Политика забаве, али и забава политике

Сведоци смо најезде телевизијске игране продукције какву никада пре нисмо имали. Правила игре се у овом тренутку драстично мењају, а с њима и центар не само приказивачке већ и продукцијске, па чак и политичке моћи. Успели смо да и од онога што је искључиво у домену ТВ забаве направимо политичко питање и провокацију због чега је, баш по тим аршинима, настала озбиљна поларизација између актера из домена телевизијске продукције и дистрибуције

Деценијама се знало да ћете холивудске звезде на телевизији видети само као важне госте у емисијама најпопуларнијих ток-шоу водитеља. Прелазак с великог на мали екран је и код осредње на филму доказаних глумаца и аутора била својеврсна деградација, односно доказ смрти каријере. Гробље слонова. Последњих се година, међутим, ствар потпуно окренула. Изузев у комерцијалним филмовима који би требало да зараде стотине милиона долара, или неким наивним покушајима да се докажу уметничке претензије, највеће звезде Холивуда најчешће раде на малим екранима. Експанзија кабловских и интернет телевизија и њихове продукције, њихова доступност огромном светском тржишту која је далеко јефтинија, једноставнија и бржа него дистрибуција у биоскопској мрежи, учинили су да ТВ пројекти без проблема привлаче највеће звезде и најбоље ауторе. Тај се тренд развија и одржава и даље, стварајући огромну понуду и све већу конкуренцију међу кабловским и онлајн продукцијама. Најзаступљенији ТВ производ из њихове понуде је ТВ серија. У оптицају су сви могући видови, од класичних серија, до такозваних веб-серија, које су нека врста кратке форме пошто епизоде трају до двадесетак минута. Полако, како се код нас најчешће дешава у свему, па и у овоме, појава овакве врсте телевизијске забаве узима маха и у српској продукцији. И опет, како је само нама својствено, у читаву смо причу унели сопствена правила игре.

У актуелној домаћој понуди ТВ серије имају примат

Код нас је тренутно форма ТВ серије постала искључива телевизијска понуда и то не толико да би се забавило тржиште или да би се остварио неки посебно значајни телевизијски искорак, па чак ни да би се имитирао глобални тренд, већ да би се привукао што већи део активног гледалишта „које нема друга посла него да гута серије“ и то превасходно у политичке сврхе! Отуда је РТС, одвајкада па све донедавно, једино место на коме су се гледале домаће серије, постао мета нових телевизија, укључујући најпре кабловске конкуренте, који свим силама настоје да тако више не буде. Отуда последњих година РТС почиње да заостаје у овом делу ТВ понуде. Па чак и да губи серије које је иницирала и чију је популарност створила подржавајући продукцијски и емитерски њено стварање. Тренутно смо сведоци, рецимо, да се једна од продукцијски најиздашнијих и најуспелијих новијих ТВ серија, „Сенке над Балканом“, после прве сезоне измештају у конкурентску понуду кабловских емитера. РТС је пре тога на исти начин другој ТВ станици препустио хит серију „Убице мог оца“, а није остао ни уз тематски национално врло значајну мини-серију „Заспанка за војнике“. Тренутно су на тим другим телевизијама, основаним из сасвим других разлога од оних на којима свуда у свету овакве станице настају и постоје, ТВ серије најзначајније оружје за преузимање публике од РТС-а. Једна од тих серија, помпезно најављивана на билбордима и интернету, „Државни службеник“, искључиво је била средство да се промовише „ново слободно место у етру демократије“ иако се, занимљиво, њене епизоде реемитују на Пинку. Ова серија је иначе најављена као нека врста, како рекоше, огранка помињаних „Убица мог оца“ иако немају никаквих додирних тачака који би дозвољавали овакво етикетирање изузев режисера и чињенице да је реч о криминалистичкој причи чија се радња одвија у савременом Београду. „Државни службеник“ бави се, на прилично наиван начин заснован на стереотипима из америчких филмова и серија сличне садржине, активностима БИА. Међутим, амерички клишеи о јунацима из њихове обавештајне службе једноставно нису примењиви на наше прилике и нашу тајну службу. Ипак, серија има своје место у комерцијалној понуди ако ништа друго јер је тематска реткост у домаћој телевизијској и филмској понуди, а довољно је солидно урађена да држи пажњу просечног гледаоца. Она је, иначе, једина права серија у тренутној понуди с обзиром на то да има дванаест наставака, па ће бити актуелна све до јуна.
Употреба серије у нешто шире сврхе од пуке забаве пратила је и емитовање политички веома актуелне и шкакљиве серије „Беса“, којом је иста „нова слободна телевизија“ крајем протекле године потражила подршку публике што је можда одустала од РТС-а. Обе серије, додуше, представљају за наше прилике значајан садржајни и продукцијски искорак у тзв. жанровском играном програму. Обе имају и врло присутан, доминантан чак, политички контекст, једнако шкакљив и као такозвана фикција на основу стварности и као директна инспирација од стране наше политичке актуелности. „Беса“ је нешто ближа криминалистичком жанру од „Државног службеника“, који се превасходно држи шпијунског одељка акционог трилера. Међутим, аутори и протагонисти, свакако боље плаћени него да су радили за РТС, на овај начин су се изјаснили политички, и то без обзира да ли су то намеравали или не. Невоља је управо за њих, гледано на дуже стазе, што се то окретање од РТС-а њима најмање исплати јер је и даље наша национална телевизија место на коме би их сачекао далеко већи аудиторијум него када је реч о било којој другој овдашњој телевизијској продукцији. Одличне серије је тако видело далеко мање људи, што је штета и за публику и за ауторе.
Јер национална телевизија је, рецимо, најлогичније и у суштини једино место на коме би требало да се емитује мини-серија „Заспанка за војнике“, једина, за неверицу, филмско-телевизијска екранизација чувене „Српске трилогије“ Стевана Јаковљевића, у којој је на најупечатљивији и готово у форми најузбудљивијег филмског сценарија описана голгота српске војске и читаве наше земље током Првог светског рата. Јаковљевићевог штива су се коначно сетили у годинама обележавања века од Великог рата, али тек у форми мини-серије која је настала од филма и не много значајних делова који су у тој биоскопској верзији изостављени. Свеједно, овај мини-серијал је морао да буде на програму РТС-а, али њега је продуцирало неколико познатих приватних фирми. Серија је овако постала маркетиншка политичка актива за станицу далеко мањег домашаја (филм је, додуше, приказан на Пинку првог јануара), а најшире гледалиште је остало трајно ускраћено за једно важно дело.
Губици и тријумфи националне телевизије РТС је у међувремену подржао неке друге, показало се, углавном успешне производе. Највише је од свега досад произведеног у домаћој ТВ продукцији, и то ван сваког очекивања, искочио модерном формом телевизијске продукције (више епизода краћег трајања) приликом стварања серије „Јутро ће променити све“, која се окренула младим ауторима и сликању модерног портрета београдског живота данашње млађе-средње генерације. Серија је постала хит код публике и обележила је крај прошле године у најбољем могућем смислу. Тинејџерској младости је РТС пришао на далеко мање иновативни, успешни и квалитетни начин текућом серијом „Моја генерација З“. Велики поени у озбиљној драмској понуди стечени су екранизацијом класика српске књижевности, „Корена“ Добрице Ћосића. Одлична екипа, добар сценарио, Ћосићева српска трагедија друштва и породице која се узрочно-последично прелама једна у другој и данас, никога није оставила равнодушним и срећа да је била доступна аудиторијуму националне телевизије, тим пре што су „Корени“ дошли после фијаска с „Немањићима“, серијом која је сигурно била једна од најприжељкиванијих код наше публике, али је убрзо постала и највеће разочарање. Мада, тренутно се, ипак, приводе крају припреме за другу сезону, која ће можда оправдати очекивања да добијемо српску „Игру престола“.
Мини-серија „Пет“ је још један веома квалитетни и занимљиви ТВ производ класичног акционог криминалистичког жанра који се упиње да буде изнад уобичајене акционе забаве пошто у свом заплету има и политичке интриге у представљању дубоко корумпираног српског савременог друштва, скоро у истој мери и равни како то раде аутори серијала „Убице мог оца“, на чијој се новој сезони такође ради. Ту је и мини-серија „Груди“, која као и „Пет“ у свом фокусу има судбине жена постављених у врло мушки калуп и контекст, мада, за разлику од „Пет“, с лакшим нијансама и с акцентом на породичне односе смештене у црногорско друштво. Осим „Корена“ РТС је поносно задржао примат националног емитера играног програма од значаја и мини-серијалом „Краљ Петар Први“, рађеним по штиву Милована Витезовића, с тематиком из периода непосредно пре и за време Првог светског рата, чиме је обележавање стогодишњице од овог рата добило још један важан елемент. За наше прилике врхунска продукција која је пратила ову серију, заправо надградњу дуго у биоскопима присутног филма, главни је адут ове серије која је политичка интрига с последицама које сежу до данас, колико и час из историје на коме многи овдашњи ђаци или нису били или дуго нису смели да признају да јесу. А онда су дошле и „Жмурке“, још једна мини-серија с историјском темом, али сада из Другог светског рата, односно његовог непосредног завршетка. И такође с врло шкакљивим политичким ставом којим се доводе у питање први крвави потези које су чинили победници непосредно после ослобођења. Неке сцене у овој серији богатог визуелног квалитета, најблаже речено, озбиљно политички провоцирају и свакако у оваквом контексту нису никада виђене у нашој кинематографији.
Сведоци смо, дакле, најезде телевизијске игране продукције какву досад нисмо имали. И то не само у квантитативном већ и квалитативном погледу, али и о питању извора одакле се сливају пред гледаоце. Правила игре се у овом тренутку драстично мењају, а с њима и центар не само приказивачке већ и продукцијске, па чак и политичке моћи. Успели смо да и од онога што је искључиво у домену ТВ забаве направимо политичко питање и провокацију због чега је баш по тим аршинима настала озбиљна поларизација између постојећих актера из домена телевизијске продукције и дистрибуције.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *