Пет година ратног лудила

Уколико на јесен умереније политичке снаге у Украјини успеју да формирају парламентарну већину, тада би у догледној будућности могла да се стави тачка на конфликт у Донбасу који раздире земљу

Пре тачно пет година, 14. априла 2014, украјинска власт започела је такозвану антитерористичку операцију на истоку земље. Другим речима, рат против милиона својих грађана који другачије мисле, говоре другим језиком – и не желе да прихвате да се власт у њиховој земљи мења државним ударом и револуцијом, а не на изборима. И да се њихов матерњи језик, руски, може укинути декретом после хиљаду година од формирања прве руске државе на том тлу. Сукоб између Кијева и самопроглашених Доњецке и Луганске Народне Републике, с нешто мањим интензитетом, траје и данас. Мински споразуми из 2014. и 2015. године, иако је гаранције за њихово спровођење преузео актуелни председник Украјине, и даље остају мртво слово на папиру. Одбијање Петра Порошенка да Донбасу пружи договорени, и у Минску потписани степен аутономије, једини је разлог што у овој држави никако не може да завлада трајни мир. У Кијеву, али и на Западу, добро знају да је овај извор нестабилности практично једина гаранција да Русија и Украјина неће поново пронаћи заједнички језик и начин суживота, као и вековима уназад. Зато се може рећи да су рат и конфликт једини политички програм који актуелна власт може да понуди. Уз, наравно, обавезно чланство у НАТО-у, што би могло цео континент да запали и одвуче у пропаст.

[restrict]

РАТ КОЈИ ЈЕ „СВИМА ИЗАШАО НА НОС“ Очигледно је, такође, да постмајданска кијевска власт грађане Донбаса не сматра равноправним у поређењу са осталим Украјинцима – па им тако није омогућено ни гласање на председничким изборима, чији други круг треба да буде одржан у недељу, 21. априла. Борба ће се водити између актуелног председника и бизнисмена Порошенка и глумца и шоумена Владимира Зеленског. Првоме замерају да је земљу гурнуо у хаос и немаштину, другоме одсуство политичког искуства и наводну наклоност према Москви. Јавно, обојица имају тврд став према Русији и против комадања земље, с тим што је за Порошенка то једина могућа политика, јер је спалио све мостове с Москвом, док Зеленски, као некомпромитована личност, има шири маневарски простор за разговоре с Кремљом. А то му у очима „украјинских пријатеља“ са Запада неће донети већу благонаклоност.
И они су, међутим, свесни да Зеленски има значајну популарност уочи другог круга избора, па зато већ покушавају да и с њим пронађу „заједнички језик“. Тако је француски председник Емануел Макрон прошле недеље – у истом дану и у размаку од свега неколико часова – у Јелисејској палати у Паризу угостио и Порошенка и Зеленског. Према једном од последњих предизборних истраживања украјинске агенције „Рејтинг“, актуелном председнику неће бити лако да се избори за други мандат – њега сада подржава тек 24 одсто, док би за Зеленског гласао 61 проценат бирача. Разлика је толико велика да ће Порошенко морати да прибегне свим могућим средствима и триковима у борби против овог популарног шоумена.
Уколико победи, Зеленски ће против себе имати већину у Врховној ради, коју сада контролишу Порошенко и његови савезници. Таква ситуација остаће све до јесени, када се очекују парламентарни избори и то ће бити нови политички изазов, не само за њега већ и за целу Украјину. Јер судбина земље одлучиваће се управо на тим изборима. Од тога како буде компонован нови скупштински сазив – а у њему ће, свакако, много јаче позиције имати и досад маргинализоване политичке групације које се залажу за помирење с Москвом – зависиће и будући развој догађаја у Донбасу. Ако досадашње, мајданске снаге однесу превагу, онда је даља радикализација неминовна и последице ће бити веома тешке. Уколико пак умереније политичке опције, оличене у Зеленском и бившој премијерки Јулији Тимошенко успеју да формирају већину, тада би могла у догледној будућности да се коначно стави тачка на конфликт који већ пет година раздире земљу. У украјинским медијима углавном избегавају да о томе говоре, али нема сумње да је рат у Донбасу, упркос јавним патриотским „заклињањима“ политичке елите, одавно свима „изашао на нос“, јер се показало да су устаници са истока земље сковани од много тврђег материјала него што је у први мах изгледало…
Подсетимо, 14. априла 2014. године Александар Турчинов, тадашњи в. д. председника Украјине и једна од водећих перјаница Мајдана, објавио је почетак „антитерористичке операције“ у три региона на истоку Украјине – Доњецку, Луганску и Харкову – где се грађани нису помирили с противуставном променом власти и насилним свргавањем бившег председника Виктора Јануковича. Крајем 2013. Јанукович је одбацио „понуду која се не одбија“, односно да потпише Споразум о асоцијацији с ЕУ. Одмах су почели протести прозападне опозиције, који су касније прерасли у насилне сукобе и окончани су државним превратом 22. фебруара. Јанукович је морао да бежи под претњом смрћу, а затим је и смењен на противуставан начин. Новим владарима Украјине и то је било мало, па су одмах усвојили низ закона којима се ограничавају права грађана југоисточних региона, а руском језику одузет је статус званичног – чак и на нивоу поменутих региона.
Антируски настројени националисти почели су да воде главну реч у свим сегментима друштва и власти. У Доњецку, Луганску, Одеси, Харкову, Николајеву и Запорожју одржавани су свакодневни масовни митинзи и протести, а парламент Крима (изабран легално по украјинском законодавству), након одржаног референдума прогласио је независност. А тек затим затражио припајање Руској Федерацији, што је руски парламент прихватио. У међувремену, специјалци под контролом нове власти у Кијеву силом су разбили протесте у Харкову, а напад украјинских националиста на активисте покрета „Антимајдан“ у Одеси, 2. маја 2014, окончан је пожаром и спаљивањем 38 људи у згради Дома синдиката.
Претходно, крајем марта и почетком априла, припадници Службе безбедности Украјине (СБУ) спровели су серију хапшења демонстраната на територији Доњецка и Луганска, а ови су узвратили заузимањем зграда обласних администрација у тим градовима – као и самих седишта СБУ. Већ 12. априла устаници су под контролу ставили градове Славјанск и Краматорск, а два дана касније прикључила им се и стратешки важна Горловка. Ствари су почеле да се одвијају муњевито и неповољно по нове власти у Кијеву и „шеф државе“ Турчинов даје команду за напад. Смањеним интензитетом, овај рат и данас траје, а у њему је живот изгубило више од 10.000 људи, међу којима многи цивили. Материјална разарања су огромна, као и број избеглица. Читава држава преведена је у неку врсту ратног стања, с тешким последицама по животни стандард грађана, јер су финансијска средства почела да се одливају за армију – а суштински само да се преливају у џепове олигарха који су снабдевали „браниоце домовине“.

УКРАЈИНСКО-РУСКИ СУКОБ – ЧИСТ ЋАР ЗА ВАШИНГТОН Када се погледа из данашње перспективе, редослед корака и последице које су уследиле – имају јасну логику. Циљ украјинских радикала био је да се ослободе „проклетих Москаља“, преузму контролу над државом и успоставе своје „законе“. Пред западним, пре свега америчким менторима, отворило се више примамљивих могућности. Најпре, да преузму тоталну контролу над украјинским тржиштем од 40 милиона људи, над компанијама и националним богатствима. С друге стране, да идеолошки и војно сукобе Русију и Украјину, две највеће и најближе словенске и православне државе, чиме се геополитички умногоме везују руке Москви. И да, као последица свега тога, Запад добије оправдање за увођење санкција Русији, чиме је економски одсеца од Европе и спречава сваку будућу сарадњу. Продубљујући – суштински непотребан – сукоб с Европом и слабећи темеље свог економског развоја, Москва тако доспева у неповољну ситуацију, али другог избора нема. Алтернатива је покоравање Западу и губитак суверености.
Зато је Кијеву и омогућено да некажњено крши споразуме из Минска, јер сваки дан трајања украјинско-руског (а у ствари европско-руског) сукоба представља чист ћар за Вашингтон. Зашто европске земље на то пристају, сасвим је друго питање. Део одговора крије се у деценијском систему НАТО савезништва, у који је лако ступити, а веома тешко – или немогуће – иступити. Ако су тачне тврдње руског председника Владимира Путина да је Европа у овом рату санкцијама изгубила двоструко више од Русије (50 према 24 милијарде долара), онда је јасно зашто и на Старом континенту, као и у Украјини, има све више противника заоштравања односа с Москвом. Украјинци ће своју прилику да ствари поправе имати 21. априла. Европљани – од 23. до 26. маја, када ће се бирати нови сазив Европског парламента. Да ли ће и једни и други искористити шансу да ситуацију колико-толико врате у поље нормалности, највише ће зависити од њих самих.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *