Почетна / Друштво / Национални интерес између илузија и рационалности

Национални интерес између илузија и рационалности

О француском наводном пријатељству, предстојећем Берлинском скупу, брегзиту, српској перспективи и нашој национално-државној инерцији

После недавне посете Паризу украјински председник Порошенко, који је дошао на врх пирамиде власти те земље на превратничком таласу 2014. године, истакао је да је Макрон искрени пријатељ Украјине. Наравно, није Порошенко имао у виду поштовање према народу своје земље и његовој традицији већ државно-политичком концепту који оличава. А то је системска антируска политика, од идентитетске до геополитичке сфере. Иако се француски лидер повлачењем цикцак потеза труди да прикрије да је у потпуности на таквим позицијама, нема сумње да суштински јесте. Од Украјине па надаље. Тога су, разуме се, свесни и у Москви чак и када му пружају руку. А да ли смо тога свесни и ми, не само у светлу српско-руских односа већ и када се ради о директним дометима Макронове политике у вези с нама?

ЗАНЕМАРЕНА ИСТИНА Нема сумње да је Русија носећи стуб одбране српских националних интереса. Већ ми је досадило да то понављам, али с обзиром на то колико се та очита чињеница често маргинализује од стране разних – и то не само овдашњих екстремно прозападних медијских и политичких кругова већ и оних који се поигравају „патриотизмом“ – принуђен сам да то чиним. Уместо да погледом паћеника чија слепа љубав није добила сатисфакцију пратимо дешавања у Бриселу, Паризу или Берлину, требало би да много озбиљније увек имамо на уму да би без активног просрпског става Кремља Косово одавно било у својству пуноправне чланице ОУН, а десетине земаља које не признају приштинску сецесију то би учиниле!
Слично стоје ствари и с Републиком Српском. Да Москва не спречава неоколонијално понашање ОХР-а (администрације тзв. високог представника) и с тим скопчано изнуђивање централизације БиХ, српски ентитет би одавно био ако не баш сведен на пуку административну форму, макар озбиљно институционално и ингеренцијски скресан. Додикова храброст у погледу његове одбране је веома значајна, али за истрајавање у томе неопходна му је повољна спољнополитичка констелација. Њу од друге половине прошле деценије има како у ширем смислу, тако и захваљујући улози Русије у БиХ.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *