ПИРС ЛЕЈН – Нисам одолео Мокрањцу

Двадесет година од храброг подвига пијаниста Пирс Лејн, први витез Фондације „Лаза Костић“ у Лондону, поново са Србима

У јеку обележавања 20 година од НАТО агресије на СР Југославију у Београду се, као члан жирија на 49. такмичењу Музичке омладине, обрео истакнути аустралијско-британски пијаниста Пирс Лејн. Био би он само још један угледни представник светске пијанистичке сцене, позван да пресуди који од 26 пријављених младих уметника из разних крајева света треба да освоји новчану награду и наградне концерте, да га за нашу земљу и српску културу не веже догађај који ваља поменути поводом актуелне годишњице, како га ми у Србији не бисмо заборавили. Био је то повод за наш краћи разговор са Лејном.

Пре 20 година, у новембру 1999, када је Србија преживела брутално бомбардовање од стране НАТО-а, ви сте у најпрестижнијој концертној сали Енглеске, лондонском Вигмор холу, извели британску премијеру сета етида Василија Мокрањца. Откуд ваш интерес за српског композитора?
Да, та за вас немила годишњица у мени буди и нека лепа сећања на време када сам у четрдесет и првој години био у највећем стваралачком и амбициозном напону, уједно и професор на Краљевској академији у Лондону. Случај је хтео да ми дугогодишња пријатељица и колегиница, сада Марина Милић Радовић, која је у Лондону 1991. основала Фондацију „Лаза Костић“ како би промовисала српску културу и уметност, покаже ноте Мокрањчевих етида, и изложи своју идеју о концерту у Вигмор холу. Био сам опчињен оним што сам открио. Мокрањац има истински звук, искреност и невероватну дубину. Нисам могао да му одолим.
У тренутку када је све српско у Лондону и целом свету било омражено, одлучујете да Енглезима приближите музику Мокрањца…
Одлучио сам да прихватим изазов. Фондација је уз мене ангажовала врхунски тим стручњака – глумца Тимотија Веста, који је те вечери извео Костићеву Santa Maria della Salute на енглеском језику, и Бруса Морисона, који је претконцертним предавањем љубитељима аутентичне музике приближио непознатог Мокрањца и његово дело.
Идеја Фондације која је стајала иза целог догађаја је била да у најтежем тренутку за српски народ музика Мокрањца у тананом, али и моћном извођењу открави срца и изоштри слух Британаца, нудећи им другачију музику од оне којом су тих месеци непрестано били „бомбардовани“. Учинили сте то упркос добронамерним саветима пријатеља да треба да мислите о својој каријери.
Неколико пријатеља и колега ми је заиста саветовало да преиспитам своју одлуку која је у том тренутку могла значити губитак одређеног дела публике, сигурно веће од оне за коју сам свирао, изазивање негативних емоција колега, организатора концерата па и запослених на Краљевској академији. Ипак, нисам се обазирао на савете, уверен да сам донео вредносно најисправнију уметничку одлуку. И недељу дана пред концерт огласио сам се у магазину What’s On in London, објашњавајући зашто се залажем за музику Мокрањца. Уредници су пустили фотографију са мојим насмејаним ликом преко целе једне стране.
Извођењем Мокрањца у Лондону учинили сте истински уметнички подвиг, а пре свега људски. Да ли је то био догађај којим сте се приближили Србима?
Бомбе неправде и предрасуда су свуда око нас, па се могу наћи и у музичком свету. Не знам колико сам се извођењем Мокрањца приближио Србима, и они мени, али је истина да сам поводом стогодишњице од упокојења Лазе Костића дошао у Нови Сад и Београд. Било је то 2010. када ми је након београдског концерта на сцени Коларчеве задужбине уручена медаља витеза Фондације што је званичан податак у мојој биографији. Како је те године била и 200. годишњица од рођења Фредерика Шопена, концерт је био постављен од стране Фондације „Лаза Костић“ и амбасаде Пољске, тако да сам наизменично свирао Шопенове баладе и Мокрањчеве етиде. На сопствено одушевљење пронашао сам чак и логичну хармонску везу која је омогућила да једночасовно музицирање без паузе продише новим духом и свежином.
Шта веза са Србијом и српском културом коју сте остварили преко Фондације „Лаза Костић“ у будућности може да да светској култури као универзалној вредности?
Моји пријатељи из Фондације „Лаза Костић“ увек имају необичне и интересантне идеје. Како тридесетогодишњица оснивања лондонске Фондације пада 2021, у години када је Нови Сад проглашен европским градом културе, предложили су ми један сасвим нарочити спој. Пре свега концерте у Лондону и Стратфорду са сопраном Радославом Воргић Журжован. А онда и необичан пројекат с којим сам се упознао док смо шетали Калемегданом. Код Лазиног споменика добио сам на поклон невероватну свеску са укрштеним портретима Лазе Костића и Виљема Шекспира, уз објашњење шта је све Лаза Костић учинио за установљење култа Шекспира у Србији. Интересантно је да је он први који је увео јампску строфу у српски језик. Све је то мени посебно занимљиво, и питам се да ли је српски језик природно наклоњен јамбу или је то Костићев изум – да пише јамбом због Шекспира. Изненадио сам се када сам чуо да је „пчела Шекспирова опсесивна метафора“, и да су стручњаци из Фондације пронашли и замислили да цела тридесетогодишњица буде уоквирена везом Шекспира и пчеле, меда, саћа, жаоке и кошнице. Нисам досад чуо да се неко тиме бавио. Тим поводом Марина ми је пружила и предивно дизајниран „Шекспир мед“ као сувенир Србије, који сам добио и 2010. године када сам први пут дошао у Србију.
Фондација вам је понудила и сарадњу поводом Међународног такмичења пијаниста у Сиднеју 2021. године. Верујем да вам се идеја допала.
То је и више од допадања. Фондација је, заправо, понудила награду за једног од финалиста такмичења у Сиднеју 2021. То значи да би финалиста по мом избору одржао три концерта у Србији: у Београду, Новом Саду и још једном, трећем граду (двоумимо се између Крагујевца, Ниша, Ваљева или Новог Пазара који, како чујем, однедавно има клавир). Ова сарадња између Фондације „Лаза Костић“ и пијанистичког такмичења у Сиднеју може бити драгоцена, јер би могла да привуче и публику српских корена која живи у Аустралији.

УМЕТНИЧКА БИОГРАФИЈА

Пирс Лејн (1958), аустралијски пијаниста рођен у Великој Британији, наступао је у 40 земаља света. У свом солистичком, камерном и концертном репертоару има чак 106 концерата и стално добија нове комаде савремених аутора посебно писаних за њега, према којима има афинитет. У последњих 40 сезона имао је бар један солистички или камерни концерт у чувеном Вигмор холу, а досада је пет пута наступао у Алберт холу. Снимио је више од 60 дискова, међу којима издвајамо Меморијални диск са снимком Седам етида Василија Мокрањца у издању Фондације „Лаза Костић“, поводом 100-годишњице упокојења великог песника после чега је циклус снимљен као репрезентативни диск рада Фондације чија је мисија промовисање српске културе и уметности у свету. Етиде је свирао на Њупорт фестивалу, али је две посебно заволео и знао да их изведе на бис на концертима по разним континентима: Етиду у е-молу бр. 2 и у бе-молу бр. 4.

НОВИНЕ КОЈЕ ДРУГИ КОПИРАЈУ

Док прича о томе како је уживао на концертима младих на Коларцу, Лејн каже да је као председник Клавирског такмичења у Сиднеју од 2016. године увео многе новине. До њих је дошао сам, а сада их усвајају и на другим такмичењима. Једна од њих је да сваки такмичар свира двe прелиминарне етапе, односно добије две шансе. Новина је и да пре сваког блока најталентованија деца Аустралије (Australian Showcase) свирају и добију прилику да их чују публика и интернационални жири. Такође је увео обичај да на отварању такмичења сви активни пијанисти, чланови жирија, представе себе десетоминутном тачком. Већ је устаљена пракса да такмичари свирају композитора земље у којој се надмећу. Лејн је донео правило да свако свира оно што му се највише свиђа – била то минијатура од два минута или соната од 20. Невероватне ствари су се десиле прошлог пута. Један руски такмичар је преко интернета пронашао дело Питера Скалторпа, написано 1945. за које нико у Аустралији није ни знао да постоји. buy viagra online до зарплаты займ личный кабинетбеспроцентный займ на 3 месяцазайм на карту 100000

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *