Комичар, „султан с Босфора“ и канцеларка

Нови чин драме и афере која је својевремено усковитлала политичке страсти у Немачкој: Комичар Јан Бемерман пресавио табак и тужио канцеларку Ангелу Меркел што је, уместо да га заштити, штитећи тиме уметничке слободе, „сервирала на тацни“ турском председнику оценом да је његова сатирична песмица о Ердогану била „свесно, намерно вређање“

Само један, једини пут канцеларка Ангела Меркел признала је изричито сопствену грешку, констатовао је најутицајнији немачки дневник „Франкфуртер алгемајне цајтунг“. Строго (само)контролисана и промишљена, признала је, наиме, да је исхитрено и (политички) непромишљено, пре нешто више од две године, „сервирала на тацни“ турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану немачког комичара и телевизијског модератора Јана Бемермана.
Готово снисходљиво и извињавајуће, сагласила се, у телефонском разговору, с турским председником, да је Бемерманова сатирична песмица о Ердогану, „изрецитована“ у његовој шоу-емисији на другом програму немачке јавне телевизије (ЗДФ) 31. марта 2016, неприлична и „свесно, намерно увредљива“.
Стекао се утисак, констатовао је „Вестфален блат“ (из Билефелда), да канцеларка „шаље свог земљака под нож“ како би удовољила „Султану с Босфора“, ради спасавања (тешко склопљеног) споразума о избеглицама.

[restrict]

Политички експлозивна афера

Тиме је афера која је имала међудржавну димензију – заоштравање ионако деликатних немачко-турских односа – попримила унутрашњу драматику и политичку експлозивност: медијска, политичка и стручна јавност узела је „на нишан“ канцеларку тврдећи да је „одстрелом“ немачког комичара „ударила“ не само на национални понос него и, што је још теже и неприхватљивије, прекршила уставно обавезујућу неутралност (немешање) власти (владе) кад је реч о слободи мишљења и уметничким слободама.
„Веровао сам“, рекао је у разговору с новинарима „Цајта“ повређени Бемерман, „како је задатак политике да брине о неопходним слободама, како би шаљивчине као ја могле да у миру и брижљиво обављају свој посао.“ То уверење (му) је уздрмано. Разочарао се у Меркелову која га је, исецканог, „сервирала деспоту уз чај“.
Канцеларка је убрзо увидела да је пренаглила, па је месец дана касније, крајем априла 2016, признала да је „погрешила“. То, очигледно, није задовољило део јавности, и што је, у овом случају, и за нашу причу најбитније, самог Бемермана. Комичар је, не шалећи се, пресавио табак и – тужио канцеларку суду!

Последице „увредљиве песме“

У томе га је, очигледно, окуражила чињеница да је државно тужилаштво у Мајнцу обуставило поступак против њега, због „увредљиве песме“ на рачун турског председника. У касним вечерњим сатима, и у не баш претерано гледаној емисији „Магазин Ројал“ („славу“ је стекао, како то обично бива, тек по избијању афере, о којој је, својевремено, писао и „Печат“) покушао је да објасни гледаоцима разлику између (допустиве) сатире и (недопустивог) вређања, управо на примеру песме о Ердогану : уз опаску „ово није сатира“ и „ово се не сме“, изговорио је стихове који су звучали увредљиво – уз доста псовки „опремљених“ сликама педофилије и зоофилије.
Турски председник је, повређен и гневан, промптно и готово ултимативно, затражио да Немачка покрене кривични поступак против Бемермана. „Султанови“ адвокати позивали су се на један параграф из немачког кривичног законика (параграф 103, о чијој кратком историји нешто касније) који је штитио стране државнике. Влада у Берлину је, невољно, била принуђена да укључи „зелено светло“.

Медијски аплаузи тужилаштву

Случај је тако стигао до државног тужилаштва у Мајнцу. Оно је, после пола године, закључило да Бемерман није „намерно желео да увреди Ердогана“ (тиме је, посредно, демантовало канцеларку) већ да покаже границе слободе мишљења и уметничких слобода. Поступак је официјелно обустављен, уз гласне медијске аплаузе.
Суд у овој „лирици“, констатовао је „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, „не налази увреду“. Минхенски „Зидојче цајтунг“ је приметио да обустављање поступка не значи да је Бемерман својом песмом срочио лепо уметничко дело (песма је исписала историју, закључио је један немачки новинар, али неће ући у историју уметности…), као ни то да Ердоган сме слободно да се вређа, то „само значи да Бемерман неће бити кажњен, што је исправно“.
Иако је спорни параграф, који забрањује вређање страних државника, још био на снази, кривично дело у овом случају није могло да се докаже: смејање сатири, и кад је (веома) груба, остаје дозвољено, закључио је „Мителдојче цајтунг“ (Хале), а већ споменути „Вестфален блат“ ускликнуо: тако функционише правна држава. „Келнер штат анцајгер“ (Келн) одлуку из Мајнца означио је као „отрежњујућу“: без обзира колико се моћно осећао неки (страни) политичар и државник, не може тек тако да дрма по немачкој правној држави.

Драма у више чинова

Одлуком тужилаштва у Мајнцу окончан је само један, дакако важан чин „драме Бемерман“. Остала је у оптицају Ердоганова приватна тужба против њега, о којој је одлучивао суд у Хамбургу. Сада је на дневном реду Бемерманова тужба против владе у Берлину, односно канцеларке Ангеле Меркел.
Његов адвокат (Рајнер Гојлен) упозорава да се, у овом случају, не ради (само) о Бемермановој (приватној) личности. У тужби се констатује да је ондашња канцеларкина изјава представљала напад на основна права која се тичу медијских и уметничких слобода. И да је савезна влада повредила обавезу неутралности (немешања у уметничке слободе) коју прописује устав. Канцеларка је уз то „легитимисала“ претње Ердоганових присталица у Немачкој Бемерману и његовој фамилији, због којих је комичар стављен под полицијску заштиту.
У тим претњама нарочито се истичу (ратоборни) припадници боксерског клуба „Османи Германија“, који је, као „истурена Ердоганова рука“, према тврдњи немачких медија, на „визиру“ овдашњих служби безбедности. У тим текстовима и емисијама открива се наводни циљ „боксера“: ућуткивање критичара турског председника и – напади на Курде који живе у Немачкој.

Претње „Османа“

Јавни телевизијски сервис ЗДФ објавио је својевремено видео-снимак „Османа“ с поруком: долазимо да преузмемо читаву земљу (Немачку), ми смо мушкарци који остају на бојном пољу до последње капи крви. У филму су се видели претеће наоружани борци чији циљ је застрашивање групација и организација које се противе Ердогановој политици.
У једном тексту „Дојче велеа“ подсећа се да су „Османи“ били врло активни („у првим редовима“) током великих демонстрација организованих („по директном договору с турским председником“) у Берлину у знак протеста против изгласавања декларације у Бундестагу којом је погром над Јерменима (1915. године) означен као геноцид.
Боксерски клуб „Османи“ основан је, иначе, у мају 2015. године. Има, тврде, више од две хиљаде (активних) чланова. Одевају се и понашају слично рокерским групама попут „Анђела пакла“, иако не возе мотоцикле. Формално, њихов циљ је да се млади људи, бављењем спортом, заштите од порока и криминала. Међутим, њихове демонстративне шетње улицама појединих немачких градова, у којима живи бројнија турска заједница тумачи се (не само у полицији) као отворена порука, и претња, другим организацијама, присталицама покрета (Ердогановог противника) Фетулаха Гулена и Курдима. Све учесталије постављају на интернету видео-клипове и музичке спотове својих чланова, репера. У њима момци у кожним јакнама витлају секирама и револверима, као у хорор филмовима, иако они тврде да се ради (само) о бенигним „уметничким инсценацијама“.

Параграф из Бизмаркових времена

Малерозни јунак наше приче, комичар Бемерман то очигледно „чита“ друкчије. Суочен с претњама „Османа“, које полиција није схватила нимало шаљиво, морао је да напусти стан у Келну и пресели се на непознату локацију. У том, добро чуваном, скровишту чека расплет судског спора с канцеларком.
Владини адвокати верују да је канцеларкино признање грешке довољно и ефикасно. Бемерману и његовим адвокатима то као гаранција, очигледно, није довољно. Упозоравају да се канцеларкина констатација да је свесно и намерно ишао на то да вређа турског шефа државе још „врти“ на интернету.
Бемерман је у једном, иако индиректно, успео: да уклони спорни параграф 103 из кривичног законика који је, потенцијално, могао да га отера на робију. Његов случај је подстакао, наиме, посланике Бундестага да овај параграф означе посве архаичним и дефинитивно га, без иједног гласа против, прецртају.
Фамозни параграф се базирао на пропису из 1871. године, из Бизмаркових времена и времена племства, пропису који је забрањивао, и кажњавао, „вређање величанства“. У садашњи кривични законик ово кажњиво дело ушло је „осавремењено“ и преформулисано: уместо забране „вређања величанства“, уведена је забрана увреде званичних „представника стране државе“. На тај члан се позвао у судском походу на немачког сатиричара турски председник. Да је у томе успео, Бемерману не би „гинула“ робија.

Главобоље с диктаторима Правни експерти су, иако закаснело, и управо поводом „афере Бемерман“, открили да тај фамозни параграф, који је овдашњим судовима задавао и раније главобоље, није у сагласности с важећим немачким Основним законом (уставом), који, у трећем члану, констатује да су у демократији „сви једнаки пред законом“. Неки су, међутим, доскора били више „једнаки“: за увреду „обичног“ грађанина следила би (углавном) новчана, или блага казна, док је за увреду државника следила робија – до пет година!
Што се судија и судова тиче, њима је заиста овај параграф причињавао главобоље у случајевима кад су бивали принуђени да, и против сопствених убеђења, штите „диктаторе“ некадашњег иранског шаха Резе Пахлавија и чилеанског диктатора Аугуста Пиночеа, на пример). Дошавши из „дубоке историје“, спорни, и интригантни параграф је коначно отишао у – историју.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *