Почетна / Србија / Памћење и опраштање НАТО злочина

Памћење и опраштање НАТО злочина

ПОВОДОМ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ОД АГРЕСИЈЕ ЗАПАДА НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ(1)

Пише Бојан Јовановић

Нетачно је да су цивили и разорени објекти били нека „колатерална штета“, како су медијски третирани, јер су свесно и циљно гађани. Да је рат био против цивила доказује и однос између броја погинулих из редова регуларних снага, војске и полиције, и цивилних жртава. Док је број погинулих војника 589 и полицајаца 172, цивилних жртава је било знатно више – преко 2.500

Означивши датумски прелаз из једног великог временског циклуса у други, сам крај претходног миленијума остаће забележен у историји и по агресији НАТО-а, тада у свету најмоћније војне машинерије, на СР Југославију, у чијем саставу је била и Србија. Будући да нападнута земља није угрожавала ниједну чланицу Алијансе нити било коју другу државу, агресија је извршена без одлуке Савета безбедности и тиме је нарушен правни поредак света.
Тај 24. март 1999. године, када су у 19.45 часова почеле да падају бомбе и крстареће ракете на једну суверену државу и равноправну чланицу УН, исписан је црним бројевима и словима као пример највеће злоупотребе огромног војног потенцијала у вођењу политике бруталним средствима и чињења злочина ради потчињавања планете циљевима империјалистичког хегемонизма под вођством САД као једине тадашње светске суперсиле. Некажњен за учињене злочине, Запад је овај преседан агресорског напада претворио у праксу исказану односом према Ираку, Либији и Авганистану, а не признајући своја недела сматра и сада да тако исправно поступа, па на тим основама и води своју политику конфронтације према Русији и Кини. Дводеценијска временска дистанца омогућује сагледавање свих последица НАТО агресије, а тиме и њеног повода и мотива.

СРБИ И ЗАПАД Ратна машинерија је покренута давно пре напада, јер су кампањом лажних вести Срби демонизовани у тој мери да је њихово представљање као највећих планетарних злочинаца и створило у јавном мњењу Запада захтеве за њиховим потпуним уништавањем. Пропаганда којом су Срби приказивани у нехуманом облику као нељуди мотивисала је најсвирепије војне акције из времена ратова деведесетих када их је 1995. године НАТО бомбардовао у Босни и Херцеговини и учествовао у операцији „Олуја“ којом су они протерани из Хрватске.
Када је реч о Косову и Метохији, онда треба подсетити да је још почетком деведесетих први човек Конгреса био албански лобиста Боб Дол, који је због слављења независности Косова у Приштини протеран из земље, а да је већ крајем 1991. године амерички амбасадор у Београду Ворен Цимерман претио Милошевићу бомбардовањем уколико кривицом српске стране избију сукоби у јужној српској покрајини. У том смислу се рат Запада против Срба само наставио 1996. и 1997, најпре пружањем материјалне и организационе помоћи албанским екстремистима и терористима на Косову и Метохији, а који су као национална мањина у Србији наставили с вековним терором над Србима у циљу њиховог протеривања, стицања независности овог подручја од Србије и стварања „Велике Албаније“. Затим је Запад политички подржавао терористе, тако што је у виду „Међународне заједнице“ и „Контакт групе“ вршио стални притисак, претио и постављао ултиматуме Србији. Да Западу није стало до мира већ до ескалације сукоба и потискивања регуларних српских снага с Косова и Метохије, казује и чињеница да никада није затражено разоружавање терориста, већ је њиховим преименовањем у „Ослободилачку војску Косова“ легализовано њихово терористичко деловање које је названо контрареволуцијом у комунистичкој, „црвеној Србији“. Нападима на српске снаге провоцирали су се сукоби на чије је ескалирање уследила војна претња Запада Србији 1998. године, због чега је у новембру Милошевић пристао на повлачење знатних војних и полицијских јединица.

КЛОПКА У РАМБУЈЕУ Успостављање Косовске верификационе комисије ОЕБС-а, на челу са малициозним шпијуном ЦИА Вилијамом Вокером, могао је да се и догоди Рачак, 15. јануара 1999, у којем су, због погибије терориста након легитимне антитерористичке акције српских специјалаца, Срби оптужени за масакр над цивилима, што ће бити покриће за почетак рата. Потом су почетком фебруара дошли преговори у Рамбујеу, као својеврсна клопка, у којима је Србији постављен ултиматум по којем би се земља нашла под НАТО окупацијом с правом окупатора да унапред буде аболиран од свих прекршаја и злочина које буде починио. Одбијајући да потпише ту понижавајућу капитулацију, која је и постављена као услов да не може бити прихваћена од било које државе што иоле држи до свог суверенитета и достојанства, Србија је постала мета НАТО агресије.
Будући да је план о том нападу, по којем су Србија и Срби осуђени на смрт, сачињен знатно раније, његову реализацију није могло да одложи на крају ни очајничко нуђење рудника на концесију, сагласност за стварање војне базе и учлањење Југославије у НАТО. Данас се треба подсети управо тих чињеница, када амбасадори земаља ове алијансе у Србији, изражавајући жаљење због жртава ратова деведесетих, истичу да је узрок агресије на Србију био у одсуству дипломатије. Показује се, међутим, да тада није, како се истиче, „заказала дипломатија“, јер она и није имала никакву прилику с обзиром на то да ју је потиснуо милитантни језик који се лако претворио у политику оружаним средствима, односно рат који је од почетка и био једина опција Запада у потчињавању Србије глобализацији неолиберализма и кажњавање за отпор да се изврше политичке и економске реформе.

ПОВОД И МОТИВ РАТА Агресији је претходила ратна пропаганда Запада који се, обучавајући и наоружавајући терористичке банде на Косову и Метохији, ставио на њихову страну и подржавао њихове сепаратистичке тежње у нападима на регуларне српске полицијске и војне јединице и убијању цивила. Повод за агресију НАТО-а на оптужену СР Југославију, односно Србију била је наводна прекомерна употреба силе од стране српских снага у обрачуну с терористима, па је на основу лажних података представљених западној јавности о хуманитарној катастрофи косовско-метохијских Албанаца извршена бесправна тзв. „хуманитарна војна интервенција“, без упоришта у тадашњем међународном праву.
Мотив рата је био самопотврђивање НАТО-а слављењем његовог полувековног постојања, које би једним краткотрајним, чистим ратом, и сигурном победом увеличало ту годишњицу. Зато је изабрана тактика безбедног и сигурног војевања ракетним пројектилима и бомбардовањем с велике висине и даљине. О супремацији агресора говоре и подаци да је у рату на страни Алијансе учествовало 19 држава чланица, са око 743 милиона становника, и да им је седам држава ван НАТО-а помагало у нападима на 11 милиона становника Југославије.
Стварни разлози напада су сламање државе која се није повиновала диктатима Запада, окупација јужне српске покрајине и стварање квази-НАТО државе као стратешког упоришта ка даљем ширењу овог војног савеза чији је циљ сламање и освајање Русије. Уколико се има у виду остварење тих стратешких циљева, онда постају јаснији стварни разлози НАТО напада на Југославију маскирани поводима чије се нелогичности огледају у елементарним противречностима. У име наводног добра започело је чињење зла, разговарало се са сувереном земљом у тражењу решења, а подржавани су терористи који су је рушили, повео се рат, а позивањем на право, деловало се бесправно. Овакви несувисли аргументи чине утолико контроверзним и нелегалним напад НАТО-а на Југославију. Иако се данас види да је циљ агресије био сламање Србије и окупација њене јужне покрајине, не престаје се с лицемерјем да је она бомбардована за сопствено добро, да јој је учињена огромна штета и нането велико зло да би јој било боље и како би постала срећнија. Речју крајњег лицемерног цинизма, Срби су убијани да би живели.

РАТ ПРОТИВ ЦИВИЛА КАО ИЗРАЗ ВОЈНЕ НЕМОЋИ У име наводне заштите људских права Албанаца на Косову и Метохији и спречавања њихове хуманитарне катастрофе, започела је тзв. хуманитарна војна акција, али је после безуспешног деловања првих дана напада на војне циљеве агресор започео и бомбардовање привредних и цивилних објеката, фабрика, мостова, путничких возова и аутобуса, стамбених четврти, телевизије, затим убијања грађана Србије касетним бомбама и пројектилима са осиромашеним уранијумом. Правдање због учињених масакара било је утолико неубедљиво што се свесно и циљно дејствовало на градове и цивилне објекте. У центру Ниша, рејону пијаце и градске болнице, бачене су касетне бомбе које су усмртиле бројне недужне жртве, сравњено је са земљом читаво стамбено насеље у центру Алексинца, погођен је пун путника аутобус „Ниш експреса“, а пошто је напао међународни воз у Грделичкој клисури, пилот се после првог ракетирања враћао још два пута да убија путнике.
Како није остварен првобитни циљ, краткотрајног тродневног чистог рата, агресија се претворила у дуготрајно двоипомесечно бомбардовање, током којег се и показала сва прљавштина напада на Србију. Огромна војна премоћ НАТО-а исказала се као немоћ против регуларних српских снага, па се због увредљиве немогућности да се оне озбиљније угрозе, осећање инфериорности настојало да компензује разарањем цивилних објеката и убијањем цивила. Показује се да је остварење високих цивилизацијских циљева, без одговарајућих моралних упоришта, увећавало опасности сурвавања у дивљаштво природног стања. Тој опасности није избегао Запад када је вођен НАТО-ом почео дивљачки рат који је поништио све културне и цивилизацијске норме људског постојања. Зато је потпуно нетачно да су цивили и разорени објекти били нека „колатерална штета“, како су медијски третирани, јер су свесно и циљно гађани. Да је рат био против цивила доказује и однос између броја погинулих из редова регуларних снага, војске и полиције, и цивилних жртава. Док је број погинулих војника 589 и полицајаца 172, цивилних жртава је било знатно више – преко 2.500, међу којима је било и 79 деце, а рањених око 10.000. Уколико се има у виду да је током своје агресије НАТО уништио или оштетио 1.026 цивилних објеката, потпуно разорио 7 индустријских и привредних комплекса, 11 енергетских постројења, 38 мостова, 28 радио и ТВ репетитора, да се на његовом удару нашло 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 основних и средњих школа, 29 манастира и 35 цркава, онда се могу видети размере и прави карактер тог рата против цивила у којем је начињена материјална штета процењена на око 100 милијарди долара.
Извршена под називом „Милосрдни анђео“, дуготрајна НАТО агресија је открила маску палог анђела који је, губећи одлику божјег, добио супротне карактеристике Сатане, односно демона који је у настојању да остане прикривен свој негативитет пројектовао у одабрану жртву. Уколико би се реално суочио с последицама порушених домова, привредних објеката и убијених цивила, онда би у учињеном злу као у огледалу видео себе и своје право лице. Због коришћења муниције са осиромашеним уранијумом, над Србијом и данас лебди тај демонски дух „Милосрдног анђела“ који и даље наноси огромне штете српском народу. Најпре због озрачености која је повећала степен малигних обољења, а потом и због самопроглашене државе Албанаца, створене под НАТО окриљем, у којој је српски народ и даље изложен страдањима и понижењима. Будући да је некажњена агресија на Србију постала образац нападања и других земаља: Ирака, Либије, Авганистана, Сирије и претње државама које држе до своје суверености, попут Русије, Кине, Венецуеле, високи степен отпора који и данас показују Срби према могућем чланству у ову војну организацију потиче не само од доживљене трауме ратног страдања и поднетих жртава у том рату већ и од свести о томе да припадати тој алијанси значи саучесништво у злочинима које она непрестано чини у свету, и спремна је и убудуће да то ради због остварења егоистичних интереса које привидно маскира борбом за највише хумане вредности или наводном угроженошћу од оних које проглашава планетарно опасним и припрема напад на њих.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *