На вртешки банкарског рулета

Кредити у „швајцарцима“

Банке су грађанима штедро нудиле кредите са страном клаузулом, пре свега у швајцарским францима, а да су сав ризик таквих аранжмана сносили само корисници кредита. Многи су тако остали без имовине коју им је банка узела и будзашто препродала

Ништа боље није могло да опише муку грађана задужених у швајцарским францима од једног недавног исељења из стана на Новом Београду. Као да је тај случај „прелио чашу“ у ионако затегнутој ситуацији око ових кредита која је попримила и политички карактер. Иначе, не би се председник Србије Александар Вучић тек тако, изненада, појавио међу штрајкачима задуженим у швајцарској валути, а који су већ седам дана протестовали испред Врховног касационог суда (ВКС) у Београду, како би их убедио да престану с протестом јер ће се држава потрудити да им помогне.

СТАВ ВРХОВНОГ КАСАЦИОНОГ СУДА Грађани су протестовали испред ВКС тражећи да овај суд „донесе став о кредитима“.
И ВКС је овог уторка заузео став, према којем је ништавна одредба уговора уколико банка није доставила доказ да се и сама задужила у тој валути за пласман одобрених средстава.
Уговор о кредиту производи правно дејство и након утврђења ништавности клаузуле о индексацији дуга применом курса ЦХФ.
„У том случају, уговор ће се извршити конверзијом уз очување једнакости узајамних давања – тржишне вредности датог кредита утврђене на основу курса евра на дан закључења уговора и исплату камате у висини одређеној уговорима о кредиту исте врсте и трајања, закљученим са валутном клаузулом у еврима између истог даваоца кредита и других корисника кредита чије се дуговање утврђује применом курса евра“, наводи се у ставу ВКС.
ВКС је указао да ће у парничном поступку у коме се одлучује о правној ваљаности уговора о кредиту, односно уговорне клаузуле о индексацији дуга у ЦХФ, суд на предлог тужиоца (корисника кредита) одредити привремену меру којом се даваоцу кредита (банци) забрањује реализација средстава обезбеђења и извршење уговорне обавезе корисника кредита, уколико већ није покренуто извршење ради реализације средстава обезбеђења.
То значи да ће на предлог задуженог грађанина суд издати привремену меру којом се банци забрањује активирање хипотеке.
У случају када је поступак извршења, ради реализације средстава обезбеђења дуга из кредита већ покренут, суд, односно јавни извршитељ ће на захтев извршног дужника одложити извршење без полагања јемства, навео је ВКС.
Одлука ВКС обавезује судије Врховног касационог суда, док ће нижестепени судови моћи да доносе и супротне одлуке, али ће по ревизији случајеви доћи у ВКС.

[restrict]

СЛУЧАЈ ПОРОДИЦЕ АКСЕНТИЈЕВИЋ Нажалост, брачни пар Аксентијевић није имао среће да дочека одлуку ВКС, већ је, због дуга банци за стамбени кредит у швајцарским францима који услед енормног повећања курса ове валуте нису могли да отплаћују, исељен из свог стана нa Новом Београду.
Штавише, Ђорђе Чоловић, син извршитељке Данице Чоловић, купио је на лицитацији за 118.000 евра стан породице Аксентијевић код Арене, вредан бар 140.000 евра.
Дејан Аксентијевић, досадашњи власник стана, каже да му је некретнина одузета не незаконит начин, а да су извршитељи на овом „послу“ зарадили неколико десетина хиљада евра.
 „Стан из кога ме сада избацују купио сам 2005. године, а за њега сам узео кредит у швајцарцима у вредности од 103.000 евра. Исплатио сам 87.000 евра, али тада су рате почеле нагло да расту због познатог проблема са кредитима индексираним у францима. Завршили смо на суду, вештак је проценио да треба да вратимо још 36.000 евра, ја сам некако набавио тај новац и био спреман да платим. Међутим, банка је покренула нови поступак, тражила да јој платим још 60.000 евра и добила нас на суду“, објашњавао је Дејан Аксентијевић медијима.
И обичним посматрачима, као и добро упућеним економским експертима, јасно је да је случај Аксентијевић школски пример како извршитељи користе још једну рупу у закону да би масно зарађивали. Или, како указују у „Здруженој акцији Кров над главом“, колективу који окупља организације и појединце уједињене у борби за право на становање, док се чека нов закон, извршитељи по старом експресно завршавају предмете како би у међувремену што више људи истерали на улицу.

НОВАЦ ПОРЕСКИХ ОБВЕЗНИКА Остаје нејасно зашто је председник Вучић изашао са својим предлогом да се кредити конвертују у евре, што би требало да кошта 120 милиона евра или прецизније „трошак државе би био 120 милиона евра“, пре одлуке ВКС. Чак је изашао и са рачуницом да је држава спремна да, „уколико суд донесе такву одлуку, да банке плате 60-70 одсто, а држава 20-30 одсто из својих средстава да би умилили банке да помогну“. То значи да би буџетски део платили порески обвезници, тј. сви грађани, дакле и они који никада нису узели кредит. Прво су „опљачкани“ једни – кроз кредите – а сада и сви остали.
У удружењу ЦХФ Србија, тј. корисника ових кредита, били су против тога да држава, односно грађани Србије поднесу велики део терета њихових кредита. Тражили су укидање валутне клаузуле којом су ови зајмови везани за франке, односно да се зајам рачуна као динарски. У случају оваквог решења банке би урадиле нову рачуницу кредита, а преостали дуг би био мањи с тим да би рата била иста као и прва. Банка би зарађивала на камати, али без екстрапрофита који јој је омогућила валутна клаузула, односно везивање валоризације за швајцарац. За државу, како кажу, у овом случају нема никаквих трошкова, решење кошта банке.
Корисницима кредита у швајцарским францима није потребна помоћ већ поштовање закона и њихова брза и ефикасна примена, иста која се примењује у Закону о извршењу када је грађанин дужник према банци, указало је Удружење банкарских клијената „Ефектива“.
У писму које је „Ефектива“ упутила председнику Србије Александру Вучићу наведено је да грађанима који су задужени у францима „треба држава која ће их заштитити и омогућити им да им се врати опљачкано, а да се пљачкаши приведу правди и поштовању закона“, подсећајући га на сличан потез мађарског премијера Виктора Орбана и указујући да се банке нису због тога повукле са тржишта.

УПОЗОРЕЊА ММФ-а Ово удружење се често оглашавало поводом кредита у „швајцарцима“ и указивало на грешке и превиде још од доношења одлуке да се грађанима одобравају кредити индексирани у страној валути (то индексирање значи да би грађани добијали динаре, али је вредност кредита обрачунавана у страној валути).
Тако су својевремено навели да је ММФ још 2007. године упозорио централне банке земаља Источне Европе, као и банке које послују у тим земљама, на могуће ризике од задуживања у швајцарском франку. Ово упозорење се чак нашло и на сајту Народне банке Србије.
Дакле, банке у Србији имале су информације и биле упозорене на могуће јачање швајцарског франка пре почетка одобравања стамбених кредита у овој валути, али та сазнања нису поделиле са својим клијентима. Супротно њиховој обавези о предуговорном обавештавању, чак су прикривале ове податке од грађана, свесно их увлачећи у ове аранжмане због остваривања екстрапрофита на курсним разликама, тврдили су из „Ефективе“ кад год би питање ових кредита заокупило већу пажњу јавности.
„Боље је да се задужиш у швајцарцима. Повољније је. То је и пословна политика банке!“ Баш овим речима „наговарали“ су банкари кредитне клијенте, да би их касније ојадили, избегавајући да заједнички сносе ризик промене курса валуте.

ЛИХВАРСКО ПОСЛОВАЊЕ Многи су у томе видели чисто зеленашење, без обзира на то што су и сами потражиоци кредита лакомислено веровали да ће профитирати приликом вишегодишњих отплата рата.
Да су посреди лихварски послови потврдио је и Европски суд за људска права у Стразбуру. Не­дав­на пре­су­да овог суда у ко­рист др­жа­ве Ма­ђар­ске, а про­тив удру­же­ња бана­ка Ма­ђар­ске у ве­зи с држав­ном кон­вер­зи­јом швај­цар­ских фра­на­ка у ма­ђар­ске фо­ринте, са одушевљењем је примљена код грађана. По­што је Ма­ђар­ска пр­ва пову­кла хра­бар по­тез у ко­рист сво­јих гра­ђа­на, пре­су­да је изазвала ве­ли­ки од­јек у де­се­так зе­ма­ља ко­је су слич­но ура­ди­ле као Ма­ђар­ска, а ко­је иш­че­ку­ју исту пре­су­ду у Стра­збу­ру. 
У Луксембургу је Суд правде Европске уније, на захтев суда у Румунији, у септембру 2017. године, пресудио да кредити у швајцарским францима садрже непоштене одредбе, јер су банке биле дужне да потрошаче обавесте о економским последицама и ризицима које они носе, али да то нису учиниле.
Је­ди­не две зе­мље ко­је ско­ро да се ни­су освр­ну­ле на пре­су­ду у Стразбуру је­су Ср­би­ја и БиХ, чи­је су националне бан­ке по­др­жа­ле соп­стве­не ко­мер­ци­јал­не бан­ке ко­је и да­ље на­пла­ћу­ју ове кре­ди­те у швај­цар­ским фран­ци­ма, ка­ко у нов­цу, та­ко и у за­пле­ни не­крет­ни­на ку­пље­них швај­цар­ци­ма.

ХРВАТСКИ МОДЕЛ За разлику од Србије, проблеми стамбених кредита индексираних у швајцарским францима у Хрватској су успешно решени. Иако спорни кредити у Хрватској нису представљали суштинску претњу за стабилност финансијског система (као ни у Србији), модел за олакшање њихове отплате из 2015. показао се ефикасним. За разлику од модела НБС, који се базира на конверзији остатка дуга и који је усклађен са тржишним условима који важе на дан потписивања анекса уговора, хрватски модел предвиђа конверзију кредита у евро, која обухвата новчане токове од тренутка уплате главнице кредита на рачун корисника (по курсу цхф/еур и осталим условима који су важили на дан уплате). Суштина модела је да се позиција корисника стамбених кредита индексираних у швајцарским францима у потпуности изједначи с позицијом у којој би се они нашли да су узели кредит индексиран у еврима.
Не чуди што се на модел и препоруку Народне банке Србије одазвао скоро занемарљив број људи, јер су корисници те мере оценили као неповољне. Њима би се, практично, само одложила већ увелико настала агонија.
Јелисавета Василић, бивши судија Вишег привредног суда, својевремено је указивала да се НБС јавно изјаснила да су уговори о кредиту „закон“ и да „швајцарци“ остају јер су и они уговорени. То је, каже она, тачно, али само ако су у потпуности закључени у складу са основним начелима и одредбама облигационих односа. Уговор мора да садржи и заштитне клаузуле како у току дугог извршавања не би променио своју природу. Банке то нису учиниле, нити су клијенте заштитиле од курсних разлика.
Без такве клаузуле, објашњавала је Василићева, банка је довела до тога да је уговор временом променио правну природу и постао је уговор на срећу, у коме се не зна како ће ко од странака проћи током извршења уговора.
Гледано из перспективе облигационог, односно уговорног права, „непредвиђене промењене околности“ су једини правни основ за раскид или промену уговора.
ВКС се очигледно руководио Законом о облигационим односима, једним од најбољих код нас и једним од бољих у свету. Све друго би био компромис државе с међународном финансијском олигархијом. Државе која је својевремено уништила сопствено банкарско тржиште због чега данас плаћа високу цену.

[/restrict]