Нечиста крв и ансамбл достојан великог јубилеја

Премијера у београдском Народном позоришту

Редитељ Милан Нешковић определио се за претежно минималистичко сценско тумачење, а списатељица Маја Тодоровић није учинила богзна какву услугу Бори Станковићу

фото: Народно позориште Београд

Као другу премијеру ове јубиларне, сто педесете сезоне Драма Народног позоришта у Београду приказала је Нечисту крв Борисава Станковића. Овом приликом то није била драматизација Аритона Михајловича, приказана на првом представљању Станковићевог ремек-дела далеке 1933. године, нити пак друга коју је на сцени најстаријег београдског театра реализовао у својству драматизатора и редитеља Градимир Миркович 1975. године, већ се ради, како се наводи у програму представе, о делу Маје Тодоровић „по мотивима Борисава Станковића“. Списатељица свој поступак овако разјашњава: „Роман и драмски текст, односно позоришна представа потпуно су различите форме и оно што је могуће приказати у роману није могуће на сцени и обратно. Наравно могуће је направити представу која би обухватила сва дешавања из Станковићевог дела, али би то, вероватно, била веома дуга представа. (што такође није нужно проблем, постоје и такве представе), али питање је шта бисмо тиме добили – односно да ли нам је потребан такав сценски приказ романа. За мене је било много важније шта је то актуелно у том делу и шта би савремену, поготово млађу публику, данас и овде требало да наведе да гледају представу Нечиста крв – а да једини аргумент не буде То је наш велики роман.“ Ваљда је због наведеног аргумента то дело и стављено на репертоар, што се може само поздравити, поготово што је и извођење било достојно великог јубилеја, иако смо стекли утисак да списатељица Маја Тодоровић, ауторка више драма које се изводе у националним и градским позориштима у Београду, Новом Саду и Подгорици, није учинила богзна какву услугу Бори Станковићу.
Не сматра се без разлога Нечиста крв за књижевно остварење изузетне уметничке вредности и у оквиру стваралаштва свога аутора и у читавој српској књижевности. Роман доводи читаоца у од Турака тек ослобођено Врање, током последње четвртине 19. века и прве деценије 20. столећа, с тим што обухвата и поједина збивања из прошлости. Главна личност свакако је лепотица Софка, која се мири са судбином да удајом за недораслог дечака спасава своју некад богату и цењену породицу, што је пропала због расипничког живота, те је због тога изгубила утицај и углед у граду. Завршиће душевно растројена и неспособна да се брине о својој физички и ментално заосталој деци. Ван сумње је да Нечиста крв има елемената генеалошког, психолошког па и друштвеног романа у основи реалистичко-натуралистичког и модернистичког обележја.
Редитељ Милан Нешковић определио се за претежно минималистичко сценско тумачење Нечисте крви у једном сценографском амбијенту према пројекту Весне Поповић који је неодољиво подсећао на некакав телевизијски студио с полусувим дрветом у средини и неколико столица поређаних около увек са довољно простора за глумачке кретње најчешће усмерене према средини просценијума. Костимографска решења Марине Вукасовић Меденице била су претежно у стилу данашњег одевања. Окупивши и разигравши скоро идеалну глумачку екипу, редитељ се одрекао приказивања амбијента старога Врања и упустио у минималистичко представљање Софкине животне драме по тексту лишеном поетских елемената слике негдашњег живота у Врању, иначе толико присутног у Борином делу. Представа је текла прилично динамично и без паузе. Јована Стојиљковић била је недовољно изразита Софка, која се, замишљена над својом судбином, труди да се уздржи од изражавања властитих осећања, док је њен отац, ефенди Мита – Небојша Дугалић доследно, одмерено, достојанствено и смирено у господском стилу и у духу патријархалног морала отелотворавао ауторитативног челника некад угледне породице. Наташа Нинковић, као Тодора, Софкина мајка, наступала је с пуно топлине и углађености. Ненад Јездић, као Газда Марко, успео је да се отргне од улоге Кантора (Краљ Бетајнове, ЈДП) и да одглуми другачијег моћног богаташа, док је Душанка Стојановић Глид била дискретна, трудећи се да буде присутна, а неприметна у улози Маркове жене Стане. И глумице и глумци у мањим улогама остварили су ефектна појављивања: Љиљана Благојевић, Радмила Живковић, Танасије Узуновић, Павле Јеринић, Златија Оцокољић Ивановић, Никола Вујовић и Стефан Калезић.
Ово је тек друга драмска премијера у јубиларној сезони Народног позоришта. Заиста – премало.

Борисав Станковић / Маја Тодоровић
НЕЧИСТА КРВ
ПОЗОРИШТЕ Народно позориште у Београду – Велика сцена
РЕДИТЕЉ
Милан Нешковић
ДРАМАТУРГ Молина Удовички Фотез
СЦЕНОГРАФ Весна Поповић
КОСТИМОГРАФ Марина Вукасовић Меденица
КОМПОЗИТОР Ања Ђорђевић
КОРЕОГРАФ Андреја Кулешевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *