Почетна / Дух времена / Марко Даковић – лик за сва времена

Марко Даковић – лик за сва времена

Објављујемо беседу Матије Бећковића приликом уручења ордена Марко Даковић 29. марта 2019. године; Због чега Ни оваквог скупа ни овакве свечаности ни оваквог ордена до данас није било!

Присуствујемо готово нестварном догађају и учествујемо у неупоредивом доживљају у којем се мешају снови и реалност, смех и сузе.
Хвала свима који су имали снаге за овакав подухват и храбрости да дођу у Београд, а знају да се морају вратити у Црну Гору.
И да некима од нас није забрањено да дођемо вама, право је да ви дођете нама – мање вас је тамо него овамо.
Не знам ко ме је више уважио, браћа која су ме је прогнала или браћа која су ме одликовала. Ни који сам од та два ордена мање заслужио, а волео бих да јесам. А знам да га је заслужио лик Марка Даковића и надам се да ће се једног дана тако звати српска легија части.
Марко Даковић је био нови Марко Миљанов. Обојица су из Црне Горе прогоњени, а Даковић је и суђен у одсуству и клеветан до данашњег дана.
Учио је гимназију и Правни факултет завршио у Београду, где је и Марко Миљанов угледао своје Примјере чојства и јунаштва.
Легендарни вођа младе Црне Горе, непредати борац у време капитулације. карлштатски сужањ у доба окупације, душа сједињена са Србијом, независни посланик у Скупштини Краљевине Југославије. Изгледа да је краљ Александар био болећивији према свом ђеду краљу Николи него Марко Даковић према свом прогонитељу. У скупштини је поставио питање да ли се краљ Александар тајно састао у Италији са краљем Николом, који је њега и његове саборце годинама прогонио, осуђивао на тешке робије а неке и стрељао. Краљ је одговорио да би посланик Даковић могао имати пречег посла него да контролише с ким се краљ састаје. На то је Марко Даковић поднео оставку, повукао се из политичког живота и вратио у Подгорицу и радио као адвокат. Због огромног моралног угледа изабран је за министра без портфеља у владу 27. марта. На путу за Лондон, у ове дане 1941. године, погинуо је у авиону који се срушио изнад Грчке. Мада му је сва имовина био штап с којим је ушао у авион, клеветници су лансирали причу да су у авиону биле златне полуге које су га убиле. Тако је блаћен овај чистунац и мада је био члан антифашистичке владе чија је девиза била „боље гроб него роб“ и погинуо пре него што је рат почео, словио је као среброљубац, непријатељ и издајник.
Ја се у Црној Гори нисам родио нити икад био добродошао. Али ако ме то није помело у шестој, неће ни у осамдесетој години живота. Некад је све то имало и неку тежину, а сад којим год блатом да некога блате, као да га позлаћују. Више нико ништа не узима озбиљно, камоли ситници што су ових дана тројици најугледнијих професора Београдског универзитета и једном песнику и формално забранили улазак у Црну Гору. Ко би се чудио да сутра кажу да то није истина, а да све што су ових година увели у школске програме, озаконили и обнародовали – нису мислили озбиљно.
С друге стране сви знамо да бих неком досетком могао да се провучем и кроз неку рупу убауљам у Црну Гору. Брана Петровић је давно писао како сам се досетио и преко Бара дошао у Црну Гору преобучен у Шиптара и како су ме данима гостили и носили на рукама до Роваца, а открили превару тек кад сам отишао.
Али колико год да су ме често истеривали из њине Црне Горе, из моје – нису могли никад. Живео сам у њој далеко од ње, а без те физичке раздаљине не би било ни ње, као велике инспирације, ни мене ни моје поезије. Српски народ сам давно замислио и нема те силе која би ме нагнала да се одрекнем те замисли – без обзира коме је допао у руке и ко одлучује о његовој судбини. На свој народ гледао сам једним оком и тако видео само оно што је у њему велико, племенито и вечно. За то је довољно једно око, а друго би већ уносило сумњу.
Праштао сам теже увреде и пресуде па ћу и ову најновију. Да ли ћу слетети у Подгорицу и Тиват ништа у поређењу са оним чега су лишени они који тамо живе.
Срби у Црној Гори окајавају своју народност, своје име, свој језик, своје писмо, своју веру, своје светиње, своју историју и географију, своје идеје и идеале, своје свеце, песнике, хероје и мученике. Није чудо што свој крст највише окајава Српска православна црква и Ловћенски тајновидац, њен најславнији владика и највећи песник српског језика. То окајавање узима толиког маха да се често питам колико један народ треба да буде мртав да би све то подносио.
Они који нису Срби не либе се да поништавају историјске одлуке српског народа. То је небивали случај у историји да неки народ поништава одлуке народа којем не припада. На све то српски народ одговара својим ћутањем.
Намножили су се они који Србе не воле, али воле најлепше локације у Београду. Имају широк избор, али им ни Њујорк није тако занимљив као овај туђински, ксенофобични и непријатељски град. У време кад се многи питају да ли ћемо опстати, без идеје шта ће бити са нама, отворени за све теорије, у време тријумфа људских права доспели смо у ситуацију да немамо право на своје мишљење. Тек кад су све продали, питају због чега и чекају да купац каже шта ће му то што је купио. Тако је настао нови национални програм чији је радни наслов: Како се одрећи свега ни због чега.
Најлакше и најчешће смо продавали једни друге. На путу да се поништимо до краја стекли смо углед најпродаванијих душа.
Стигло се до апсурда. Крајње је време да се одустане од насртања на бермудски троугао и схвати да је и најновији подухват преперјавања пропао.
Ниједна душа те се није одрекла графит је посвећен Косову, а подједнако се односи и на Црну Гору. Благо нама какав проблем имамо и какву битку бијемо. Битку коју су наши преци више пута добили па је ни ми не можемо изгубити, ако не заборавимо истину, чојство и јунаштво Марка Миљанова, Марка Даковића и толиких других оријентира и светлих ликова из нашег националног и духовног Пантеона прегрнутих неправедним пресудама, клеветама, ћутањем и заборавом.
Хвала вама које сте ме незаслужено одликовали и вама који сте допутовали и вама који сте их дочекали и свима који сте ме саслушали.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *