Почетна / Дух времена / НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС: НИ МОНДИЈАЛИСТИ, НИ НАЦИОНАЛИСТИ

НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС: НИ МОНДИЈАЛИСТИ, НИ НАЦИОНАЛИСТИ

Глобализација је пропала и наставља да пропада. Ствара све неравномернији свет, као што су то показали економисти попут Штиглица и Пикетија. Захваљујући процесима глобализације који чупају корене и делокализују народе, врло јасна линија раздвајања све више се очитава на планетарној скали. Она оцртава непремостиви јаз између господара финансија, берзе и конкурентности без граница, с једне стране, и оних које је глобализам поразио, с друге стране

Како помирити посебности народа, језичку и културну плуралност с универзалним особинама људског рода? Како ускладити, ако је то могуће, националне особености с реалношћу глобализације? И како поново кренути од националне демократске заједнице држећи се на сигурној удаљености од национализма и глобализма који су тајно комплементарни?
 

Поћи од националног интереса

Као што се у послератној Италији почело с материјалном реконструкцијом, тако је данас виталнo важно извршити праву симболичку и духовну обнову. Прво, потребно је поново категорисати реалност, a да бисмо другачије мислили од онога како су нас навикле нимало неутралне доминантне теорије, чији је једини циљ глорификација постојећег у његовој стварној конфигурацији и његовим врло конкретним односима снага. Старе мапе тог концепта не воде више никуда. Све шеме су попуцале. Неопходно је ажурирати категорије мисли, у светлу реалности која се променила. Перспективни фокус око којег симболичка и духовна реконструкција мора да кружи треба да буде критичко и проблематичко преиспитивање категорије глобализације. Само на тај начин може се успоставити нова критичка мисао и ишчупати из канџи смртоносног захвата једине доминантне мисли која утврђује односе снага. Глобализација је пропала и наставља да пропада. Ствара све неравномернији свет, као што су то показали економисти попут Штиглица и Пикетија. Захваљујући процесима глобализације који чупају корене и делокализују народе, врло јасна линија раздвајања све више се очитава на планетарној скали. Она оцртава непремостиви јаз између господара финансија, берзе и конкурентности без граница, с једне стране, и оних које је глобализам поразио, с друге стране. Међу потоњим имамо на истој страни, први пут, радничку класу и средњу класу: пролетаријат физичке радне снаге, привремену радну снагу нестабилног запошљавања, средњу грађанску класу, мали локални бизнис који је буквално уништен глобалном конкурентношћу и деловањем неодговорних финансијских кругова.

Рехабилитација концепта нације

Време је за опоравак и рехабилитацију концепта нације након дугог заборава који га је карактерисао последњих година. Рехабилитација нације очигледно не значи жељу да се вратимо на национализам, који је опасно одступање од концепта нације. Наиме, национализам је порицање права да се буде нација за друге нације. Опоравак идеје нације коју овде предлажемо је на једнакој удаљености од национализма и од глобализма, који су супротстављени, а у дубљој анализи су у суштинској корелацији: на супротне начине заговарају исто, а то је уништење права на постојање плурализма и, самим тим, слободних и аутономних посебности. Глобализам је такав јер жртвује многострукост националних држава на олтару лажног универзалног јединства планетарног тржишта. Национализам се пак остварује, по својој логици, у глобализму као империјализам једне једине нације који, обухватајући све остале, неутралише све њих. Зар није данашњи глобализам облик свеобухватног национализма „мејд ин“ САД, уз делегитимисање свих несврстаних националних држава (које се клеветају, а затим бомбардују као „одметничке државе“, тоталитаризми итд.) Морамо – понављамо – надилазити и национализам и глобализам: tertium non datur (нема другог решења – прим. прев.)! Треба поћи од нације као слободног простора културних идентитета и могућности комунитарно демократске политике заштићене од неутрализујућих потицаја дерегулисаног тржишта, односно глобалног тржишта које, у име конкурентности и раста, неутралише националне државе и с њима – то је поента – демократију. И то чини кроз теорему „уступања суверенитета“. То је теорема којом суверене државе предају свој суверенитет – последњи бастион демократије – неким приватним телима која нико није видео, нити изабрао. Да ли вас историја Европске уније подсећа на нешто тако? Дакле, кренимо од нације. За одбрану корена и перспектива. Да преузмемо у своје руке прошлост и будућност, а да не будемо осуђени да живимо, као нови робови, у садашњости без перспективе, оболелој од акутног цинизма. Издресирани хор политички коректног ће урлати, непрестано, као и увек, кад год се предложе конкретне могућности за збацивање дивљег поретка глобализма. У том случају сетимо се Дон Кихота: „Санчо лају на нас; то је знак да јашемо!“

Не зовите то глобализацијом: то је планетарно нивелисање

Глобализација је, по својој суштини, идеологија истог, израз шпекулативног и саморефлектујућег капитализма који жели да се огледа и репродукује свуда, и то само он. Имајући у виду ову телеолошку оријентацију, глобализација има за циљ потискивање разлика и, с њима, алтернатива, тако да свуда тријумфује оно што можемо квалификовати, послужимо се Маркузеом и Хајдегером, као „једнодимензионалност“ и „униформност“ (Einförmigkeit). Глобалитаризам тежи да се огледа у свакој ћелији стварности, поништавајући сваки начин постојања, мишљења, говора и размене који није моделисан према либерално-тржишној аксиоматици do ut des (дам да би ти дао – прим. прев.). Иза привидне пролиферације шара, боја и множине крије се оно што бисмо, с Хегелом, могли назвати „апсолутним монохроматизмом“ (einfarbige absolute Malerei) тржишног друштва. Aпсолутни монохроматизам је уједно и шифра глобализације као универзализације тржишног друштва с последичном неутрализацијом свих облика производње, постојања и мишљења који се не поклапају с њом. Као што је Маркс подсетио, новац, тај „радикални нивелатор, поништава све разлике“ и намеће уједначавање реалног и имагинарног које тежи да постане планетарно и свеобухватно. У томе лежи суштина глобализације као гламурозног колонијализма у данашњем времену, а који обухвата неутралишући и уједначава нивелишући. Глобализам је нови лик империјализма за који ће се једном моћи рећи оно што је Маркс, у „Капиталу“, тврдио у односу на колонијализам у његово време: „Он је био ’страни бог’ који се поставио на олтар поред старих идола Европе и који их је једног лепог дана, изненадним ударцем, све одгурнуо и прогласио да је вишак вредности крајњи и једини циљ човечанства.“ У овој перспективи, планетарна акумулација преплиће нивелисање и неједнакост. Она униформише планету и доводи до све неуједначенијег развоја, јер се све више и снажније заснива на разлици између класе Слуге и класе Господара, уз једнострано изазван сукоб у облику класног масакра који врши Господар над Слугом.

Превод с италијанског Драган Мраовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *