запад спао са свог тријумфалног марша на своју садашњу болест? Да ли је било кобних заокрета и губљења смера у том развоју? Не изгледа да је тако. Запад је наставио да друштвено напредује у складу са својим прокламованим намерама, уз помоћ бриљантног технолошког напретка. И онда се изненада нашао у садашњем стању слабости.
То значи да грешка мора бити у корену, у самој основи људског размишљања у прошлим вековима. Мислим на преовлађујући западни поглед на свет рођен у време ренесансе, а који је свој политички израз нашао у времену просветитељства. То је постала основа за државне и друштвене науке и могло би бити дефинисано као рационалистички хуманизам или хуманистичка аутономија – прокламована и спроведена аутономија човека у односу на сваку вишу силу изнад њега. То би се могло назвати и антропоцентризмом са човеком као центром свега што постоји.
Заокрет уведен ренесансом очито је био историјски неизбежан. Средњи век је дошао до свог природног краја и постао неподношљива деспотска репресија људске физичке природе у корист оне духовне. Онда смо, међутим, духу окренули леђа и са претераним и неоправданим жаром прихватили све оно материјално. Овај нови начин мишљења који нам је наметнуо своје вођство, није признавао постојање суштинског зла у човеку, нити је видео било какав виши циљ од достизања земаљске среће. Он је модерну западну цивилизацију поставио на опасан пут обожавања човека и његових материјалних потреба. Све изван физичке добробити и акумулације материјалних добара, све друге људске потребе и особине суптилније и више природе, остављене су изван фокуса државе и друштвених система, као да људски живот нема никакав виши смисао. То је отворило врата злу које је у нашим данима слободно и стално у покрету. Пука слобода не решава све проблеме људског живота него чак додаје бројне нове.
Ипак, у раним демократијама, као што је америчка била у време свог настанка, сва индивидуална људска права била су обезбеђена јер је човек Божје створење. То значи да је слобода појединцима дата условно, подразумевајући његову сталну верску одговорност. То је наслеђе претходних хиљаду година. Две стотине, или педесет година уназад, у Америци би било потпуно незамисливо да се појединцу обезбеди безгранична слобода само да би се задовољили његови инстинкти или каприци. Временом, међутим, сва оваква ограничења одбачена су свуда на Западу. Дошло је до потпуног ослобађања од моралног наследства векова хришћанства и њихових огромних потенцијала милосрђа и жртвовања. Државни системи постајали су све више и потпуно материјалистички. Запад је на крају истински спровео људска права, понекад чак и претерано, али је човеково осећање одговорности пред Богом и заједницом постајало све блеђе и блеђе. Током последњих деценија легалистички себични аспект западног приступа и мишљења достигао је коначну димензију и свет се нашао у тешкој духовној кризи и политичком ћорсокаку. Сва слављена технолошка достигнућа напретка, укључујући и освајање космоса, не могу искупити 20. век од моралног сиромаштва које нико није могао ни замислити при крају 19. столећа.
ЧОВЕК СА ВЕЛИКИМ „Ч“ Како је хуманизам током свог развоја постајао све више материјалистички, начинио је себе приступачнијим за спекулације и манипулације социјализма, а потом и комунизма. Толико да је Карл Маркс могао рећи да је „комунизам натурализовани хуманизам“.
Тај став, испада, није потпуно бесмислен. Исти каменови могу се видети у темељима обездуховљеног хуманизма и било које врсте социјализма – бескрајни материјализам, слобода од вере и верске одговорности који под комунистичким режимима достижу ниво антирелигијске диктатуре, концентрисања на друштвене структуре са наизглед научним приступом. Ово је типично и за просветитељство 18. века и за марксизам. Није случајно да су сви комунистички завети и заклетве о Човеку са великим „Ч“, и његовој земаљској срећи. На први поглед то делује као одвратна паралела – постоје ли заједничке особине у мишљењу и начину живота данашњег Запада и данашњег Истока? Али таква је логика материјалистичког развоја.
Међусобни однос је такав да ток материјализма који је најдаље на левици увек на крају бива снажнији, привлачнији и победоносан, јер је доследан. Хуманизам без свог хришћанског наслеђа не може се одупрети таквој конкуренцији. Посматрали смо тај процес у протеклим вековима и посебно у последњим деценијама на светској размери док ситуација постаје све драматичнија. Либерализам је неизбежно замењен радикализмом, радикализмом који се предаје социјализму, а социјализам никада није могао одолети комунизму. Комунистички режим на Истоку могао је опстати и расти захваљујући ентузијастичној подршци огромног броја западних интелектуалаца који су с њима осећали сродност и одбијали да виде злочине комунизма. А када више нису могли да жмуре, покушали су да их оправдају. У нашим источним земљама комунизам је претрпео потпуни идеолошки пораз. Он је нула и мање од нуле. Али западни интелектуалци и даље на њега гледају са занимањем и саосећањем, а то Западу страшно отежава одупирање Истоку.
Не проучавам овде случај катастрофичности светског рата и промене које би он могао донети друштву. Све док се будимо под сунцем мира, морамо водити свакодневни живот. Постоји, међутим, катастрофа која се одвија свакодневно већ неко време. Говорим о несрећи обездуховљене и нерелигиозне хуманистичке свести.
Таквој свести човек је референца у процењивању свега на Земљи. Несавршени човек који никада није ослобођен гордости, себичлука, зависти, сујете и десетине других мана. Сада доживљавамо последице грешака непримећених на почетку пута. На путу од ренесансе до наших дана обогатили смо своје искуство, али смо изгубили свест о Свеобухватном Врховном Бићу које је обуздавало наше страсти и нашу неодговорност. Превише смо наде уложили у политичке и друштвене реформе само да бисмо открили да смо остали ускраћени за свој најдрагоценији посед – свој духовни живот. На Истоку уништили су га дела и махинације владајуће партије. На Западу гуше га комерцијални интереси. То је стварна криза. Подела у свету је мање страшна. Подела у свету је мање страшна од сличности болести које погађају његове главне делове.
Ако је хуманизам био у праву када је прогласио да је човек рођен само да би био срећан, он не би био рођен да умре. Пошто је људско тело осуђено на смрт, његов задатак на Земљи очито мора бити духовније природе. То не може бити необуздано уживање у свакодневном животу. То не може бити потрага за најбољим начинима за стицање материјалних добара и потом за највеселијим уживањем у њима. То мора бити испуњавање сталних, озбиљних дужности како би нечији животни пут могао постати искуство моралног развоја, како би се на крају живота било бољи човек него на почетку. Неопходно је погледати свеопшту палету људских вредности. Њена садашња нетачност је запрепашћујућа. Није могуће процену председникових достигнућа свести на питање колико новца се зарађује или колико је доступно гориво. Само добровољно, духовно самообуздавање може човека издићи изнад светског материјалистичког тока.
Везивати се за данашње окоштале формуле просветитељства представљало би религију. Друштвени догматизам нас оставља потпуно беспомоћним спрам судова нашег времена. Чак и ако будемо поштеђени ратних разарања, наши животи мораће да се промене ако желимо да живот спасимо од самоуништења. Не можемо избећи преиспитивање основних дефиниција људског живота и друштва. Да ли је истина да је човек изнад свега? Има ли Врховног Духа изнад њега? Да ли је тачно да људски живот и друштвене активности морају бити одређени пре свега материјалним растом? Да ли је допустиво уздизати такав раст на штету нашег духовног интегритета?
Ако свет није дошао до свог краја, приближио се значајном заокрету у историји који има исту важност као и заокрет од средњег века ка ренесанси. Од нас ће захтевати духовни успон. Мораћемо да се уздигнемо на нову висину визије, на нов ниво живота у којем наша физичка природа неће бити проклета као у средњем веку, али, што је још важније, наше духовно биће неће бити изгажено као у модерној ери.
Тај успон биће сличан пењању на нов антрополошки ниво. Нико на Земљи нема другог пута него навише.

Крај

С енглеског превео: Филип Родић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *