Почетна / ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Печат недеље

Печат недеље

Тачијев избор

Хашим Тачи, председник такозваног Косова, расписао је за 19. мај ванредне изборе за градоначелнике четири општине на северу наше јужне покрајине.
Одлука о расписивању ванредних избора уследила је након што су, још 27. новембра прошле године, градоначелници Северне Митровице, Зубиног Потока, Лепосавића и Звечана поднели оставке због акције хапшења осумњичених за убиство Оливера Ивановића коју је косовска полиција спровела у Северној Митровици, као и због увођења такси од 100 одсто на робу из Србије и Босне и Херцеговине.
Истог дана, иако нису поднели формалне оставке, одборници четири општинске скупштине потписали су декларацију о прекиду сарадње с приштинским институцијама и међународним организацијама, и од тада скупштинске седнице нису сазиване. Засад, међутим, како јављају медији с Косова и Метохије, „нема назнака“ о томе да ли ће, поред ванредних избора за градоначелнике, бити расписани и избори за одборнике у четири општине.
Имајући у виду да је одлуку о расписивању ванредних избора Хашим Тачи донео безмало четири и по месеца након што су градоначелници Северне Митровице, Зубиног Потока, Лепосавића и Звечана поднели оставке, као и да је та одлука донета без икаквих консултација с представницима Срба, очигледно је да иза овог Тачијевог потеза не стоји тежња за освежавањем демократског легитимитета градоначелника четири северне општине. Већ је, с обзиром на окаснело темпирање и изостанак консултација, пре свега реч о провокацији чији крајњи циљ још није сасвим јасан.
У сваком случају, на Србији је сад да одлучи како ће одговорити. Учешће на Тачијевим изборима обесмислиће оставке, будући да у међувремену нису елиминисани разлози због којих су оставке поднете. С друге стране, евентуални бојкот избора – а Србија је на све те изборе, нажалост, пристала Првим бриселским споразумом – морао би да буде врло добро промишљен како не би послужио као повод за упад приштинских оружаних снага на север Косова, што можда и јесте прави разлог ове Тачијеве одлуке.
У сваком случају, одговорност лежи на Александру Вучићу, јер, како је рекао потпредседник Српске листе Игор Симић, став о (не)учествовању на изборима за градоначелнике биће заузет тек после консултација с председником Србије.

фото: Пеђа Милосављевић / Бета

Пресуда и недоумице

Безмало пуних 20 година после злочина – извршен је 11. априла 1999. године – Специјални суд у Београду донео је прошлог петка првостепену пресуду за убиство власника „Дневног телеграфа“ Славка Ћурувије. Што не значи и да је утврђено ко га је убио.
На казну затвора од 30 година, због подстрекавања на тешко убиство, осуђен је некадашњи шеф Ресора државне безбедности Радомир Марковић, а исту затворску казну добио је, због тешког убиства у саизвршилаштву, тадашњи шеф београдског центра РДБ-а Милан Радоњић. Уз исту квалификацију као и Радоњић, на по 20 година затвора осуђени су оперативац РДБ-а Ратко Ромић и припадник његовог резервног састава Мирослав Курак, који се налази у бекству.
Иако је у оптужници наведено да је Курак пуцао и убио Славка Ћурувију, судско веће стало је на становиште да је директни извршитељ непознато (НН) лице.
Пресуду, иначе, трочлано судско веће није донело једногласно већ прегласавањем (2:1). На ову одлуку суда имају право жалбе и тужилаштво и одбрана окривљених.
Током суђења, на 90 одржаних главних претреса, саслушано је више од 100 сведока, а куриозитет се налази у томе што се испоставило да је кључни сведок био некадашњи командант Јединице за специјалне операције Милорад Улемек Легија, будући да је управо након његовог сведочења пред Специјалним тужилаштвом за организовани криминал у јануару 2013. године покренута истрага у оквиру које су ухапшени Милан Радоњић и Ратко Ромић.

Косовски референдум

Институт за европске послове – невладина организација која у своје „пријатеље“ убраја и НАТО, амерички Стејт департмент, Европску комисију, амбасаде Велике Британије, Немачке, САД…, што ће рећи да никако не могу да буду осумњичену за претерану пристрасност према Србима – објавио је, четврти пут заредом, резултате свог истраживања нашег јавног мњења у вези с Косовом и Метохијом. Резултати су током ове четири године углавном непромењени, и веома обесхрабрујући за споменуте пријатеље Института за европске послове и њихове домаће сараднике.
Иако, наиме, чак 47 одсто испитаних мисли да је Косово изгубљено (41 одсто је супротног става), а готово половина (49 одсто) сматра и да „није оствариво да Србија опет има пуну контролу и суверенитет на Косову“ (36 одсто мисли да то јесте оствариво), то не значи и да је подједнак број оних који сматрају да овакву реалност треба признати. Напротив. Ко да ми отме из моје душе Косово, певају бројке које је јавности представио Институт за европске послове.
На евентуалном референдуму о прихватању самопроглашене независности Косова, показало је истраживање, 74,5 одсто анкетираних грађана (реч је о репрезентативном узорку који одговара структури становништва Србије) гласало би против косовске независности. Тек 6,2 одсто изјаснило би се потврдно, уз 11 одсто оних који не би изашли на референдум и 8,3 одсто оних који се нису изјаснили. Уколико се пак у једначину узму само они који би на референдум изашли, долазимо до бројке која је заправо релевантна. И импозантна, јер каже да би против независности Косова гласало чак 92 одсто грађана Србије.
О расположењу грађана Србије уверљиво говори и одговор на питање да ли бисте независност Косова подржали „како би Србија брже постала чланица Европске уније“. Преко три четвртине испитаних – 78 одсто – не би трампили Косово и Метохију, чак и ако га сматрају изгубљеним, у замену за убрзање пута ка Европској унији, уз 13 одсто који би то учинили и 9 одсто оних који не знају одговор на то питање.
Иначе, 54 одсто испитаних верује да актуелна власт неће признати независност Косова (27 одсто сматра да хоће, 19 одсто не зна одговор на ово питање), а пажњу привлачи и податак да чак 57 одсто испитаних „не зна шта подразумева идеја разграничења између Србије и Косова“. С обзиром на толику неупућеност, узгред буди речено, потпуно разумљиву имајући у виду да нам никада и није званично објашњено шта се под тиме подразумева, не може се као нарочито релевантан узети још један резултат анкете, према коме 41,8 одсто испитаних не подржава разграничење, наспрам 24,5 одсто оних који би га подржали (уз 20 одсто који и на то питање кажу да им „није јасно шта се подразумева под разграничењем“ и 9,9 одсто који „не умеју да се изјасне о овом питању“).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *