КРАКОВ, НЕГДЕ У СРБИЈИ

ИЗ ПУТОПИСНЕ БЕЛЕЖНИЦЕ ПОЗОРИШНОГ КРИТИЧАРА (2)

Пише Драгана Бошковић

Због чега је све пољска културна, образовна, туристичка престоница и данас град снажне театарске традиције и један од најважнијих позоришних центара света

Са Јолом Размус, из Театра Ванде Шемашкове, у Жешову, с којом говорим француски када хоћу прецизно да говорим о позоришту на Балкану (што је главни разлог боравка у Пољској), и са Јургитом Заикаускас (мајка Пољакиња, отац Литванац), студенткињом филозофије на престижном Јагелонском универзитету у Кракову, обилазим пољску културну, образовну, туристичку престоницу, Краков, о којој се и код нас, и другде, много зна. Над градом доминира брдо Вавел, где се налазило село од којег је, у 7. веку, на реци Висли, настао Краков, престоница Пољске, од 11. до 16. века. На Вавелу, где је, по предању, живео „огњени змај“, али га је занатлија надмудрио и отровао, и данас се налази краљевски замак, важна дестинација за туристе из целог света.
Импресионира театарска традиција која је у Кракову настала, и која и данас овај прекрасни град чини једним од најважнијих позоришних центара света.
Јургита нас води, са страшћу и љубављу, кроз коте које сматра важним за наше интересовање. Студенткиња на славном Јагелонском универзитету с поносом истиче да је и њој невероватно да је „упала“ у срећнике који се ту школују, и да је чак добила стипендију. Јагелонски универзитет, настао 1364. под Казимиром Трећим Великим, други је по важности и слави у средњој Европи, одмах после прашког Карловог универзитета и један је од најстаријих и најпрестижнијих у Европи. Универзитет се поноси историјским личностима које су ту студирале (Никола Коперник, папа Јован Павле Други, нобеловка Вислава Шимборска, редитељ Кшиштоф Зануси…), а за нас је значајан и због тога што је Иво Андрић на Јагелонски универзитет дошао из Беча да студира, као Јургита данас, управо филозофију… У Кракову се он, као што је познато, настањује код породице, чија је кћер Јелена Ижиковска, сматра се, била прототип за „Јелену, жену које нема“…

Прелазимо преко главног градског трга Ринека (реч означава пијацу, већина главних тргова у Пољској се тако зову), на коме се увек догађа неки симпатични перформанс, а студенти и млади туристи се одмарају у подножју споменика Адаму Мицкјевичу, великом пољском драматургу. „Код Адама“ је, за младе у Кракову, оно што у Београду значи „Код коња“. Може да се деси да чујете, у подне, звук трубе, као сећање на трубача који је својим инструментом опоменуо грађане Кракова да наилазе Татари, и при томе изгубио живот. Тај зов трубе Пољаци и данас зову „прекинута мелодија“.
Јургита нас одводи на култно место пољских интелектуалаца, у „Пивницу под баранами“, где је, каже, у рестаурираним катакомбама Старог града, 1956. настао кабаре као сценска форма. То је место својеврсног левичарског литерарног варијетеа, где се пева, свира, где настају, снимају се и продају сонгови, који много говоре о актуелној стварности. Не постоји интелектуалац, уметник, знатижељни туриста који није свратио, бар једном у животу, у ову екстремно интересантну пивницу под земљом, с много ходника, пећина, рупа, малих сала са шкиљавим светлом, те собица, од којих је свака потпуно другачија и личи на антикваријат свега и свачега.
У овом простору можете видети најпознатије светске уметнике, музичаре, сликаре, вајаре, а и менаџере, директоре театра, перформере… Међутим, из позоришног искуства овог аутора, чини се да је време кабареа прошло, стварност је надишла духовиту иронију коју нуди форма као у, на пример, „Кабареу“ Боба Фосија. Данас је активистичко позориште сурови „театар крви и сперме“, где се шокирањем гледалаца постиже ефекат буђења отпора сваке врсте, а режија је ближа тортури у Гвантанаму над глумцима, него Систему Станиславског… Зато је, ваљда, и „Пивница под баранами“ прешла на готово искључиво музичке перформансе.
Посетиоце прелепог Кракова, удаљеног само нешто више од 700 км од Београда, задивљују знаменитости за које треба неколико дана, да се само обиђу, као што су Градска већница у готском стилу из 13. века, Базилика Девице Марије из 14. столећа, те из истог периода Замак Вавел, који је Сигмунд Први Стари дао да претворе у ренесансну палату, Вавелска катедрала, где се, у склопу звоника, налази пет звона, од којих је Зигмунт једно од највећих у Европи…
Наш водич Јургита нас пешке, од Вавела, обалом Висле, спроводи до јеврејске четврти, старог дела града, названог Казимиерц, поплочаних улица, с мноштвом старих дућана, галерија, малих ресторана, као у париској Улици Муфтар… Ту се налази и највећа Ремух синагога, јер су Јевреји, који су до Другог светског рата настањивали овај крај, углавном послати у концентрационе логоре. Кажу да је краљ Јан Први Олбрахт у 15. веку преселио све Јевреје из Кракова на ово место. У Казимиерцу су се, потом, настанили Јевреји из целе Европе, па је ова четврт постала својеврсни мали град у граду Кракову, веома жив и посећен.

Поход аутора овог дневника на Краков је био условљен и сазнањем да се тамо налази Музеј артефаката из представа Тадеуша Кантора, чијем „Мртвом разреду“ смо се онолико дивили на БИТЕФ-у 1977. године… Кантор је, укратко речено, рођен 1915, на југоистоку Пољске, а умро је 1990. Завршио је Академију лепих уметности у Кракову, и био је свестран ликовни, графички и позоришни стваралац, као и ватрени борац за брисање граница у уметностима, нарочито позоришту. Творац је тзв. „тоталног позоришта“. Основао је Конспиративно позориште 1943. године, радио као сценограф у краковским театрима, а 1956. покренуо је Експериментално позориште Крикот 2. Био је комплетан аутор својих представа, у којима је и наступао. Јован Ћирилов је давно причао да Тадеуш Кантор има натприродну моћ да буде у мистичном контакту са својим представама, па је, током рада, хипнотисао и самог себе, и све с којима је радио… Његова поетика је названа „редукциони синкретизам“, као сликар је позоришту оставио свој необични и потпуно ауторски дизајн артефаката, уметничких објеката, по којима је његов театарски свет јединствен. Позоришни људи га сматрају највећим ствараоцем 20. века. После његове смрти никада више није постављена представа по његовом тексту, толико је његов поступак био генијалан. Одрастао у духу бунта, фасциниран револуцијама, био је опседнут идејом смрти и тај мотив је сталан у његовим делима. Најпознатије представе Тадеуша Кантора су: „Мртви разред“ (БИТЕФ 1977, Гран-при), „Вјелопоље, Вјелопоље“, „Нека умру уметници“, „Никада се више нећу вратити“, „Данас ми је рођендан“… Одбио је позив Ла Маме да ради у Њујорку, јер је позоришна сцена „превише комерцијална“… Сахрањен је поред своје мајке, на краковском гробљу, а за живота је мајчиној надгробној плочи додао извајану марионету – дечака који седи у школској клупи, а поред њега стоји накривљен крст. Симболична сцена из „Мртвог разреда“.
„Крикотека“ Тадеуша Кантора је вашем аутору (докторат о авангарди), као и многима другима, па и младим уметницима, неисцрпна тема и вечна инспирација.
У току „пољске авантуре“, упркос жаркој жељи, не сусрећемо се с Јержијем Гротовским, који је, као члан аристократске породице, рођен и школовао се у Жешову, где је и театар Ванде Шемашкове (чији сам гост, на позив директора театра, редитеља Јана Новаре и његове заменице и сапутнице Јагоде Сковрон, била). Такав музеј се, заправо, налази у Вроцлаву, али доживљавамо катарзу пред објектима Тадеуша Кантора у Кракову.
Док настају редови ових дневничких записа, стиже позив из Жешова да, на следећем „Фестивалу новог театра“, који се сваког новембра догађа у овом граду, и прате га озбиљне дебате о модерним позоришним правцима (чији су зачетак Гротовски и Кантор), заигра Народно позориште из Сомбора, са својом невербалном представом „Кад би Сомбор био Холивуд“, о првом кинематографу код нас…
Чини се да је реч аутора ових редова посвећена балканском позоришту пала на плодно тле, јер, док ми много знамо о пољском театру, светски познатим писцима, теоретичарима, редитељима, у Пољској се о српској драми и позоришту не зна готово ништа. Ево прилике да се, гостовањем Сомбораца, то исправи.