Почетна / Колумне / НАТО: Инфузија за ислуженог ветерана

НАТО: Инфузија за ислуженог ветерана

Инхибирајући страх свет је почео да превазилази управо 1999. Ако су готово читаву деценију исцрпљивани Срби издржали 78 дана, цену евентуалне копнене агресије подигли до неприхватљивости и дали пример да је отпор могућ, шта би тек било да САД и њихови северноатлантски вазали крену на Русију, Кину, Иран?

Еmeritus! Данас се овај појам користи махом за угледне универзитетске професоре на крају каријере, а који остају у настави, иако би требало да буду у пензији. У старом Риму тако су означавали заслужне ратнике после завршетка војне службе. Да ли је данашњи „глобални легионар“ – НАТО – већ постао ислужени ветеран? Почетком априла 2019. ушао је у осму деценију живота, a и даље покушава да о(п)стане на бојном пољу. Дичи се искуством стеченим у време Хладног рата, слови за успешног извођача униполарних радова и стално проналази себи посао интервенишући против земаља проглашених за „осовину зла“. Сугерише како је неопходан у неохладноратовском сучељавању Запада с Русијом, препоручујући се и као једини ефикасан заштитник беспомоћне Европе од надолазеће Кине. Своју виталност жели да манифестује не прекидајући ширење према истоку и најављује укључење закавкаске Грузије (Столтенберг), у „меком трбуху“ Русије. Истовремено, обзнањује и да је на трагу „еликсира младости“ у свом јужноамеричком „унутрашњем дворишту“, рачунајући на Бразил (Трамп).

ЧЕМУ НАТО, ТАЈ РУДИМЕНТ ХЛАДНОГ РАТА? Инфузија може НАТО не само да одржи у животу него и да га још извесно време учини опасним за глобалне супарнике. Али, супротно очекивањима, инхибирајући страх свет је почео да превазилази управо 1999. Ако су готово читаву деценију исцрпљивани Срби издражали 78 дана, цену евентуалне копнене агресије подигли до неприхватљивости и дали пример да је отпор могућ, шта би тек било да САД и њихови северноатлантски вазали крену на Русију, Кину, Иран? Кредибилитет „Империје“ доводе у питање и регионални, чак и мали „варвари“. Пукотине унутар Алијансе су се умножавале и увећавале до граница само формалног чланства. Турски „султан“, од покушаја гуленистичког пуча, отворено показује да ће подићи „јужно сидро НАТО-а“. Јеретичка набавка руских С-400, а не америчких система, само је један показатељ да у времену које долази геополитички преобраћеници неће бити реткост. Већини европских чланица на памет не пада да плаћају захтевану чланарину. Зашто би, када руске опасности нема, али има руског гаса и тржишта. Чиме то Русија угрожава Португалију и Шпанију? Прети ли руско оружје Италији и Луксембургу? Зар Немачка бојазан испољава Северним током 1 и 2? Само још у Рамсфелдовој „новој“ Европи може да прође англосаксонска прича о „руској опасности“.

САД И ЕВРОПСКИ ВАЗАЛИ Улази ли НАТО, редефинисан, у нову развојну фазу или је на неминовној низбрдици? Још неко време остаће његова улога инструмента за што дуже очување атлантистичког, таласократског униполаризма, тј. Pax Americana као другог имена за глобализам. И даље ће бити „тврди“ чинилац моћи за наметање свету тзв. западних вредности и ширење Западне цивилизације, првенствено на рачун Православне. Служиће као оруђе интервенционизма, нарочито у исламском свету како би га задржао у статусу објекта, а не субјекта светске геополитике. Његов предводник од евроазијских сила – Русије и Кине – експлицитно захтева „немешање у западну хемисферу“, одједном се сетивши Монроове доктрине. Према европским савезницима односиће се асиметрично: на један начин, с Великом Британијом, која излази из ЕУ, али остаје у НАТО-у, са обновљеном улогом „природног америчког носача авиона уз западну обалу Евроазије“; на други начин, са „старом“ Европом, где ће се све отвореније постављати питање финансирања, ангажовања у операцијама и самог чланства, те јачати НАТО скептицизам; на трећи начин, с посткомунистичким чланицама, међу којима ће расти индукована русофобија и синофобија, јачати НАТО ентузијазам у режији инсталиране елите и до изражаја доћи баражна улога „Иницијативе три мора“ с теменима у Пољској, Хрватској и Румунији.

БАЛКАНСКА НАТО МИСИЈА Важну инјекцију виталности НАТО очекује на Балкану тако што ће сукцесивно обухватити читав његов простор. Вођен кључним интересом – да спречи руски „малигни утицај“ у непокривеној позадини, и лукаву, али ништа мање опасну кинеску „офанзиву шарма“ – већ је готово извршио два геополитичка налога. Један циљ јесте да контролише обале и приобаља ивичних балканских мора. Ранијим чланством Грчке и Турске, потом ширењем 2004. на Словенију, Румунију и Бугарску, те пријемом 2009. Хрватске и Албаније, а 2017. и Црне Горе, атлантистичко, таласократско затварање Балкана је обављено (остао је још мали неумски panhandle БиХ). Други задатак, да се инфилтрира у „срце“ Балкана, такође је практично остварио. Уклињавање је извршено вектором од Егејске акваторије, вардарским правцем, до косовско-метохијског дела Србије, базе „Бондстил“ и приштинског аеродрома Слатина (сада под милитантно симболичним именом „Адем Јашари“). Исто је постигао и од Отрантских врата и албанске обале Јадрана, дримским правцем, до Приштине (сада у виду ауто-пута Драч–Приштина(–Ниш?), под квазипацифистички симболичним називом „Ибрахим Ругова“).
Међутим, остао је „незавршен посао на Балкану“, како често подвлаче вашингтонски и бриселски званичници. Српски чинилац, иако пропагандно анатемисан, војноекономски ослабљен, територијално редукован и геополитички окружен, засад наставља да пружа отпор на два дела истог фронта – неће да призна тзв. косовску независност, нити да уђе у НАТО. Та балканска међа представља разделну линију од које „вирус одбијања“ почиње да се шири светом и напада „имунитет лојалности“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *