Маркс против робота

Зашто је аутоматизација данас највећи непријатељ радничке класе

Као убедљиво највећа опасност за глобалну радну снагу, па и за раднике у Србији, намећу се процеси аутоматизације и роботизације рада који последњих година добијају на убрзању, што је последица великих напредака на пољу развоја вештачке интелигенције и роботике. Предвиђа се да ће многа занимања данашњице постати излишна, а да ће се милиони радника преко ноћи наћи на улици

Када се, након Првомајског уранка, отежалих трбуха од роштиља и омамљени од сунца и пића, припадници српске радничке класе врате својим кућама и спреме се за починак, задовољни због нерадног дана који следи, сва је прилика да ће лећи у кревете барем донекле спокојни и уверени да је најгоре прошло и да су прегурали најтеже тренутке транзиције. Прелазак са социјализма на неолиберални капитализам, закамуфлиран у петооктобарску „демократску“ револуцију, био је нарочито болан и трауматичан у Србији, која је у тој транзицији барем деценију каснила за остатком Источне Европе, а поврх свега је морала да се носи с тешким и деструктивним наслеђем санкција и ратова које су западне силе и народи из окружења водили против ње.
Радници у Србији, нарочито нискоквалификовани и средњеквалификовани, платили су највећу цену економских реформи и реструктурирања домаће привреде која је све више губила производне капацитете, а све више се окретала услужном сектору и трговини. Масовна отпуштања, пад бројних државних фирми у стечај, пљачкашке приватизације, владе које су беспоговорно следиле неолиберални економски диктат ММФ-а и неконтролисани уплив страног капитала (често из суседства и изразито антисрпског порекла) који је имао јаку политичку подршку, довели су годинама након 5. октобра српске раднике у обесправљен и понижавајући положај социјалних случајева и полуробова који чекају милостињу од незаинтересоване државе, сурових домаћих тајкуна и похлепних страних инвеститора. Драстични случајеви радника који су штрајковали глађу, секли себи прсте и забијали ексере у руке у очајничким покушајима да остваре своја законом загарантована права у виду годинама неисплаћених зарада и доприноса и да скрену пажњу јавности на небригу државе били су упечатљив знак једног времена у коме је статус радничке класе у Србији пао на најниже могуће гране, врло сличне онима које су биле карактеристичне за Енглеску током индустријске револуције.

[restrict]

БУДУЋНОСТ ЗАПОШЉАВАЊА Ако је веровати међународним економским и технолошким стручњацима и аналитичарима, изгледа да су пред свима нама још већи изазови и још тежа и неизвеснија времена. У свом шокантном истраживању из 2013. насловљеном „Будућност запошљавања“, научници из Оксфорд Мартин економске школе при Оксфордском универзитету, др Карл Бенедикт Фреј и др Мајкл Озборн закључили су да би чак половина послова у високоразвијеним западним земљама могла постати жртва аутоматизације, роботизације и компјутеризације и то у релативно кратком временском периоду од наредних двадесет година. По том извештају, најугроженија радна места су у транспорту, услужним делатностима, грађевини, те административни послови који не захтевају људски контакт и социјалну интелигенцију.
Када су се појавили, подаци и прогнозе из овог извештаја изазвали су приличну, готово апокалиптичну нервозу међу радном снагом Запада која се већ осећала као жртва спреге похлепе сопствених капиталиста и јефтине радне снаге с Далеког истока. Касније, вероватно и под политичким притиском, ове прогнозе су ублажене, па је у јануару ове године изашло ново истраживање у престижном научном часопису „Нејчр“ које је деловало далеко утешније на америчко бирачко тело. По њему постоји велика вероватноћа да ће око 25 одсто радних места постати сувишно, али исто тако да се тај број избалансира стварањем нових послова који ће бити последица напредних технологија и будућих друштвених потреба. Аутори у том тексту истичу да то није ништа ново и неуобичајено, наводећи податак да је у односу на период од пре тридесет година индустријска производња у Америци два пута већа, а да је то постигнуто с трећином мање радника него 1988. Исто тако они подсећају да је почетком XX века чак 40 одсто америчке популације живело од пољопривреде, док данас тако живи тек два одсто.
Ако говоримо о глобалним трендовима, Технолошки преглед престижног Института за технологију Масачусетса предвиђа да ће до 2030. бити изгубљено око две милијарде послова уз истовремено стварање милијарде нових радних места. Тај процес ће нарочито погодити најмногољудније државе, Индију и Кину, где галопирајући технолошки и информатички напредак, који у многим аспектима превазилази и западне земље, већ доводи до великог вишка запослених. У земљама у којима постоји централно планирање, као што је Кина, такав проблем се може решити пребацивањем радника у друге секторе, попут војне индустрије која је у Кини у великој експанзији, али то опет повлачи неке друге импликације које уопште не треба да радују западне аналитичаре. Уосталом, није ли једна од лекција којој нас је XX век непобитно научио та да се масовна незапосленост најефикасније решава покретањем ратова и оружаних сукоба?

СУМОРНА ПРОГНОЗА ЗА СРБИЈУ Ако мислите да ови трендови немају превеликог утицаја на слабије развијене периферије светског капитализма каква је Србија, онда се варате. Наиме, економиста-истраживач при Организацији за економску сарадњу и развој (OECD) у Паризу Гленда Квинтини изнела је процену да је ризик од губитка радних места због аутоматизације различит за државе у зависности од степена постојећег технолошког и информатичког развоја. Земље које су већ постигле одређени степен развоја мање су подложне променама у структури и бројности радне снаге. Према њеним проценама, најмање ће бити изложене променама економије у скандинавским земљама (Норвешка, Шведска, Финска), Јапану, Јужној Кореји и Сједињеним Државама, где ће губитак радних места услед аутоматизације бити између 5 и 10 одсто, док ће највећи губитници, барем што се тиче ЕУ, бити радници у Словачкој, Словенији и Грчкој, где се очекује укидање неких 25 до 35 одсто радних места. Што се тиче Србије, ауторка процењује потенцијални губитак радних места у наредних десет до двадесет година на чак 40 одсто што, имајући у виду тренутну стопу незапослености, никако не могу да буду прогнозе које нас могу обрадовати.
Такође, треба напоменути да међу изузетно рањива занимања спадају управо она која су традиционално била извор лакшег запослења за наше људе који одлазе на рад у печалбу. Нарочито су угрожени возачки камиона и хладњача којих, према неким проценама, тренутно има око 5,6 милиона у Западној Европи и Америци, а међу којима има врло много Срба. У мају 2017. Међународни форум за транспорт изнео је процену да би чак два милиона камионџија могло да изгуби посао до 2030, јер је тренутно у процесу реализације технологија која би већ за две године могла да омогући коришћење камиона који се сами возе. Исто тако послови у грађевини и у услужним делатностима у којима ради много наших сународника такође су предодређени за аутоматизацију и елиминацију. Занимљиво је да, по новим истраживањима, ни програмери, досадашње „свете краве“ на тржишту рада, нису више толико сигурни, јер се сматра да ће вештачка интелигенција ускоро бити у стању да даље сама разрађује архитектуру постојећих информатичких система.
Није тешко закључити да су аутоматизација и роботизација сасвим логична наредна фаза у развоју међународног, корпоративног капитализма. Капитализам природно тежи повећању продуктивности и смањењу трошкова, односно сталном расту профита, што се несумњиво постиже употребом вештачке интелигенције и робота. Ако машина може да замени петорицу радника, она не само да може да ради дуже од уобичајеног осмочасовног радног времена већ постоји уштеда у платама и порезима и доприносима који се издвајају за сваког запосленог. За велике фирме и корпорације улагање у роботизацију је релативно мало у односу на новац који ће бити зарађен повећањем продуктивности. На пример, Адидасова „брза фабрика“ у Баварској, захваљујући коришћењу робота, запошљава тренутно 160 радника и производи 550.000 пари патика годишње, што је пет пута више него што су пре десет година „избацивале“ Адидасове фабрике старог кова с троструко већим људством. Наравно, такав импозантан скок у учинку не може да прође без одређених друштвених последица и људске цене које треба платити.
Истакнути француски економиста Томас Пикети, у својој врло запаженој студији Капитал у XXI веку, процењује да ће процес аутоматизације у привреди само допринети повећању економске неједнакости и даљем социјалном раслојавању, јер ће додатно проширити јаз између најбоље и најслабије плаћених професија. Такође, он ће додатно ослабити већ климаву позицију радника и синдикалних вођа, јер ће, у атмосфери масовне незапослености која ће неминовно уследити, сви радници (а нарочито они мање квалификовани) бити лако замењива категорија и спремни на свакакве компромисе и уступке у погледу дерогирања сопствених права. Капитализам не мари превише за социјалне потресе које његово деловање изазива, али државе унутар којих се ти процеси одвијају би свакако морале да на то обрате пажњу, јер у супротном ризикују да се ти социјални потреси претворе у политичке. А ту онда већ није далеко тренутак када ће Марксов Капитал поново постати најтраженија лектира у библиотекама и књижарама, што се већ накратко и догодило у 2008. у време трајања светске економске кризе.
Држава би свакако могла да променом пореске политике и додатним опорезивањем машина (уз смањивање пореских доприноса за раднике), барем у почетном периоду транзиције, мотивише власнике капитала и послодавце да задрже што је могуће више запослених, а да истовремено новац од добијених намета уложе у социјалне програме за отпуштене раднике, као и у програме преквалификације и едукације који би им омогућили боље позиционирање на тржишту рада. Сви стручњаци се слажу да су најбезбедније професије оне у којима су неопходни социјална интелигенција, критичко размишљање и креативан приступ решавању проблема. Проблем је што тренутно у Европи, Америци, али и код нас, нема аутентичних левичарских снага које би биле спремне да политички притисну државу како би стала у одбрану радника. Данашњи левичари и прогресивци, као системски добро интегрисане икебане крупног капитала, више су заинтересовани за права хомосексуалаца и трансродних особа, као и за сталне атаке на нацију, цркву и породицу, него што их занима социјална правда и тежак положај радника и њихова евентуална експлоатација и угроженост од процеса аутоматизације. У том погледу, сасвим је реално очекивати да радници политичку артикулацију својих интереса и заштиту потраже под окриљем популистичке и суверенистичке деснице, али и да никну неки нови субверзивни покрети отпора, попут лудиста, који су почетком XIX века у Енглеској изводили саботаже и уништавали разбоје и машине за ткање вуне које су биле смишљене да их замене у текстилним фабрикама тог доба.

[/restrict]