МОЖЕ ЛИ СЕ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ СПАСТИ СРАМОТЕ?

Пише Драган Станић

Поводом догађања на београдском Филозофском факултету – Одељење за историју, где се отвореним претњама најављује одузимање професорских звања и катедри угрожавају еминентни научници и универзитетски посленици – о чему је „Печат“ писао у бројевима 561 и 562, објављујемо коментар који је нашој редакцији упутио проф. др Драган Станић, председник Матице српске

Научна, педагошка и културна јавност је ових дана са запрепашћењем примила вест да постоји могућност да Мири Радојевић, ванредном професору Филозофског факултета у Београду и дописном члану САНУ, буде ускраћено заслужено унапређење у редовног професора, чиме би у питање био доведен и њен даљи рад на матичном факултету. Као сјајан зналац и истраживач српске и југословенске историје XX века, Мира Радојевић је објавила неколико драгоцених књига: Удружена опозиција 1935–1939, Београд, 1994; Наука и политика. Политичка биографија Божидара В. Марковића 1874–1946, Београд, 2007; Србија у Великом рату 1914–1918. Кратка историја (коаутор Љубодраг Димић), Београд, 2014; Милан Грол, Београд, 2014; Јасеновац, Београд, 2017 (коаутор Василије Ђ. Крестић); Српски народ и југословенска краљевина 1918–1941, 1, Од југословенске идеје до југословенске државе, СКЗ, Београд, 2019. Аутор је и многобројних веома важних расправа у научној периодици. Уз то, она изузетно предано обавља читав низ научно и друштвено одговорних обавеза, као што су доприноси раду Уређивачког одбора Српске енциклопедије и Српског биографског речника Матице српске, Управног одбора Матице српске, редакције Зборника Матице српске за историју, жирија за награду Матице српске за историографију „Иларион Руварац“, Управног одбора Архива Југославије, Управног одбора Српске књижевне задруге итд.
Научником таквога профила поносила би се свака високошколска установа која одговорно брине о сопственом научном, стручном и моралном дигнитету. Незамисливо је да таква једна установа (а њој би неизоставно морао припадати, а и припада, Филозофски факултет у Београду) може одлуку о даљем ангажману проф. др Мире Радојевић препустити неизвесности успостављања кворума на седници Изборног већа. Уколико се деси да научник таквог ранга буде удаљен из универзитетске заједнице (упркос чињеници да је показао највише научне и педагошке резултате), то ће представљати несумњиву штету по наш високошколски систем и бацити тешку љагу на Филозофски факултет у Београду, а посебно на његову управу. С таквим мрљама неће моћи да се избори ни Факултет, а камоли проф. др Миомир Деспотовић као његов декан.
О томе нам понешто говори и историја Филозофског факултета, достојна поштовања, али и бременита многим искушењима. Једна велика мрља пала је на Филозофски факултет 1974. године, када су с њега избачени такви филозофи и социолози као што су професори др Михаило Марковић, др Светозар Стојановић, др Драгољуб Мићуновић, др Загорка Голубовић, др Љубомир Тадић, др Миладин Животић, др Небојша Попов, др Триво Инђић и др. Запослени на Факултету су тада могли да оправдање потраже у чињеници да се живело у политичком систему који је сваког тренутка могао да суспендује како правну регулативу, тако и начело ваљаног разлога и здравога разума.
Данас Филозофски факултет не може да прибави сличан алиби – да је нека виша политичка сила наложила да се таква неподопштина учини. Научна и академска заједница Србије, а и шире, добро зна да су сви инструменти одлучивања у рукама деканата и Изборног већа Филозофског факултета. Ако тај факултет буде задесила нова срамота, које ће се стидети будуће генерације професора и студената, знаћемо ко је за њу „заслужан“. Ако пак она буде избегнута и донесе се једино исправна и разумљива одлука, тада срамота неће погодити цео Филозофски факултет него искључиво групацију историчара којa покушава да се обрачуна са бољима од себе. Док још може да се бира, мудро је изабрати најбоље решење! За почетак, довољно је бар то да се, поштујући правну регулативу и аутономију Универзитета, не удара на начело ваљаног разлога и здравога разума!

3 коментара

  1. Bolje da se niste oglasili. Sve što je navedeno ide u prilog grupi i dekanu da ne prihvate pritisak i izaberu profesorku.
    Kakav je pritisak bio 1974. takav je i sada. Pritisak je pritisak sa bilo koje strane da dolazi. Tada su se izbačeni profesori borili za istinu, sada se akademici i autor bore za obmanu kao bismo i dalje prihvatali istorijska podmetanja o srpstvu.

  2. Videćemo koliko je snažan i uticajan taj pritusak od spolja na filozofskom fakultetu, da se to uradi. Jer ipak je prof. Radojević stub srpske kulture.

  3. Prof. Radojević je u zvanje dopisnog člana SANU izabrana u novembru 2018. a knjiga koja je kvalifikuje za redovnog profesora nosi, kako sam Stanić navodi, godinu izdanja 2019. Oni koji su proglašeni kreatorima nekakve “haške istorije” imaju primedbe na tu knjigu ali nemaju nikakvu ideju da prof. Radojević ne treba da bude izabrana u zvanje redovnog profesora, još manje da izgubi posao. Na sličan način pisali ste svojevremeno i o prof. Koviću, pa je isti “izbačen” tako što je za njegovo unapređenje glasalo preko 130 ljudi uz zanemariv broj suprotnih mišljenja, te je on danas tamo gde je mogao da bude i mnogo ranije, da rad fakulteta nije opstruirao godinama. Tako je i sada, zajedno sa pojedinim članovima UO Matice Srpske, “zaboravio” da dođe na sednicu na kojoj bi njegov glas, uz još dva, zajedno dali većinu za finalizaciju procedure oko prof. Radojević. Zašto je to činio i čini, pitajte njega. Zašto je vama potrebno da proizvodite ideološki sukob tamo gde je reč o tome ko je, koliko, i kada radio, znate vi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *